U jednom dalekom gradu, među brdima i rekama, postojala je Akademija Ideja – mesto gde su najpametniji mladi umovi dolazili da uče kako da poprave svet. U toj Akademiji živeli su i učili Mašinci – grupa vrednih, hrabrih i radoznalih studenata koji su učili kako funkcionišu mašine, mostovi, vozovi i sve ono što pokreće svet.
Ali u tom gradu nešto nije bilo kako treba. Gradom je vladala ogromna Mašinerija – nevidljiva, ali moćna. To nije bila prava mašina, već sistem nepravde, korupcije i straha, koji je škripao i cvileo dok je usisavao snove i nade ljudi. Ljudi su živeli u senkama, a deca su se pitala: „Zašto mama i tata šapuću kad pričaju o važnim stvarima?“ i „Zašto najbolji đaci odlaze daleko i ne vraćaju se?“
Jednog dana, Mašinci su odlučili da više ne mogu da ćute. „Mi znamo kako funkcionišu pravi sistemi,“ rekao je Luka, najstariji među njima, „i znamo kada nešto škripi jer nije podmazano pravdom, već pohlepom!“
I tada se desilo nešto što će promeniti sve.
Mašinci su razvili ogroman beli transparent i na njemu velikim, hrabrim slovima napisali:
„MAŠINCI PROTIV MAŠINERIJE“
Sa tim transparentom, stali su ispred Akademije Ideja, a zatim krenuli ulicama grada. Nisu vikali, nisu lomili – koračali su mirno, ali odlučno. Ljudi su ih gledali kroz prozore, neki su aplaudirali, neki su plakali, a neki su prvi put posle dugo vremena – osetili nadu.
Mašinerija se uznemirila. Njen mehanički glas začuo se iz zvučnika:
„Vratite se u svoje učionice! Ovo nije vaš posao!“
Ali Mašinci su znali da jeste. Njihov posao nije bio samo da popravljaju mašine – već da popravljaju i ono što ne valja u svetu.
Ubrzo su im se pridružili studenti sa drugih Akademija – Pravnici sa olovkama pravde, Filozofi sa pitanjima koja bude uspavane, Umetnici sa bojama koje brišu sivilo i Ekolozi koji su sadili drveće tamo gde je Mašinerija ostavila rupu.
Grad je počeo da diše drugačije. Ljudi su počeli da pričaju naglas, da pomažu jedni drugima, da veruju da promena dolazi – jer su videli da su Mašinci ustali. I ne samo zbog sebe, već zbog svih.
Mašinerija nije nestala odjednom. I dalje je pokušavala da stane na put promenama. Ali nešto se već bilo pokrenulo – nešto što ni najjača mašina nije mogla da zaustavi.
To je bila volja mladih ljudi da menjaju svet.
A veliki beli transparent – postao je simbol. Kasnije su ga deca crtala na časovima, profesori kačili na zidove, a baka iz komšiluka je sašila sličan i stavila ga na prozor svoje kuće.
I svi su znali:
Kada se Mašinci bore – to nije borba protiv čelika i zupčanika, već borba za bolje sutra.
