Potraga za delovima meča
Kada je sledećeg jutra ustao, Mihajlove noge su i dalje bile teške od jučerašnjeg napornog dana. Cele noći je radio na sakupljanju delova meča, a po dvorištu su bili razbacani komadi ruku, nogu i trupova. Na svu sreću, Plameni zmaj mu je bio velika pomoć, posebno kad je trebalo preneti one teže delove.
„Baš si bio u pravu,“ reče Mihajlo Goranu kada su se sreli. „Ima mnogo više titanijumskih delova nego što sam očekivao. Hvala ti na teleport diskovima i zaštitnoj opremi.“
Goran klimnu glavom, razgledajući dvorište sa zadovoljstvom. „Odličan posao ste obavili ti i Plameni.“
Tog trenutka pridruži im se i Zeleni nindža, sa širokim osmehom na licu.
„Dobro jutro! Znate li šta sam otkrio?“ uzbuđeno reče. „Ovo je zaista legendarni titanijumski meč! Sivi nindža ga je davno napravio kao zaštitu za sve ostale nindže, zmajeve i manje mečeve. Nije baš brz, ali je neverovatno jak i izdržljiv. Nestao je pre više od 200 godina kada se borio sa strašnom hidrom.“
„Hidrom?!“ Mihajlo razrogači oči. „Ali kako je pobedio? Zar ne dobije hidra dve nove glave kada joj jednu odsečeš?“
„Uhvatio ju je i odleteo s njom u svemir,“ objasni Zeleni nindža. „U vakuumu svemira ni hidra se ne može regenerisati.“
„Ako je odleteo u svemir, kako su onda delovi meča dospeli nazad na zemlju?“ upita Goran.
„Pre 120 godina zabeležena je neobična kiša meteora koji nisu izgoreli u atmosferi. Verujem da je to zapravo bio naš titanijumski meč koji se vraćao. Nažalost, još uvek ne znam gde bismo mogli naći preostala tri dela.“
„Misliš četiri dela?“ ispravi ga Goran.
Mihajlo i Zeleni ga pogledaše zbunjeno.
„Pođite za mnom,“ reče Goran i povede ih prema velikoj hali.
Kada su ušli, Mihajlo ostade bez daha. Hala je bila ogromna, sa šinama na podu i plafonskm kranovima. Na zasebnim platformama stajali su glava meča, leva ruka i leva noga. Glava je bila povezana sa laptopom i izvorom energije.
„Sinoć sam uspeo da pokrenem dijagnostički program,“ objasni Goran pokazujući na ekran. „Delovi meča komuniciraju nekom vrstom signala. Preostali delovi su rasuti na četiri različite lokacije – trup je u ugašenom vulkanu, desna ruka u pustinji, desna noga u prašumi, a četvrti deo je negde u snežnim planinama.“
„A koja je loša vest?“ upita Zeleni nindža.
Goran uzdahnu. „Kad sakupimo sve delove, za pokretanje meča potrebno je 1,21 gigavat električne energije tokom punih pet minuta.“
„1,21 gigavat!“ uzviknu Zeleni nindža.
„Je l’ to mnogo?“ upita Mihajlo.
„To je kao da grom neprekidno udara u meča pet minuta,“ odgovori Goran. „Nemoguće.“
„Juče sam mislio da je nemoguće napraviti vatrenu loptu magijom,“ nasmeja se Mihajlo, „a vidiš da je moguće. Hajde da prvo sakupimo sve delove, pa ćemo onda brinuti o gigavatima.“
Goran i Zeleni nindža se složiše. Goran odštampa mapu sa lokacijama delova, a Mihajlo rasporedi teleport diskove po platformama, tako da svaki pronađeni deo mogu odmah da teleportuju u halu.
„Ovo će biti najveća avantura do sada!“ uzviknu Mihajlo, jedva čekajući da krenu u potragu za preostalim delovima legendarnog titanijumskog meča.
…
Pustinjska avantura
Samo nekoliko minuta kasnije, družina je već lebdela visoko iznad zemlje. Mihajlo je udobno sedeo na leđima svog vernog Plamenog zmaja, osećajući kako mu vetar mrsi kosu. Povremeno bi se nagnuo napred da počeše dugački zmajski vrat, pazeći da ne izgubi ravnotežu.
„Kako si danas, druže?“ šaputao je Mihajlo, a zmaj mu odgovori tihim, zadovoljnim gunđanjem koje je Mihajlo osećao kao vibraciju kroz celo telo.
Svet ispod njih menjao se kao čarobna slika. Prvo su preletali preko zelenih pašnjaka koji su brzo ustupili mesto šarenim njivama. Iz daljine, te obradive površine izgledale su poput ogromnog pačvorka – svakog trenutka drugačijeg, a opet nekako poznatog.
„Vidi, kao da neko prostro veliki šareni ćilim!“ povika Mihajlo, pokazujući na zemlju ispod njih.
Nakon nekoliko sati leta, kopno je ustupilo mesto ogromnoj plavoj površini mora. Mihajlo nije mogao da odredi gde prestaje more, a gde počinje nebo – spajali su se negde daleko na horizontu u jednu tanku liniju. Vazduh je postao vlažniji i svežiji, a Mihajlo je duboko udahnuo miris soli koji se dizao sa talasa.
„Nikad nisam video more s ovakve visine,“ pomisli uzbuđeno. „Kao da letim iznad ogromnog plavog ogledala!“
Konačno, plavo more je počelo da ustupa mesto beskrajnom žuto-sivom prostranstvu pustinje. Na nebu nije bilo ni jednog oblačka koji bi ih zaštitio od žestokih sunčevih zraka, a vazduh je postajao sve topliji i suvlji.
Prateći Zelenog zmaja, Plameni poče lagano da smanjuje visinu. Njihovo sletanje na pesak bilo je iznenađujuće meko – teški zmajevi utonuli su u meki pesak koji je ublažio njihov pad.
Čim su nindže skočile sa svojih letećih prijatelja, obojica su naglo poskočili i uzviknuli od iznenađenja. Pesak je bio toliko vreo da se osećao i kroz debele đonove njihovih čizama!
„Auu, vruće!“ ciknu Mihajlo, poskakujući s noge na nogu.
Zmajevi se glasno nasmejaše posmatrajući svoje ljudske prijatelje kako igraju čudan ples po pesku. Onda, kao da su se dogovorili, Zeleni zmaj raširi svoje levo krilo preko peska, stvarajući siguran put za nindže. Plameni zmaj se pridruži, raširivši svoje desno krilo iznad njih, stvarajući prijatan i svež zaklon od sunca.
„Ljudi… tako ste osetljivi,“ pomisli Plameni zmaj uz blagi podsmeh.
Sigurni ispod zmajskih krila, Mihajlo i Zeleni nindža zagledaše se u beskrajno prostranstvo peska.
„I gde je sada ta ruka meča?“ upita Mihajlo, škiljeći prema pustinji.
Zeleni nindža pokaza prstom pravo napred. „Prema našim koordinatama, pala je tačno ovde pre 120 godina. Samo što je sada verovatno zakopana ispod nekoliko metara peska.“
Mihajlovo lice se razvuče u grimasu. „Nismo poneli lopate. Kako ćemo je iskopati?“
Zeleni nindža ga potapša po ramenu, sa osmehom koji je nagoveštavao uzbudljivu ideju. „Poneli smo nešto mnogo bolje od lopata – poneli smo magiju!“
„Magiju?“ Mihajlove oči zasjaše od uzbuđenja.
„Sada počinje tvoja prva lekcija o vazdušnim magijama,“ objasni Zeleni nindža svečanim glasom. „Vazduh je često podcenjen element, ali je zapravo rešenje za mnoge probleme. Znaš zašto? Zato što ga ima u izobilju i svuda je oko nas.“
Mihajlo klimnu glavom, upijajući svaku reč. „Dobro, šta treba da uradim?“
„Zapravo, već znaš osnove. Upotrebi magiju da stvoriš mali propeler koji se okreće velikom brzinom,“ uputi ga Zeleni nindža.
Mihajlo podiže desnu ruku i okrenu dlan prema sebi. Ovog puta, umesto vatrene lopte, zamislio je mali ventilator. Oseti kako magija struji kroz njegovu ruku, i odjednom, mali vrtlog vazduha poče da se formira iznad njegovog dlana. Kad ga je magijom zavrteo još brže, osetio je snažan udar vazduha u lice, baš kao kad mu tata suši kosu fenom.
„Uspeo sam!“ uzviknu oduševljeno.
„Bravo!“ pohvali ga Zeleni nindža. „Ali zapamti – magija je ograničena samo tvojom maštom. Nemoj se plašiti da zamisliš nešto veće i moćnije.“
Zeleni nindža ispruži obe ruke ispred sebe i između njih stvori ogroman propeler. Kad ga je zavrteo, propeler je pokrenuo toliko snažnu struju vazduha da je pesak ispred njih počeo da se podiže i oduvava u daljinu.
Mihajlo se nasmeja i odluči da proba isto. Prvi pokušaj nije uspeo – propeler je bio premali. Drugi put je bio prevelik i gotovo ga je oborio. Ali treći put je bio savršen! Sada su imali dva velika magična ventilatora koja su stvarala pravu peščanu oluju ispred njih.
Kako se pesak pomerao, morali su da nagnu svoje propelere napred, krećući se polako kroz pustinju. Čak su se i zmajevi pridružili zabavi, mašući svojim slobodnim krilima i stvarajući moćne nalete vetra koji su odnosili tone peska.
Odjednom, nešto metalno zablista na suncu.
„Tamo!“ uzviknu Mihajlo, pokazujući na sjaj. „Vidim nešto!“
Svi pojačaše svoje napore, i uskoro se pred njima ukaza ogroman metalni predmet – desna ruka titanijumskog meča. Uprkos tome što je ležala u pustinji 120 godina, na njoj nije bilo ni traga od rđe ili oštećenja.
„Neverovatno,“ promrmlja Mihajlo, dodirnuvšii metal. „Kao da je juče napravljena.“
Kada su potpuno očistili ogromnu mehaničku ruku od peska, Mihajlo iz džepa izvadi plavi teleport disk. Pažljivo ga postavi na metalnu površinu i svi napeto posmatraše kako ruka polako počinje da bledi, postajući sve providnija, dok konačno nije potpuno nestala.
„Uspeli smo!“ povika Mihajlo, skačući od radosti. „To je jedan od četiri dela!“
Svi su se grlili i tapšali po leđima, čestitajući jedni drugima.
„Dakle, gde idemo sledeće?“ upita Mihajlo, još uvek uzbuđen od uspeha.
Zeleni nindža izvadi mapu i pokaza na gustu, zelenu mrlju na drugoj strani mora. „Prašuma. Tamo ćemo naći sledeći deo.“
S novim poletom, nindže uzjahaše svoje zmajeve i vinuše se u nebo, spremni za novu avanturu. Dok su se udaljavali, pustinja je izgledala sve manja i manja, kao da je bila samo san na javi.
„Jedan deo meča je naš,“ pomisli Mihajlo, „još samo tri i titanijumski meč će ponovo biti kompletan!“
…
Izazov u prašumi
Kako su se približavali granici prašume, vedro nebo koje ih je pratilo tokom putovanja naglo se promenilo. Teški, tmurni oblaci, nabrekli od kiše, brzo su prekrili sunce, pretvarajući dan u sumrak. Mihajlo i njegovi prijatelji požurili su ka prašumi dok su prve kapi kiše počele da dobuju po njihovim glavama.
Zmajevi pronađoše prostranu čistinu okruženu džinovskim, drevnim stablima i spustiše se na vlažno tlo. Plameni zmaj se strese od glave do repa kada ga poprska nekoliko hladnih kapljica, ispuštajući glasnu, nezadovoljnu riku.
„Zmajevi… Tako ste osetljivi,“ pomisli Mihajlo podrugljivo, namerno puštajući da mu misao dopre do zmaja.
Plameni zmaj okrete svoju ogromnu glavu prema njemu, pokušavajući da izgleda strašno i zastrašujuće, ali sa kapima kiše koje su se slivale niz njegove krljušti, više je podsećao na veliko, pokislo mače nego na strašno stvorenje iz legendi.
Kiša je padala sve jače, i Zeleni nindža brzo stvori nevidljivi štit iznad njih. Kapi su udarale o vazdušnu barijeru i sklizavale niz njene ivice, ostavljajući ih potpuno suvim u sred pljuska.
„Moraćeš da me naučiš kako da napravim taj štit,“ reče Mihajlo, impresioniran ovom sposobnošću.
„To je samo vazduh,“ objasni Zeleni nindža jednostavno. „Zamisliš gde želiš da postane čvrst i pustiš magiju da odradi ostalo.“
„To je samo vazduh?!“ Mihajlo nije mogao da sakrije iznenađenje u svom glasu.
„Možda bi trebalo da počneš sa nečim manjim,“ predloži Zeleni. „Probaj da napraviš šuriken.“
Razmišljajući kako šuriken nije mnogo drugačiji od propelera koji je već uspeo da stvori, Mihajlo pruži ruku, prizivajući svoju magiju. Međutim, pre nego što je uspeo da završi čaroliju, Zeleni nindža skoči ispred njega u borbeni stav, isukavši svoj mač u hitroj kretnji.
„Nismo sami,“ prošaputa oprezno.
Mihajlo primeti da su i zmajevi zauzeli odbrambene položaje, njihova čula su bila napregnuta dok su osmatrali okolinu. Iznenada, kao po komandi, dvadesetak crnih mehaničkih vukova izroni iz gustog zelenila prašume, formirajući krug oko njih. Bili su opkoljeni.
Zmajevi i nindže brzo formiraše odbrambenu formaciju, stojeći leđa uz leđa. Zmajevi su oštrim kandžama kopali po vlažnoj zemlji, a iz njihovih nozdrva kuljao je dim – znak da su spremni da ispuste svoju vatrenu moć. Zeleni nindža držao je svoj mač spreman, oči oštre i fokusirane.
Tenzija se mogla seći nožem kada se iz šume pojavi njihov vođa – Alfa vuk. Bio je dvostruko veći od ostalih, impresivne srebrno-crne boje, sa dva sjajna crvena oka koja su zapravo bile LED diode. Izgledao je zastrašujuće moćno i opasno – čak bi i Plameni zmaj imao muke u borbi s takvim protivnikom.
„Zašto ne napadaju?“ prošaputa Mihajlo, osećajući kako mu srce udara o grudni koš.
Odjednom, mehanički vukovi se razdvojiše, praveći prolaz za svog vođu. Alfa vuk podiže šapu u gestu koji je jasno pozivao da ga prate. Mihajlo i Zeleni nindža pogledaše jedan drugog, zatim oprezno krenuše za njim. Međutim, kada je Plameni zmaj pokušao da pođe za njima, vukovi zapreteći zarežaše.
„Bićemo u redu,“ posla Mihajlo umirujuću misao svom prijatelju. „Pazi na sebe i na Zelenog zmaja.“
Dok su pratili Alfu kroz džunglu, Mihajlo primeti da mehanički vuk nije u najboljem stanju. Njegova metalna površina bila je prekrivena udubljenjima i ogrebotinama, a zadnja desna noga bila je posebno oštećena, zbog čega je primetno hramao.
„Ako bude trebalo da bežimo, lako ćemo mu umaći,“ pomisli Mihajlo, osećajući malu dozu olakšanja.
Nakon stotinak metara hoda kroz gustu vegetaciju, stigoše do malog proplanka. Tamo je ležala titanijumska noga koju su tražili! Ali pored nje stajao je zlatno-crni meč, visok skoro šest metara, koji je u ruci držao mač nalik narandžastom kristalu. Izgledao je kao sklopljen od različitih metalnih delova – pravi primer mehaničkog umeća od recikliranih komponenti.
Nindža koji je upravljao mečom pokušavao je da tim kristalnim mačem proseče titanijumsku oplatu noge, ali bez uspeha. Kroz otvoreni kokpit mogli su čuti njegove frustrirane uzvike nakon svakog neuspelog pokušaja.
Alfa vuk potrča oko meča, mašući repom i umiljavajući se kao veliko robotsko štene. Na taj znak, meč se okrete prema pridošlicama. Kokpit se otvori i iz njega izađe teta-nindža u crnom kimonu sa dugačkom plavom kosom.
Ona nežno pomazi Alfu po srebrnom vratu i šapnu mu nešto na uho, a zatim se zaputi prema Mihajlu i Zelenom, odmeravajući ih dok je prilazila.
„Ovo je moj plen!“ objavi odlučno. „Ja sam ga našla i pripada meni! Vas dvojica možete da se vratite odakle ste došli ili ću vas naterati!“ Dok je to govorila, izvukla je dugačak, tanak mač iz korica o svom boku.
Alfa vuk takođe zauze borbeni stav, spustivši glavu i raširivši prednje šape, spreman da skoči u trenu.
Zeleni nindža tiho gurnu Mihajla laktom i klimnu glavom prema krošnjama iznad njih. Mihajlo pogleda gore i proguta knedlu – najmanje desetak crnih nindža čučalo je na granama, sa isukanim mačevima, spremni da se obruše na njih.
„Čak i sa našim zmajevima, ovo nije bitka koju bismo mogli da dobijemo,“ pomisli Mihajlo, polako podižući ruke u znak predaje.
Zeleni nindža učini isto i reče mirnim glasom: „Ne želimo probleme, ali nama je potrebna ta titanijumska noga.“
„Rekla sam da je moja!“ viknu teta-nindža. „Odlazite dok još možete!“
„A zašto ti je potreban taj deo?“ upita Zeleni nindža diplomatski.
„Šta te briga?“ odbrusi ona ljutito.
„Polako, polako,“ umeša se Mihajlo smirenim tonom. „Mislim da postoji način da svi dobijemo ono što želimo.“ Zastao je, a zatim nastavio: „Tvoj Alfa vuk je oštećen, a ti želiš da rasklopis titanijumski deo kako bi iskoristila komponente za njega, zar ne?“
Teta-nindža još jednom pažljivo odmeri Mihajla pre nego što je odgovorila.
„Da, ali i moj borbeni meč je oštećen. Daughter board za optiku je pregoreo, a ne mogu nigde na internetu da nađem zamenu. Nadala sam se da ću je pronaći u ovom delu, ali satima pokušavam da probijem ovu oplatu bez uspeha.“
„Čitav deo je napravljen od titanijuma – uzaludan je svaki pokušaj da ga presečeš,“ objasni Mihajlo. „Takođe, unutra nećeš naći modernu elektroniku jer je star najmanje 200 godina.“
Nindža-teta slegnu ramenima i duboko uzdahnu, ali Mihajlo nastavi:
„Jesi li probala da potražiš polovne ali ispravne komponente koje su ti potrebne?“
Na to se ona nasmeja. „Klinac, nije kao da postoji otpad za meč delove…“
„Zapravo, postoji takav otpad,“ prekide je Mihajlo. „Hajde da se dogovorimo – ja ću ti reći gde da nađeš otpad, a ti nama prepusti ovaj stari deo koji ti ionako ne znači ništa.“
Crna nindža se na trenutak zamisli, a onda levom rukom uhvati korice svog mača i jednim glatkim pokretom vrati sečivo u njih. Svi prisutni odahnuše s olakšanjem… čak je i Alfa vuk opustio svoj stav, iako je i dalje držao Mihajla i Zelenog nindžu na oku.
U tom trenutku, Mihajlu stiže telepatska poruka od Plamenog zmaja, koja ga obavesti da su se mehanički vukovi povukli u šumu.
Mihajlo izvadi mapu koju je dobio od Gorana i pruži je teta-nindži.
„Ovde,“ pokaza na malo selo ucrtano na mapi. „Pored tog sela nalazi se otpad mehaničkih delova koji sam pomenuo. Tamo radi čika Goran, i on je zaista odličan majstor. Ako ima deo koji ti treba, siguran sam da će ti ga rado prodati. Moje ime je Mihajlo, i slobodno mu pomeni da sam te ja poslao.“
„Pa, hvala ti, Mihajlo,“ reče ona, iznenađujuće toplo. „Ja se zovem Dušica.“ Pružila mu je ruku koju Mihajlo srdačno prihvati.
„Šta uopšte nameravaš da uradiš sa ovom starudijom?“ upita ona, pokazujući na titanijumsku nogu koja je ležala iza nje.
„Planiram da sastavim i popravim celog meča i poklonim ga prijatelju,“ odgovori Mihajlo iskreno.
„Vrlo plemenito od tebe, mladiću,“ reče Dušica, penjući se nazad u svoj meč. „Idem odmah na taj otpad. Vidimo se nekom drugom prilikom.“
„Vidimo se,“ mahnu Mihajlo zlatno-crnom meču dok je odlazio kroz šumu, praćen vernom Alfom i crnim nindžama.
Kada su se dovoljno udaljili, Zeleni nindža snažno zagrli Mihajla. „To je bilo sjajno! Ponosan sam na tebe. Vidim da si mnogo naučio od svog susreta sa zmajem Mir.“
Mihajlu su prijale tople reči njegovog prijatelja. „Ako pobedimo rečima, ne moramo da se borimo čelikom, vatrom ili magijom,“ reče mudro.
Zatim iz džepa izvadi još jedan plavi teleport disk i baci ga na titanijumsku nogu meča. Obojica posmatraše kako polako nestaje, teleportovana pravo u Goranovu radionicu.
„Dva dela su već naša, još dva su ostala,“ reče Mihajlo zadovoljno. „Sledeće idemo u ugašeni vulkan?“
„Da,“ potvrdi Zeleni nindža. „Nalazi se odmah iza ove prašume. Brzo ćemo stići tamo.“
Mihajlo se nasmeši, jedva čekajući da nastavi svoju neverovatnu avanturu i pronađe preostale delove legendarnog titanijumskog meča.
…
Tajna vulkana
Baš kao što je Zeleni nindža i predvideo, veoma brzo su stigli do ugašenog vulkana. Na prvi pogled nije se mnogo razlikovao od ostalih planinskih masiva – ogroman kameni džin što se uzdiže prema nebesima. Jedina razlika bila je u njegovom vrhu. Umesto oštre, šiljate kape, ovaj je imao široki krater na svom temenu, nemi svedok davnašnjih erupcija.
Mihajlo je osetio uzbuđenje dok su njihovi zmajevi kružili oko planine, polako se uzdižući prema vrhu. Plameni zmaj je zamahivao svojim moćnim krilima, noseći Mihajla sve bliže i bliže ivici kratera. Već su bili tik iznad oboda kad iznenada snažan udarac vetra gurnu Plamenog zmaja unazad. U istom trenutku, blistava plava munja sevnu iz dubine kratera, proletevši na svega nekoliko centimetara od njih.
„Aaaah!“ vrisnu Mihajlo, instinktivno se priljubivši uz zmajeva leđa.
Plameni zmaj reagova brzinom munje – okrenuvši se u vazduhu i poniruću ispod nivoa ivice kratera, zaklanjajući se iza stenovite litice.
„Šta to bi?“ upita Zeleni nindža, još uvek držeći se za svog zmaja koji je lebdeo na bezbednoj udaljenosti.
„Ne znam,“ odgovori Mihajlo, srce mu je još uvek divlje lupalo. „Ali imali smo mnogo sreće.“
„Izgledalo je kao munja?“ nastavi Zeleni, a Mihajlo samo klimnu glavom, još uvek drhteći od šoka.
„Idem ja da izvidim,“ odlučno reče Zeleni nindža, skačući sa svog zmaja na najbližu liticu vulkana. Odatle je nastavio da se penje uz strmu stranu planine, vešto pronalazeći oslonce za ruke i noge, poput pravog majstora penjanja.
Plameni zmaj pronađe sigurnu liticu na kojoj je mogao da se spusti, a Mihajlo je zabrinuto posmatrao svog prijatelja koji se penjao prema vrhu. Osećao je kako mu se stomak steže od brige.
I tada, bez upozorenja, dve munje sevnuše zaredom, a trenutak kasnije još jedna. Mihajlo zadrža dah, uplašen za svog prijatelja.
Samo nekoliko sekundi kasnije, Zeleni nindža se pojavi ponovo na ivici kratera, užurbano se povlačeći niz spoljnu stranu, vidno zadihan i uznemiren.
„Šta je to?“ doviknu mu Mihajlo.
„To je divlji zmaj gromovnik!“ odgovori Zeleni, boreći se da dođe do daha.
„Razbiću ga!“ Misao Plamenog zmaja odjeknula je u Mihajlovoj glavi tako snažno da ga je zamalo zabolela.
„Ovo nema smisla,“ razmišljao je Mihajlo. „Sreli smo toliko divljih zmajeva, ali nijedan nikada nije bio agresivan prema nama. Zašto je ovaj drugačiji?“
„Ovaj će zažaliti!“ Plameni zareža ponovno, rasplamsavajući vatru u svom stomaku, spreman za borbu.
„Smiri se, molim te,“ Mihajlo nežno pomazi svog zmaja po dugačkom vratu, osećajući kako se mišići ispod krljušti zatežu od besa. „Taj zmaj je sam na dnu kratera. Možda je povređen ili uplašen, pa se zato ovako ponaša. Možeš li da pokušaš da pričaš s njim telepatski? Da pitaš šta se dešava? Bez grubosti, molim te.“
Plameni zmaj je posmatrao Mihajla svojim velikim, zlatnim okom. Trepnuo je jednom, pa stresao svojom ogromnom glavom, očigledno nevoljno pristajući.
„Dozvolićeš mi da ga razbijem ako tvoj plan ne uspe?“ upita Plameni misaono.
„Samo ako ne budemo imali drugu opciju,“ odgovori Mihajlo ozbiljno.
Jedno razočarano „U redu!“ odjeknu Mihajlovim umom.
Nekoliko minuta kasnije, bujica misli preplavi Mihajlovu svest: „Ženka je. Čuva jaja. Uplašena je i treba joj pomoć. Rekao sam joj da dolazimo.“
Mihajlo klimnu glavom u razumevanju, brzo obavesti Zelenog nindžu i pozva ga da im se pridruži. Zmajevi se oprezno uzdigoše iznad kratera, očekujući napad, ali ovoga puta nije bilo munja. Polako i pažljivo, počeše da se spuštaju u dubinu vulkana.
Trebalo je neko vreme da se Mihajlove oči priviknu na tamu kratera. A onda ga je ugledao – prelepi, graciozni zmaj plave boje što je sedeo na okamenjenoj lavi. Iako nije više ispaljivala munje, i dalje je izgledala uplašeno i opasno. Raširila je krila u pretećem stavu, a njen stomak je pulsirao tajanstvenom plavom svetlošću. Mihajlo je znao da bi jedan pogrešan potez mogao da rezultira bolnim susretom sa munjom.
Mihajlo i Zeleni nindža sjahaše sa svojih zmajeva i stadoše desetak metara ispred divljeg zmaja. Obojica ispružiše desnu ruku, dok levu staviše preko srca, a zatim pognuše glave i zatvoriše oči – tradicionalni gest poštovanja među zmajevima i njihovim saveznicima.
U dubini svog uma, Mihajlo je čuo kako Plameni zmaj uverava divljeg gromovnika da nasloni glavu na njihove ispružene ruke – znak poverenja i početak telepatske veze.
Činilo se kao da je prošla čitava večnost pre nego što se uplašeni, ali moćni zmaj osmelio da dozvoli kontakt. A onda, odjednom, sva tri zmaja i obe nindže deliše jedinstvenu telepatsku vezu.
Veza je gotovo istog trenutka postala preplavljena brigom i nemirom divljeg gromovnika. Mihajlo i Zeleni pokušaše da je umire svojim mislima.
„Zdravo, ja sam Mihajlo.“
„A ja sam Zeleni.“
„Već si upoznala Plamenog, a ovo je naš Zeleni zmaj.“
„Šta te muči? Kako možemo da ti pomognemo?“
Divlji zmaj se nelagodno promeškoljio, očigledno nenaviknut da čuje i oseća toliko drugih bića u svom umu.
„Dešavaju se potresi,“ najzad odgovori njena usplahirena misao. „Mislim da će se vulkan ponovo aktivirati. Plašim se za svoja jaja.“
Mihajlo i Zeleni nindža odmah usredsrediše svoju pažnju prema podu kratera, napravljenom od ohlađene lave. Zeleni izvadi svoj mač i zabode ga duboko u tvrdu površinu. Kada ga je izvukao, sečivo je bilo čisto i hladno – bez ikakvog traga toplote ili aktivnosti.
„Ne kažem da ti ne verujemo, ali ne vidimo znakove aktivnosti vulkana,“ pomisli Mihajlo pažljivo.
„Priđi i smesti se pored mojih jaja,“ zamoli divlji zmaj, a Mihajlo posluša, iako s dozom opreza.
Majka-zmaj ga je neprekidno pratila pogledom, njeno raspoloženje osciliralo je između poverenja i panike za bezbednost svojih jaja. I tada, Mihajlo oseti lagan potres pod svojim nogama. Bio je slab, ali nedvosmislen.
„Osećam ga,“ reče. „Proveriću da li je vulkan aktivan ovde. Ne brini, neću nauditi jajima.“
Polako i pažljivo, Mihajlo isuka svoj mač. Divlji zmaj kao da je prestao da diše – nije trepnuo, sav fokus bio je usmeren na dečaka, tražeći najmanji pogrešan pokret da oslobodi svoju destruktivnu moć.
„Ako upotrebiš munje ili kandže, uništićeš i svoja jaja,“ prekide napetost misao Zelenog zmaja.
Pogled divljeg zmaja počeo je nervozno da skače s jednog jajeta na drugo. Po izrazu lica bilo je jasno da je počela da žali što je dozvolila malom nindži da priđe tako blizu.
„Biće sve u redu,“ umiri je Mihajlo, okrećući oštricu prema zemlji i polako je gurajući u površinu ohlađene lave.
Ali umesto da oštro sečivo prodre dublje, ono je ostajalo na površini, kao da se sudara s nečim izuzetno tvrdim. Bez obzira koliko je Mihajlo pritiskao, mač nije mogao dublje.
Mihajlo vrati mač u korice i poče rukama da struže i čisti površinu, otkrivajući ispod sloja prašine i pepela nezamenljivi sjaj titanijuma.
„Potresi su počeli pre dva dana?“ upita Mihajlo.
„Da!“ potvrdi divlji zmaj.
„Tada je Goran povezao glavu meča na napajanje,“ objasni Mihajlo svima u telepatskoj vezi. „Signal je sigurno nekako stigao do trupa, aktivirajući neke njegove sisteme. Ako ga uklonimo odavde, potresi će prestati, a divlji zmaj će moći da se opusti.“
„Ali kako da to uradimo a da ne uznemirimo gnezdo i jaja?“ zabrinuto upita Zeleni zmaj.
Zeleni nindža se zamisli na trenutak, a onda svima objasni svoj plan. Nakon kratkog dogovora, svi klimnuše glavama u znak saglasnosti.
Divlji zmaj polete i osta lebdeći na bezbednoj visini iznad gnezda, ne skidajući pogled sa svog neprocenjivog potomstva. Zeleni nindža poče svoju magiju – prvo je očvrsnuo vazduh ispod i oko gnezda, stvarajući nevidljivi, ali čvrsti nosač. Zatim je pažljivo dodavao stubove vazduha na četiri tačke ispod gnezda, koji bi odmah postajali čvrsti kao čelik. Tako je, milimetar po milimetar, nežno podizao čitavo gnezdo sa tla.
Kada se stvorio dovoljno veliki prostor, Mihajlo uze plavi teleport disk iz džepa i postavi ga na trup meča. Titanijumski div brzo izblede i nestade, ostavljajući za sobom samo ulegnuće u zemlji gde se ranije nalazio.
Zeleni nindža zatim jednako pažljivo spusti gnezdo nazad na čvrsto tlo. Okončavši svoju magiju, vazduh ispod i oko gnezda se brzo vratio u svoje prirodno stanje.
Bez trenutka oklevanja, divlji zmaj pohita nazad ka svojim jajima, brižno ih pregledajući jedno po jedno. Njena olakšanje bilo je gotovo opipljivo u njihovoj telepatskoj vezi.
„Hvala vam,“ začu se njena misao, topla i iskrena kao nikad pre.
Obavivši svoj zadatak, Mihajlo i Zeleni udariše pet jedan drugom.
„Tri od četiri gotova!“ ponosno objavi Mihajlo.
„Ostao nam je još samo misteriozni deo u snežnim planinama,“ potvrdi Zeleni nindža.
Pozdraviše se sa divljim zmajem i njenim budućim potomstvom, uzjahaše svoje verne zmajeve i zaputiše se prema svom poslednjem cilju – nepoznatom delu titanijumskog meča koji ih je čekao negde u snežnim vrletima.
Dok su leteli ka novoj avanturi, Mihajlo nije mogao da ne oseti ponos. Nisu samo pronašli još jedan deo meča – pomogli su i uplašenoj majci da zaštiti svoj najdragocenije, svoje potomstvo.. Uvek je postojao način da se problemi reše bez sukoba, samo je trebalo biti dovoljno mudar da ga pronađeš.
Nastaviće se…
