Jednog sunčanog jutra, Vuk, Meda, Lisica i Zeka krenuli su u novu avanturu. Ovog puta, njihov cilj je bio da istraže gusto pošumljeni deo planine. Svi su bili dobro opremljeni – nosili su rančeve sa osnovnim setom za prvu pomoć i ostalu neophodnu opremu za planinarenje i boravak u prirodi.
„Ovo će biti uzbudljivo!“, uskliknuo je Zeka, skačući od radosti.
„Da, ali moramo biti oprezni“, podsetio ih je Vuk. „Šuma može biti puna iznenađenja.“
Dok su se penjali uz strmu stazu, uživali su u lepoti prirode oko sebe. Ptice su pevale, a sunčevi zraci su se probijali kroz guste krošnje drveća.
Odjednom, Lisica je zastala. „Čekajte! Da li čujete to?“
Svi su se umirili i oslušnuli. U daljini su čuli slabašan glas: „Upomoć! Može li neko da mi pomogne?“
„Neko je u nevolji!“, uzviknuo je Meda. „Moramo da pomognemo!“
Družina je pažljivo krenula prema izvoru zvuka. Uskoro su naišli na planinara koji je ležao na zemlji, držeći se za nogu.
„Šta se dogodilo?“, pitao je Vuk, prišavši bliže.
„Pao sam i povredio nogu“, odgovorio je planinar kroz bol. „Mislim da sam uganuo skočni zglob.“
Vuk je brzo preuzeo kontrolu nad situacijom. „Medo, ostani sa povređenim i pokušaj da ga smiriš. Lisice i Zeko, pripremite pribor za prvu pomoć.“
Dok su Lisica i Zeka vadili potrebne stvari iz ruksaka, Meda je seo pored planinara. „Ne brinite, pomoći ćemo vam. Kako se zovete?“
„Branko“, odgovorio je planinar, malo se opustivši.
Vuk je pažljivo pregledao povređenu nogu. „Dobro, izgleda da je stvarno uganuće. Moramo da imobilišemo nogu.“
Koristeći tehnike koje su naučili tokom svojih obuka, družina je zajedno radila na imobilizaciji Brankove noge. Koristili su planinarske štapove kao udlage i marame iz ranca da ih učvrste.
„Sada moramo pozvati pomoć“, rekao je Vuk, vadeći mobilni telefon. Međutim, kada je pogledao ekran, namrštio se. „Nema signala. Izgleda da smo u području bez pokrivenosti.“
Lisica je zabrinuto pogledala. „Šta ćemo sad?“
Vuk se na trenutak zamislio, a onda mu se lice ozarilo. „Ne brinite, imam rezervni plan.“ Posegnuo je u svoj ranac i izvadio malu radio stanicu.
„Wow, Vuče! Otkad ti to imaš?“, upitao je Zeka iznenađeno.
Vuk se nasmešio. „Nedavno sam položio ispit za radio amatera. Znao sam da bi ovo moglo biti korisno u ovakvim situacijama.“
Brzo je uključio radio stanicu i počeo da traži odgovarajuću frekvenciju. „CQ, CQ, ovo je YU1VUK. Imamo hitnu situaciju. Traži se pomoć Gorske službe spasavanja. Prijem.“
Nakon nekoliko pokušaja, začuo se glas: „YU1VUK, ovde YU5MMA. Čujemo vas. Kakva je situacija?“
Vuk je objasnio situaciju, dajući precizne informacije o njihovoj lokaciji. „Nalazimo se u gustoj šumi na istočnoj strani planine Zeleni vrh, otprilike dva kilometra od početka staze ‘Borova šuma’. Pored nas je veliki crveni marker sa brojem 5.“
„Razumem“, odgovorio je glas sa radio stanice. „Prosleđujem informacije Gorskoj službi spasavanja. Ostanite na vezi.“
Nakon nekoliko minuta napetog čekanja, radio stanica je ponovo oživela. „YU1VUK, GSS je obaveštena. Tim će stići za otprilike 30 minuta. Ostanite gde jeste.“
„Hvala vam puno. Prijem i kraj“, odgovorio je Vuk.
Okrenuo se prema svojim prijateljima i povređenom planinaru. „Pomoć stiže. Srećom što sam naučio osnove radio-amaterske komunikacije. Nikad ne znate kada će vam takvo znanje zatrebati u planini.“
Meda je klimnuo glavom. „Stvarno si nas sve iznenadio, Vuče. To je bilo sjajno!“
„Da,“ dodala je Lisica, „podsetio si nas koliko je važno biti spreman na sve situacije u planini.“
Povređeni planinar je gledao Vuka sa divljenjem. „Hvala vam svima. Vaša pripremljenost mi je možda spasila život.“
Dok su čekali, družina je ostala uz Branka, pružajući mu podršku i ohrabrenje.
„Hvala vam“, rekao je Branko. „Ne znam šta bih da vas nije bilo. Nije trebalo sam da krenem.“
„To je ono što planinari rade“, odgovorila je Lisica sa osmehom. „Pomažemo jedni drugima.“
Ubrzo su začuli glasova spasilaca. Spasilački tim je stigao i preuzeo brigu o Branku.
„Sjajan posao, deco“, pohvalio ih je vođa spasilačkog tima. „Vaše brzo razmišljanje i dobra priprema su mnogo pomogli.“
Dok su gledali kako ekipa odnosi Brankaa u bolnicu, družina je osećala ponos, ali i olakšanje.
„Ovo nas je podsetilo koliko je važno biti spreman“, rekao je Vuk.
„I koliko je važno ostati smiren u teškim situacijama“, dodala je Lisica.
„A najvažnije je da smo pomogli nekome u nevolji“, zaključio je Meda.
Zeka je poskočio: „Da! Mi smo pravi mali heroji!“
Smejući se, družina je nastavila svoj put, bogatija za jedno važno iskustvo i ponosna na svoje postupke. Znali su da će ova avantura ostati zapamćena kao dan kada su naučili koliko je važno biti spreman, smiren i brz u pružanju pomoći drugima.
