Miha i zmajevi u Dolini mečeva
Mihajlo, koga su svi od milošte zvali Miha, upravo je završio svoj najnoviji graditeljski podvig. Bio je to ogroman titanijumski meč sa čudesnim mačem koji je sijao poput sunca. Mač je bio jednako visok kao i sam robot, sa drškom napravljenom tako da se može držati obema rukama, i jednom oštrom ivicom koja je blistala zlatnom bojom.
Na suprotnoj strani od oštrice bile su urezane tajanstvene rune koje su maču davale magična svojstva. U Mihinoj mašti, taj mač je mogao da izazove plamen, led ili čak munje koje bi pogađale neprijatelje.
Miha pažljivo namesti prste meča oko dugačke drške mača i spusti ga na pod svoje sobe. „Vreme je da te upoznam sa ostatkom družine,“ prošaputa uzbuđeno, pa brzo otrča da donese svoje druge junake – Vatrenog i Zelenog zmaja, kao i malog zelenog meča..
Poredjao ih je pažljivo po podu, a zatim dodao figurice crvenog i zelenog nindža direktno ispred titanijumskog meča. Iznenada se seti još jednog važnog člana ekipe. „Kako sam njega mogao da zaboravim!“ uzviknu i pohita po plavog Električnog zmaja, kojeg odmah pridruži ostalima.
„Ali svaka dobra avantura mora imati i neke nevaljalce,“ razmišljao je Miha naglas. Zato je brzo skupio crno-zlatnog meča, figuru opake nindža gospodarice, nekoliko figurica zlih crnih nindža i jednog mehaničkog vuka.
Kada ih je sve postavio nasuprot svojih heroja, Miha primeti kako je crno-zlatni meč jedva dosezao četvrtinu visine njegovog titanijumskog junaka. „Izgleda da zlikovci nemaju nikakve šanse,“ pomisli sa osmehom.
Zatim sede pored svojih figurica, duboko udahnu, i polako zaroni u čudesni svet svoje mašte – svet gde zmajevi i nindže postaju stvarni kao i on sam.
…
Nekoliko meseci nakon velike pobede nad kristalnim ratnicima, spokojstvo se vratilo u dolinu. Na mestu gde se nekada uzdizala planina Mir, sad je ponovo spavao ogromni dijamantski zmaj istog imena. Svojim džinovskim šapama pridržavao je drevni hram mira, dok je njegovo kristalno telo odbijalo sunčeve zrake stvarajući čudesni svetlosni oreol nad čitavim krajem.
Zmaj Mir je polako ulazio u dugi san, njegovo telo postajalo je sve nepokretnije, sve više nalik na planinu iz koje je nekada iznikao. Mnogi stanovnici dolazili su da se dive ovom čudesnom prizoru, a kako su prolazile nedelje, kiša i vetar su nanosili čestice prašine na dijamantsko telo, postepeno mu vraćajući izgled drevne planine.
Daleko od tog prizora, u svojoj nindža vežbaonici, mali plavi nindža Mihajlo bio je duboko usredsređen. Stajao je mirno sa ispruženom rukom i dlanom okrenutim prema licu. Njegovi prsti bili su blago savijeni, kao da pridržavaju nešto nevidljivo.
„Mora da uspe ovog puta,“ šaputao je sebi u bradu.
Iznenada, mali plamen zatreperi na njegovom dlanu. Nije ga pekao – to je bila čarolija koju je Mihajlo pokušavao da savlada. Plamen je rastao, postajao sve svetliji, ali sledeći korak bio je teži deo – trebalo je taj plamen pretvoriti u savršenu vatrenu kuglu.
Mihajlo se toliko udubio u svoju vežbu da nije čuo korake koji su mu prilazili.
„ZDRAVO, MIHAJLO!“ zagrme glas iza njega.
Mihajlo se trže, plamen na njegovom dlanu nestade u trenu, ali odmah prepozna glas svog prijatelja. Okrenuvši se, ugledao je zelenog nindžu u njegovom novom meču. Bio je to manji model, visine nekog odraslog čoveka, sa kokpitom smeštenim u predelu grudi. Robot nije imao mnogo oklopa, pa su se jasno videli svi delovi koji su ga pokretali – cevčice, žice i mali motori.
„Zdravo, Zeleni!“ pozdravi ga Mihajlo. „Je l’ to novi meč kojeg praviš?“
„Da! Upravo sam završio osnovne funkcije pa sam ga izveo u šetnju,“ odgovori ponosno zeleni nindža. „Za sada sve radi kako treba.“
„Sjajno izgleda,“ reče Mihajlo uz uzdah. „Kad bude potpuno gotov i kad Crveni nindža popravi svoj meč, ja ću biti jedini nindža bez čudesnog oklopa.“
Zeleni nindža spusti pogled. „Jao… zar nisi čuo?“
„Šta to?“ upita Mihajlo.
„Crveni meč ne može biti popravljen,“ reče tužno zeleni nindža. „Glavna kontrolna ploča koja upravlja svim osnovnim funkcijama je potpuno uništena.“
Mihajlo se namršti. „Pa to nije ništa strašno! Kontrolna ploča može da se zameni. Moj tata ih menja stalno kada se pokvari neki uređaj u kući.“
„Ne razumeš,“ odgovori zeleni nindža, izlazeći iz svog robota. „Kontrolna ploča za Crvenog meča je jako retka i ne može se naći nova. Crveni nindža je već pretražio sve prodavnice, zvao je čak i radionice, ali nigde nema zamene. Baš je tužan zbog toga.“
Mihajlo se zamisli. Znao je koliko je Crveni nindža voleo svog meča.
„Gde je on sada?“ upita.
„U svojoj radionici. Tamo je od pobede nad kristalnim ratnicima, i dalje pokušava da popravi tu ploču.“
Mihajlovim očima odjednom prostruji iskra. „Čekaj malo! A da mu nabavimo polovnu kontrolnu ploču? Postoji li u ovom svetu neko mesto gde se odlažu stari mečevi?“
Zeleni nindža poskoči od iznenađenja. „Kako se toga nismo setili! Naravno da postoji! Velika dolina starih mečeva nalazi se nedaleko od sela!“
„Idemo odmah tamo,“ reče odlučno Mihajlo. „To je samo jedan kratak let.“
Obojica pohitaše ka izlazu iz teretane. U hodu, svojim mislima dozvaše svoje zmajeve, tražeći da ih sačekaju na obližnjoj livadi.
„Kladim se da će Zeleni zmaj stići prvi,“ našali se zeleni nindža.
Ali kada su izašli iza ugla i ugledali livadu, videše da Vatreni zmaj već strpljivo čeka svog malog nindžu. Mihajlo potrča prema svom krilatom prijatelju i poče da ga češka po vratu i glavi.
„Nedostajao si mi,“ pomisli Mihajlo.
„I ti meni,“ odgovori zmaj kroz njihovu posebnu misaonu vezu.
Na horizontu se pojavi zelena tačka koja je brzo rasla. Zeleni nindža bio je zapanjen.
„Kako je Vatreni zmaj stigao pre Zelenog? Pa Zeleni je najbrži letač u čitavoj dolini!“
„Ha-ha!“ nasmeja se Mihajlo. „Vatreni zmaj nije leteo na običan način. Naučio je trik koji koristi i zmaj Mir – savijanje prostora! Može da se prebaci s jednog mesta na drugo u trenu.“
Čim se Zeleni zmaj spustio na livadu, ni on nije bio pošteđen Mihajlovog češkanja. Bio je to ipak Mihajlov prvi zmajski prijatelj.
Nakon toplog susreta i kratkog razgovora, nindže uzjahaše svoje moćne prijatelje koji se uz nekoliko snažnih zamaha krilima vinuše visoko u nebo, lete prema tajanstvenoj Dolini starih mečeva.
Visoko iznad zemlje, dok su zmajevi leteli prema odredištu, Mihajlo nije gubio vreme. Sedeći na Vatrenom zmaju, koji se osećao sasvim prijatno u blizini plamena, mali nindža je ponovo pokušavao svoju magiju. Prstima je oblikovao šaku i uspeo je da stvori plamenčić, ali kad god bi pokušao da ga obavije magičnom sferom, vatra bi se jednostavno ugasila.
„Vatra ne može da gori bez vazduha!“ doviknuo mu je Zeleni nindža kroz fijukanje vetra.
Mihajlo ga je pogledao zbunjeno. „Kako to misliš? Pa vazduh je svuda oko nas!“
„Objasniću ti kad sletimo!“ odgovorio je Zeleni.
Nakon pola sata leta, ugledali su ogromno postrojenje za stare mečeve. Prostiralo se dokle god je pogled dopirao – dve velike hale, uredno složene drvene kutije i desetak velikih brda raznih delova sa uskim prolazima između njih. U središtu se uzdizao veliki kran sa magnetom koji je verovatno stvorio sve te gomile metalnog otpada. Čitavo postrojenje bilo je opasano visokom žičanom ogradom.
Prilaz glavnoj kapiji bio je zatvoren.
„Da li smo zakasnili za danas?“ pitao se Mihajlo dok je Vatreni zmaj kružio iznad postrojenja.
Iznenada, spazili su čoveka koji im je mahao sa zemlje. Vatreni zmaj se na Mihajlovu pomisao spustio na jedno od brda metalnog otpada, nežno sleteći na vrh. Zeleni zmaj je sleteo odmah iza njih, na susedno brdo.
Male nindže siđoše sa svojih zmajeva i zaputiše se niz brda prema čoveku koji ih je čekao.
„Zdravo, nindže! Ja sam Goran,“ pozdravio ih je srdačno. „Dobrodošli u fabriku za reparaciju starih robota. Šta vas dovodi kod nas?“
„Tražimo kontrolnu ploču za RX model meča,“ objasnio je Zeleni nindža. „Imate li neku koja još radi?“
Goran odmahnu glavom. „RX modeli su veoma retki. Nije ih mnogo napravljeno, a izuzetno su pouzdani i retko se kvare. Poslednji takav model smo preradili pre mnogo godina.“
Mihajlo i Zeleni nindža pognuli su glave razočarano.
„Ali,“ nastavi Goran, „kontrolne ploče za ZX modele mogu da rade u modelu RX.“
Tračak nade zasija u Mihajlovim očima.
„Sačekajte me da proverim u našim knjigama da li imamo neki ZX model koji još nismo preradili,“ reče Goran i brzim korakom krenu prema jednoj od hala.
Dok su čekali, Mihajlo se seti pitanja koje ga je mučilo.
„Rekao si da vatra ne može da gori bez vazduha?“
Zeleni nindža klimnu glavom. „Tako je. Za svaku vatru potrebna su tri elementa – gorivo, toplota i vazduh. Kod magične vatre, tvoja magija je gorivo, a toplota i vazduh nisu problem dok ne pokušaš da je staviš u sferu. Vidiš, kada stvaraš magičnu sferu, ona drži vazduh podalje. Pokušaj da napraviš sferu koja ima male rupice za vazduh sa donje strane.“
Mihajlu ovo objašnjenje nije zvučalo najlogičnije, ali odlučio je da posluša svog prijatelja. Pokušao je nekoliko puta, ali nije mu polazilo za rukom.
„Još samo malo…“ mrmljao je sebi u bradu.
I onda, uspeh! Tik iznad njegovog dlana lebdela je savršena sfera ispunjena vatrom koja se poigravala unutar granica oblikovanih magijom. Nije osećao toplotu, ali svetlost je blistala na sve strane.
„Uspeo sam! Uspeo sam!“ povikao je Mihajlo, diveći se svojoj prvoj vatrenoj lopti.
Ponos na licu Zelenog nindže ubrzo se pretvorio u izraz straha kada je shvatio da Mihajlo, u svom uzbuđenju, nastavlja da dodaje magiju vatri koja je gorela sve jače i jače.
„Baci je! Baci je brzo!“ povikao je.
Mihajlo se prenu iz zanosa. Vatrena lopta je postala gotovo bela od usijanja. U tom trenutku, stigla mu je misao od Vatrenog zmaja, pokazujući bezbedno mesto sa druge strane ograde.
Okrenuvši se brzo, Mihajlo baci vatrenu kuglu svom snagom u pravcu koji mu je zmaj pokazao. Vatrena kugla je preletela ogradu, ali ubrzo zatim je uz zaglušujuću buku eksplodirala u vazduhu.
Talas vrelog vazduha podigao je ogromnu prašinu i snažno udario sve prisutne, ali ostali su na nogama.
„Ha-ha-ha!“ Zeleni nindža se grohotom smejao. „I moja prva vatrena lopta je završila isto! Bravo, Mihajlo, bićeš odličan vatreni nindža!“
Mihajlo je brzo telepatski proverio zmajeve, iako je znao da su obojica otporni na vatru.
„Ovo je bilo neverovatno!“ rekao je, još uvek pomalo potresen snagom eksplozije.
Zeleni nindža se uozbilji. „Vodi računa. Tvoja magija je gorivo za vatru – što više daješ, to će vatrena lopta biti jača…“
„ŠTA SE TO DESILO?!“ viknuo je Goran, trčeći prema njima s ljutitim izrazom lica.
„Smiri se, sve je u redu,“ odgovorio je Zeleni nindža. „Naš najmlađi nindža je uspeo da stvori svoju prvu vatrenu loptu. Situacija je prošla bez ikakve štete…“
Ali dok je izgovarao te reči, svi su začuli blagi zvuk škripanja metala koji je postajao sve glasniji. Okrenuše se u pravcu odakle je dolazio zvuk i primetiše da se brdo metalnog otpada najbliže mestu eksplozije opasno naginje na jednu stranu, sve više i više.
„Pašće…“ prošapta Mihajlo u neverici, a zatim povika: „BEŽIMO!“
U istom trenutku, Mihajlo i Zeleni zgrabiše Gorana, koji je još uvek zapanjeno posmatrao brdo otpada, za ruke i počeše da beže u suprotnom pravcu, gotovo noseći zbunjenog majstora sa sobom.
Škripanje je postajalo sve glasnije, a Mihajlu su pristizale uplašene misli od Vatrenog zmaja. Iznenada, Zeleni nindža pusti Gorana i stade. Hitro se okrenu prema brdu koje se već rušilo kroz vazduh – zarđali delovi starih mečeva već su visili iznad njih.
Uz zaglušujuću buku i snažan potres, metalne grdosije padoše na zemlju. Podiže se gusta prašina, a uplašeni zmajevi, koji su se vinuli u vazduh, nisu mogli da vide svoje male prijatelje.
Vatreni zmaj je leteo u krug, očajnički tražeći bilo kakav znak gde bi Mihajlo mogao biti zatrpan. Na njegovo ogromno olakšanje, stiže mu misao od Mihajla:
„Dobro smo! Molim te, iskopaj nas.“
Vatreni zmaj se obruši pored mesta gde je njegov drug bio zarobljen i mahnito poče da kopa. Ali šape zmajeva nisu stvorene za takav posao – mučio se, kandže su ga bolele, ali nije odustajao.
Tada mu stiže misao od Zelenog zmaja: „Odmakni se.“
Dok je još bio u letu, stomak Zelenog zmaja zasija tamnozelenom bojom koja se brzo pela kroz njegov dugački vrat prema čeljustima. Zatim ispusti mlaz kiseline preko cele gomile metalnih delova.
Uz mnogo šištanja, pene i dima, metal se jednostavno istopio, otkrivajući Mihajla, Zelenog nindžu i Gorana ispod zaštitnog polja. Kada je kiselina izgubila svoje dejstvo, zaštitno polje je nestalo.
Goran je bio u stanju šoka, ali svi ostali su bili dobro. Tada Zeleni nindža prasnu u smeh:
„Ipak je ovo bila najgora vatrena lopta u istoriji svih vatrenih lopti!“
Mihajlu nije bilo do zadirkivanja. Okrenuo se prema Goranu i počeo da se izvinjava za nastalu štetu, obećavajući da će pomoći da se otpad vrati u prvobitno stanje.
Goran razumljivo nije bio oduševljen, ali je prihvatio da dozvoli nindžama da srede problem koji su sami izazvali.
Mihajlo se zatim zahvalio Zelenom nindži što ih je spasao svojom magijom, a ovaj mu zauzvrat obeća da će ga naučiti kako da koristi vazdušne čarolije.
Mihajlo pogleda oko sebe. U području gde se nalazilo zaštitno polje nije bilo ni jednog komada metala – nije mogao da veruje koliko je dobro kiselina obavila posao. A onda je primetio jedan deo koji se, kao nekim čudom, nije istopio.
Bio je to pravougaoni predmet sa zaobljenim vrhom, svetlosive boje i ogromnih dimenzija. Obilazeći oko njega, Mihajlo shvati da je u pitanju glava meča, najveća koju je ikada video.
„Ako je glava toliko viša od mene, ovo mora da je bio ogroman meč!“ pomisli uzbuđeno.
Nastavljajući svoj obilazak, primeti da nema očiglednih oštećenja, čak ni udubljenja – nije bilo čak ni rđe.
„Čika Gorane!“ doviknuo je mašući rukom. Kada je Goran prišao, Mihajlo bojažljivo upita: „Šta je ovo? Glava nekog starog meča?“
Goranu nije trebalo dugo da prepozna deo.
„Da, to je glava legendarnog Titanijumskog meča. Ovde je već dugo. Moj deda ju je primio na otpad… ili je možda bio moj pradeda,“ dodade prisećajući se.
„Ali kako to da nije zarđala i da nije nigde udubljena?“ upita Mihajlo.
„Zato što nije napravljena od običnog čelika, poput tvog mača ili oružja. Napravljena je od titanijuma. Ta stvar ne rđa i mnogo je otpornija na udarce od običnog čelika.“
Mihajlu sinu ideja. „Da li imate još neki deo ovog meča?“
Goran klimnu glavom. „Imamo jednu ruku i jednu nogu.“
Goranov izraz lica postajao je sve radoznaliji, ali Mihajlo se okrenu Zelenom nindži:
„Zeleni, pošto ne možemo da nađemo kontrolnu ploču za Crvenog meča, šta misliš o tome da popravimo Titanijumskog meča i poklonimo ga Crvenom nindži?“
Zeleni nindža odmahnu glavom. „Nema šanse! Ne znamo u kakvom je stanju i gde bismo pronašli preostale delove. A čak i da ih nađemo, ogromni su i teški, i gde da nađemo prostor sa svom opremom za sklapanje?“
Mihajlo se zamisli, ali Goran je već imao odgovore:
„U kakvom stanju? Pa to je titanijum – neuništiv je! Svi delovi koje imamo su u savršenom stanju već pedeset godina. Možete koristiti moju halu za sklapanje meča. Dovoljno je velika i ima svu neophodnu opremu. A što se tiče prenošenja delova, imam rešenje za vas.“
Goran iz džepa izvadi dva plava diska. Jedan baci na prazan prostor desno od njih, a drugi na glavu meča. Iznenada, glava poče da bledi, postajući sve providnija, dok se istovremeno na mestu gde je bačen prvi disk počeo formirati isti oblik.
Za nekoliko minuta, glava meča više nije bila pred njima – sada se nalazila na njihovoj desnoj strani.
„Ovo su čarobni diskovi za premeštanje i stalno ih koristimo ovde,“ objasni Goran. „Mislite li da smo ova brda otpada napravili samo s kranom? Verujte, ima ovde još većih delova, a ovo je jedini način da ih pomerimo.“
Zeleni nindža još uvek nije bio uveren.
„Ima toliko toga što još ne znamo…“
Ali Mihajlo je bio odlučan. „Ako ne pokušamo, nikada nećemo saznati.“
Zeleni napokon klimnu glavom. „U redu, saznaćemo usput.“
Mihajlo se okrenu prema Goranu. „Koliko koštaju delovi Titanijumskog meča koje imate?“
„Besplatni su,“ odgovori Goran bez oklevanja.
„Besplatni?“ ponovi Mihajlo začuđeno.
„Moj deda je pokvario dve prese pokušavajući da ih preradi, a moj tata je potpuno uništio novu drobilicu. Decenijama smo pokušavali da preradimo te delove na razne načine – nismo uspeli ni da ih istopimo, ni da ih isečemo… Ali izgleda da ću ja biti prvi majstor koji će ih se konačno rešiti,“ reče Goran s ponosom.
Mihajlo, Zeleni nindža i Goran stajali su pored ogromne glave Titanijumskog meča, zadivljeni njenom veličinom i stanjem.
„Onda da napravimo plan,“ reče Mihajlo odlučno. „Gorane, pripremi halu za ovog meča i prebaci delove u nju. Zeleni, uzjaši svog zmaja i idite u hram nindža. Pokušaj da otkriješ poreklo ovog meča i gde bismo mogli da pronađemo preostale delove. A Vatreni zmaj i ja ćemo ostati ovde i počistiti nered koji sam napravio.“
Svi klimnuše glavama u znak slaganja.
„Vidimo se sutra ujutru,“ dodade Mihajlo, gledajući prema zalaskom suncu.
Sutra ih čeka nov dan i velika avantura – potraga za delovima legendarnog Titanijumskog meča tek počinje…
Nastaviće se…
