Afrička avantura #11

Nakon meseci napornih priprema, Vuk, Meda, Lisica i Zeka konačno su stigli u Tanzaniju. Njihova prva velika visokogorska avantura – uspon na Kilimandžaro, najvišu planinu Afrike – samo što nije počela.

„Jeste li spremni za avanturu života?“ upitao ih je njihov vodič Baraka, sa širokim osmehom.

„Jesmo!“ odgovorili su uglas, uzbuđeni ali i pomalo nervozni.

Baraka im je objasnio plan puta: „Naš uspon će trajati šest dana. To može zvučati dugo, ali je vrlo važno. Znate li zašto?“

Lisica je podigla šapu: „Da bi se naša tela navikla na visinu?“

„Tačno!“ potvrdio je Baraka. „To se zove aklimatizacija. Naša tela moraju polako da se naviknu na manje kiseonika na velikim visinama. Ako se prebrzo popnemo, možemo se razboleti.“

Prvi dan uspona vodio ih je kroz gustu kišnu šumu. Vazduh je bio topao i vlažan, a oko njih su skakutali šareni majmuni.

„Ovo je baš drugačije od naših šuma,“ primetio je Meda, diveći se ogromnim stablima i bujnom zelenilu.

Kako su se peli, pejzaž se menjao. Drugog dana, kišna šuma je ustupila mesto niskom žbunju. Vazduh je postajao sve svežiji.

Trećeg dana stigli su do kampa na 4600 metara nadmorske visine. Ovde su prvi put osetili efekte visine.

„Osećam se čudno,“ rekao je Zeka, držeći se za glavu. „Kao da mi se vrti u glavi.“

Baraka je objasnio: „To je normalno. Na ovoj visini ima manje kiseonika u vazduhu i vazdušni pritisak je dosta niži. Možete osetiti glavobolju, vrtoglavicu ili mučninu. To se zove visinska bolest.“

„I šta da radimo?“ upitao je Vuk zabrinuto.

„Pijte puno vode,“ savetovao je Baraka. „Krećite se polako i slušajte svoje telo. Ako se osećate loše, važno je da kažete. Ponekad je najbolje da se malo spustimo da bi se telo odmorilo.“

Te noći, družina je spavala u šatorima, slušajući kako vetar fijuče oko njih. Ujutru su se osećali bolje, njihova tela polako su se prilagođavala visini.

Četvrtog dana suočili su se sa strmim usponom. Lisica je nervozno gledala visoku stenu pred sobom.

„Ne brini,“ ohrabrio ju je Vuk. „Sećaš se šta nas je Slaviša naučio? Tri tačke oslonca i polako.“

Korak po korak, pažljivo su se penjali, pomažući jedni drugima na težim delovima. Kada su stigli na vrh zida, osećali su se ponosno i snažno.

Petog dana stigli su do poslednjeg kampa pre vrha. Baraka im je objasnio plan za finalni uspon:

„Večeras ćemo rano leći. Ustajemo u ponoć i krećemo na vrh. Tako ćemo stići da vidimo izlazak sunca sa najviše tačke Afrike!“

Uspon po mraku bio je izazovan. Hladan vetar je duvao, a staza je bila strma i kamenita. Hodali su polako, jedan za drugim, svetleći put svojim čeonim lampama.

„Pole pole,“ ponavljao je Baraka, što na svahiliju znači „polako polako“. „Ne žurite. Dišite duboko.“

Kako se noć pretvarala u zoru, vazduh je postajao sve ređi. Zeka je počeo da zaostaje.

„Ne mogu dalje,“ dahtao je.

Meda ga je ohrabrio: „Možeš ti to! Seti se koliko smo vežbali. Samo jedan korak za drugim.“

Konačno, nakon napornog penjanja, nebo je počelo da se osvetljava. I tada, u daljini, ugledali su tablu:

„Congratulations! You are now at Uhuru Peak, 5895m, Africa’s highest point“

„Uspeli smo!“ viknu Lisica kroz suze radosnice.

Stojeći na krovu Afrike, Planinarska družina je grlila jedna drugu, preplavljena emocijama. Posmatrali su izlazak sunca nad oblacima, osećajući se na vrhu sveta.

„Ovo je neverovatno,“ šapnuo je Vuk, gledajući svoje prijatelje. „Ali ovo je samo početak. Himalaji, evo nas uskoro!“

Tokom spuštanja, koje je bilo mnogo brže od uspona, razmišljali su o svom putovanju – od susreta sa doktorom, preko obuke sa Slavišom, do ovog neverovatnog postignuća.

„Znate,“ reče Meda, „naučili smo toliko toga. Ne osvajamo mi planine, one osvajaju nas. Pobedili smo i svoje strahove.“

Ostali su se složili. Ova afrička avantura nije bila samo uspon na planinu – bio je to važan korak ka ostvarenju njihovih snova o Himalajima. Naučili su koliko je važno poštovati planinu, slušati svoje telo i raditi kao tim.

Vraćajući se kući, Planinarska družina je znala da je ovo samo početak njihovih visokogorskih avantura. Himalaji su ih čekali, a oni su bili spremniji nego ikad da se suoče sa tim izazovom. Ali najvažnije od svega, naučili su da sa pravom pripremom, strpljenjem i podrškom jedni drugih, mogu postići sve što zamisle.

Planinarske zanimljivosti: „Seven Summits“

Zamisli da imaš veliku mapu sveta u svojoj sobi. Na toj mapi možeš videti sedam velikih delova naše planete koje zovemo kontinenti. To su Severna Amerika, Južna Amerika, Afrika, Evropa, Azija, Australija i Antarktik.

E sad, zamisli da na svakom od tih kontinenata postoji jedna planina koja je najviša od svih ostalih na tom kontinentu. Te najviše planine su kao kraljice svih planina na svom kontinentu!

„Seven Summits“ ili „Sedam vrhova“ je poseban izazov za planinare. To znači popeti se na najvišu planinu na svakom od tih sedam kontinenata. To je kao da igraš igru gde moraš da skupiš svih sedam posebnih značaka, ali umesto značaka, penješ se na vrhove planina!

Evo tih sedam posebnih planina:

1. U Africi: Kilimandžaro
2. U Evropi: Elbrus
3. U Južnoj Americi: Akonkagva
4. U Severnoj Americi: Denali
5. U Aziji: Mont Everest
6. U Australiji: Košćuško
7. Na Antarktiku: Vinson Masiv

Popeti se na svih sedam ovih planina je kao da si osvojio ceo svet! To je jedan od najvećih izazova za planinare i samo mali broj ljudi je uspeo da ga ostvari. Ali zapamti, svaka planina, čak i ona mala iza tvoje kuće, može biti avantura ako je istražuješ sa radoznalošću i poštovanjem prema prirodi!