Mač i planina
Čim su stigli na poslednje odredište, Mihajlo i Zeleni nindža ostali su zapanjeni prizorom. Pred njima se ukazao divan mač, do balčaka zaboden u planinu, sijajući na sunčevoj svetlosti.
„Ovo će biti lako!“ uskliknu Mihajlo, pun samopouzdanja. Brzo je bacio teleport disk na balčak mača, očekujući da će ga magično preneti. Ali ništa se nije dogodilo.
Mihajlo se zbunjeno namrštio, češkajući se po glavi.
„Mislim da teleport ne može da razlikuje mač od planine,“ objasni Zeleni nindža, lupkajući prstom po bradi. „Takođe, teleport verovatno nije dovoljno snažan da prenese celu planinu.“
Mihajlo se nasmeja glasno. „Zamisli šta bi se desilo sa Goranovom halom kada bi se cela planina teleportovala tamo!“
I Zeleni nindža se zakikota. „Mislim da Goran više nikad ne bi sarađivao sa nama nindžama!“
Pošto teleport nije uspeo, odlučili su da probaju nešto drugo. Mihajlo uze teleport disk sa balčaka, a Zeleni nindža zamoli svog zelenog zmaja da upotrebi svoju moćnu kiselinu kako bi oslobodio mač iz kamena.
Zmaj posluša, ali čak ni njegova najjača kiselina nije mogla da istopi tvrdoglavu planinu.
„Hmm… mora da je granitna planina,“ zaključi Zeleni nindža, namrštenog čela.
„U redu, moj red!“ reče Zeleni nindža, duboko udahnuvši. Koristeći svoje posebne moći, počeo je da očvršćuje vazduh oko balčaka mača, a zatim ga je vukao svom silinom.
Čulo se glasno škripanje stene, ali mač se nije pomerio, ostajući čvrsto zaglavljen u planini.
„Nemam više ideja,“ uzdahnu Zeleni, spuštajući ramena.
Mihajlo, koji je sve vreme sedeo u sedlu svog vernog Plamenog zmaja, upita: „Želiš li ti da pokušaš, druže?“
Bilo je pravo vreme da Plameni zmaj pokaže svoju novu veštinu koju je naučio od mudrog zmaja Mira.
„Nađimo se kod Gorana!“ doviknu Mihajlo Zelenom nindži, dok je Plameni zmaj sletao pravo na balčak mača.
Mihajlo zatvori oči i u mislima posla svom zmaju sliku pašnjaka u blizini otpada. Plameni zmaj čvrsto stegnu svoje kandže oko balčaka i — u treptaju oka — oboje su se našli visoko iznad pašnjaka.
Ali nešto nije bilo po planu! Ogromna težina mača naglo povuče zmaja ka zemlji. Zmaj ispusti mač da bi mogao da raširi krila, ali zbog iznenadnog trzaja, Mihajlo ispade iz sedla i poče da pada.
„Joooj!“ povika Mihajlo, dok se strmoglavo spuštao ka zemlji.
Plameni zmaj mahnito zamaha krilima pokušavajući da uhvati svog dragog prijatelja, ali Mihajlo je padao prebrzo.
Dok je leteo kroz vazduh, Mihajlo se najednom seti: „Ovo je baš kao kad sam sa tatom bio u akva-parku na velikom toboganu!“ Okrenu se prema svom zabrinutom zmaju i pokaza mu palac nagore. „Ne brini, druže! Biće sve u redu!“
Taj gest nije mnogo umirio njegovog prijatelja, ali Mihajlo nije imao vremena da brine o tome. Morao je da smisli plan, i to brzo! Prisetio se šta mu je Zeleni nindža rekao o očvršćivanju vazduha.
„Očvrsni vazduh gde ti treba…“ promrmlja Mihajlo, koncentrišući se svom snagom.
Prvo je očvrsnuo vazduh iza svojih leđa, a zatim je nastavio da ga očvršćava ispred sebe. Polako je zaoštravo ugao, stvarajući sve duži i duži tobogan u vazduhu.
Mihajlo više nije padao — sada se spuštao niz najveći i najbrži tobogan na svetu, koji je bio vidljiv samo njemu! Vrištao je od uzbuđenja i radosti dok je klizio kroz vazduh. Za još više zabave, napravio je da ostatak tobogana bude u obliku spirale. Za kraj je ostavio dugačak ravan deo, kako bi usporio pre nego što stigne do zemlje.
Kada je luda vožnja konačno završila, Mihajlo je srećno ležao na mekoj travi. Njegov Plameni zmaj se brzo spustio pored njega, presrećan što vidi da je njegov mali prijatelj dobro. Od velike radosti, počeo je da ga liže svojim ogromnim jezikom, koji je bio velik skoro kao ceo Mihajlo!
„Fuj, bljak! Ali hvala ti što brineš!“ smejao se Mihajlo, istovremeno oduševljen i pomalo zgađen ovim izlivom nežnosti.
Kada se povratio od šoka i zmajskih poljubaca, Mihajlo je ustao i počešao svog dragog zmaja po vratu. Zajedno su se zaputili prema otpadu, gde ih je čekao Goran.
Pred kapijom otpada, ugledali su poznati par — Crno-zlatni meč i Alfa vuka. U meču je bila Dušica, žena koju su ranije upoznali.
„Mihajlo!“ radosno povika Dušica.
„Zdravo, Dušice! Jesi li našla Gorana?“ upita Mihajlo.
Dušica porumene. „Da! Našla sam ga! Nije nimalo loš tip!“ Potom ponosno pokaza na svoje popravke. „Moja optika ponovo radi! A Alfa je dobio nove oči i zadnje noge sa potpuno novom hidraulikom i elektronikom.“
Mihajlo klimnu glavom. „Sjajno! Drago mi je zbog vas.“
„Bila sam u hali kada je trup meča stigao, prekriven hladnom magmom,“ nastavi Dušica uzbuđeno. „Nisi mi rekao da je to legendarni meč!“
„Nisam se setio, izvini,“ nasmeja se Mihajlo. „Još ga nisam video celog, kako ti se čini?“
„Za jednu starudiju, izgleda stvarno impresivno,“ priznade Dušica. „Svaka čast, klinac!“
Odjednom se uozbilji i pogleda na sat. „Moram da idem sada, ali vidimo se opet!“
„Želim ti puno sreće u tvojim avanturama,“ mahnu joj Mihajlo. „Vidimo se!“
Mihajlo i Plameni nastaviše prema hali. Zmaju je bilo dosta uzbuđenja za jedan dan, pa je pronašao gust travnjak u hladu pored hale gde bi mogao da se odmori.
Mihajlo uđe u halu i ugleda Gorana kako za velikom konzolom upravlja kranovima i platformama.
„Zdravo!“ pozdravi ga Mihajlo. „Kako napreduješ sa mečom?“
„Ide super,“ odgovori Goran, ne odvajajući pogled od komandi. „Ne deluje mi kao da ima oštećenja, ali znaćemo sigurno kada ga sklopim i uradim dijagnostiku.“
„Još ga nisam video celog,“ reče Mihajlo uzbuđeno. „Smem li da priđem i pogledam?“
Goran se nasmeja. „Imam bolju ideju.“ Dovede jedan viseći kran do konzole i spusti lanac tačno pored Mihajla. „Drži se čvrsto!“
Mihajlo se uhvati za lanac i Goran ga polako podiže uvis. Iz ove perspektive, dečakova usta se širom otvoriše od čistog oduševljenja.
Meč je bio ogroman, visok bar 15 metara! Bio je predivno izvajan, sjajnih površina, mnogo lepši od modernih mečeva koje je Mihajlo ikada video. Nije još mogao da vidi trup, ali ruke, noge i glava bili su savršeni, blistajući poput najsjajnijeg srebra.
Kad se spustio nazad, Mihajlo je zagrlio Gorana i zahvalio mu se na pomoći.
„Samo da te podsetim,“ reče Goran, „još uvek imamo problem sa napajanjem meča. Nešto toliko veliko treba MNOGO energije.“
Mihajlove usne se razviše u tajanstveni osmeh. „Znam tačno gde možemo da nađemo gigavate!“
I tako, potraga se nastavlja…
Prošlo je pet dana otkako su pronašli sve delove. Goran je vredno radio i uspeo da ih spoji u celinu. Dijagnostika je pokazala samo jedan problem – nedostatak dovoljno snažnog napajanja. Taj problem nameravali su da reše večeras.
Titanijumski meč bio je postavljen ispred hale u sedećem položaju. Čak i tako, uzdizao se sedam metara u visinu, poput kuće sagrađene od materijala tvrđeg od čelika. Goran ga je bežično povezao sa laptopom pomoću kojeg je pratio i kontrolisao njegove unutrašnje sisteme.
Zeleni nindža i Mihajlo nestrpljivo su čekali povratak svojih zmajeva.
„Stižemo,“ stigla im je misao kroz telepatsku vezu.
Pogledavši ka nebu, ugledali su tri zmaja kako sleću – Plamenog, Zelenog i Divljeg Gromovnika.
„Hvala ti što si pristala da dođeš!“ pomisli Mihajlo, šaljući svoje misli Divljem zmaju. „Ne znam šta bismo uradili bez tebe.“
Divlji zmaj pognu glavu u znak poštovanja. „Ni ja ne znam šta bih uradila da vi niste došli i pomogli mi. Ovo je najmanje što mogu da učinim da uzvratim uslugu.“
Zeleni nindža objasni Divljem zmaju telepatskim putem šta treba da se uradi. Zmaj je isprva odbacio ideju, objasnivši da čak ni odrasli Gromovnik ne može da udara munjom duže od nekoliko sekundi – to je jednokratno pražnjenje. Ali zatim dodade: „Mogu vam dati mnogo više snage za kraće vreme, ako bi to pomoglo.“
Svi se složiše da pokušaju. Divlji zmaj stade ispred titanijumskog meča i upozori ostale da se odmaknu. Mihajlo shvati da Goran ne može da čuje njihove telepatske poruke, pa ga uhvati za ruku i nežno povuče nazad, objašnjavajući mu plan.
Divlji zmaj ispruži svoj dugi vrat i usmeri glavu prema grudima meča. Njegov stomak počeo je da svetli žutom bojom i, kao kod drugih zmajeva, svetlost se brzo pela kroz vrat ka čeljustima.
Ali umesto da nefiltrirana električna energija izleti iz usta zmaja, počela je da varniči. Ispred poluzatvorene vilice formirala se svetleća sfera puna elektriciteta. Kugla je rasla i rasla, a Mihajlo je zadivljeno gledao.
„Električna lopta,“ pomisli on u čudu.
„Kuglasta munja!“ uzviknu Goran, ne skidajući pogled sa prizora.
Kada je sfera dostigla veličinu grudi meča, Divlji zmaj je oslobodi i brzo ustuknu nekoliko koraka. U trenutku kontakta sa mečom, uz glasno zviždanje, pucketanje i more varnica, sfera je počela da se smanjuje.
„Ovo je mnogo više snage od 1,21 gigavat!“ uzviknuo je Goran, gledajući u monitor svog laptopa.
Napajanje je bilo skoro obnovljeno, ali električna lopta nije dovoljno brzo nestajala. Glava meča i njegove ruke tresle su se pod udarima električne energije. Kada se generator aktivirao, oči meča sevnuše plavom svetlošću i meč brzo zabode šake duboko u zemlju.
Električna lopta konačno je nestala, a pred njima je stajao potpuno aktivan Legendarni Titanijumski Meč. Svi su suzdržavali svoje veselje dok Goran nije završio dijagnostiku.
„Svi sistemi su zeleni!“ objavio je pobedonosno.
Nindže i zmajevi skočiše od radosti, čestitajući jedni drugima na uspešno obavljenom zadatku i završenoj još jednoj avanturi. Njihovo slavlje prekinuo je Goran:
„Hajde da vidimo šta ovaj meč može da uradi…“
Nekoliko klikova na tastaturi i meč ustade na svoje noge, sada visok kao četvorospratnica.
„Povrati mač,“ pročita Goran na ekranu.
U trenutku kada je kliknuo „Yes“, mač polete prema meču, koji ga s lakoćom uhvati jednom rukom i prebaci preko ramena.
„Ovo je toliko cool!“ oduševljeno uzviknu Mihajlo.
„Hajde da se ne igramo previše, da slučajno ne srušimo još neko brdo otpada,“ reče Zeleni nindža, večiti glas razuma.
Svi se složiše. Pozdraviše se s Divljim zmajem, koji je nestrpljivo želeo da se vrati svojim jajima. Meča su namestili na meč-teleport i pokrili ga ciradom kako ga Crveni nindža ne bi slučajno video. Goran je pružio čuveni crveni taster Mihajlu, da ga preda Crvenom nindži u pravom trenutku.
Nevolja u Mračnom kanjonu
Na iznenađenje svih, upravo tada stigla je misao od Crvenog nindže: „Nevolja u Mračnom kanjonu! Duhovi izlaze iz uklete pećine! Dođite brzo!“
„Moramo da idemo,“ reče ozbiljno Zeleni nindža.
Mihajlo klimnu glavom. Pozdraviše se s Goranom i uzjahaše svoje zmajeve. Tokom leta ka Mračnom kanjonu, Zeleni upita Mihajla:
„Da li si se ikada borio protiv duhova?“
Čuvši pitanje, Mihajlo odmahnu glavom.
„Nije šala, slušaj me pažljivo,“ nastavi Zeleni ozbiljnim tonom. „Sa duhovima nema pregovora ni dogovora. Očekuj žestoku borbu. Vole da pobede tako što uđu u tebe i zaposednu ti telo, a onda te koriste da napadneš svoje saveznike. Ne dozvoli im da te dodirnu. Čelično oružje je beskorisno, najbolje ga ostavi na zmaju da te ne usporava. Duha možeš pobediti samo magijom i magičnim oružjem. Slobodno koristi vatrene lopte, ali pazi da ne pogodiš nekog od nas.“
Mihajlo je klimao glavom, a onda mu sinu pitanje: „A šta ako zaposednu zmajeve?“
Zeleni nindža, inače ozbiljan, sada je postao još ozbiljniji: „Zmajevi su magična bića.“
„Ah, da, izvini,“ trže se Mihajlo. „Razumeo sam. Ne smeju da me dodirnu. Držaću distancu i koristiću magiju.“
Ubrzo su se našli iznad Mračnog kanjona i ugledali bljeskove vatre gde se Crveni nindža već borio s duhovima koje nisu mogli da vide. Dok su zmajevi ponirali, Zeleni nindža stvori više kugli ljubičaste svetlosti koje rasporedi oko Crvenog nindže i na ivici kanjona. Svetlost iz tih kugli činila je duhove vidljivim – bilo ih je desetak.
Mihajlo upotrebi svoju magiju da stvori više vazdušnih šurikena koje je umom usmeravao prema duhovima. Čim bi nekoliko šurikena dotaklo duha, on bi nestao bez traga.
„Dva-tri šurikena po duhu… Moram stvoriti još više,“ pomisli.
Ugledavši svoje protivnike, vatrene lopte Crvenog nindže lakše su pronalazile mete. Čim su zmajevi dotakli zemlju, nindže su skočile i potrčale prema svom prijatelju.
„Kako su te izvukli iz radionice?“ upita Zeleni nindža Crvenog.
„Rekoše mi da su se duhovi oslobodili,“ odgovori Crveni.
„Dobro je videti te opet,“ dodade Mihajlo nestrpljivo.
„Takođe, Mihajlo,“ odgovori Crveni uz ponosno klimanje glavom.
Crveni posla misao svima: „Ovde je čisto. Zeleni, pošalji svetlost u kanjon.“
Zeleni ga ćutke posluša. Sa ivice su videli bar pedeset duhova na dnu kanjona i još dvadesetak koji su se penjali ka njima.
„Plameni, obruši se i spali duhove na dnu. Zeleni, sredi ove koji se penju.“
„Napokon akcija!“ pomisli Plameni zmaj, vinuvši se u vazduh i obrušivši se ka dnu kanjona. Ispravljajući se, počeo je da sipa vatru po dnu, šaljući sve duhove nazad u njihovu dimenziju.
Zeleni zmaj izveo je sličan manevar na višoj visini i, koristeći svoj zeleni plamen, sredio duhove koji su se penjali ka vrhu.
„Bravo, zmajevi! Sada nastupamo mi,“ rekoše nindže i počeše da se spuštaju ka dnu kanjona.
Mihajlo je sada imao šezdeset šurikena koji su lebdeli iza njegovih leđa, prateći ga u stopu. Kad god bi ugledao duha, lako bi ga porazio. Vatrene lopte Crvenog nindže sredile su još nekoliko duhova.
Kada su se našli ispred uklete pećine, pre nego što su stigli da je sruše i zatvore, velika grupa duhova pronašla je izlaz i kao bujica počela da kulja iz pećine.
„Mihajlo i ja ćemo se razdvojiti i odvlačiti njihovu pažnju. Ti nađi način da zatvoriš pećinu,“ reče Zeleni nindža Crvenom.
Mihajlo ispali nekoliko šurikena i ustuknu u pravcu odakle je došao, privlačeći sve veću grupu duhova da ga slede. Zeleni nindža je koristio bič napravljen od vazduha i jednim potezom sređivao po nekoliko duhova, ali nakon svakog udarca uzmicao bi nekoliko koraka unazad. Uskoro je i on privukao pažnju većine duhova, koji su ga neumoljivo pratili.
Za to vreme, Crveni nindža se penjao uz zid kanjona sa suprotne strane od ulaza u ukletu pećinu. Tražio je pogodnu stenu ili izbočinu iznad ulaza koju bi mogao da oslobodi kako bi svojim padom zatvorila pećinu. Povremeno je morao da upotrebi vatru da pošalje zalutalog duha nazad.
Bio je blizu vrha kada je ugledao odgovarajuću stenu. Uhvatio je ravnotežu i u oba dlana stvorio po jednu vatrenu loptu. Dodavao im je magiju dok nisu postale usijane, a onda ih bacio na suprotnu stranu kanjona. Uz glasnu eksploziju, stena se oslobodila i pala tačno gde je trebalo, blokirajući izlaz duhovima.
Primetivši to, duhovi koji su već bili izašli prestali su da jure za nindžama i počeli su da se okupljaju ispred blokirane pećine, dajući dovoljno vremena Crvenom i Zelenom da se pregrurišu i sustignu Mihajla.
„Ide nam super!“ primeti Mihajlo, ali Crveni i Zeleni nisu odgovorili, već su posmatrali šta duhovi rade.
„Zemlja je jedan od elemenata, duhovi ne mogu da je dodirnu,“ reče Crveni.
Zeleni klimnu glavom. „Ali ima ih još bar petsto… Da pozovemo zmajeve da završe posao?“
„Oh, ne, prekasno je za to,“ reče Crveni, a tada su Mihajlo i Zeleni ugledali ono na šta ih je Crveni upozoravao.
Duhovi su se ujedinili u jednog mega-duha koji je sada bio visok bar dvadeset pet metara.
„Moramo se povući i naći pojačanje,“ reče Crveni uplašeno.
Mihajlo sleže ramenima. „Ne, ne moramo.“
Crveni ga je pogledao kao da je poludeo, ali Zeleni potvrdi: „U pravu je Mihajlo.“
Crveni zablenu u njih. Mihajlo nastavi:
„Imamo borca za velike borbe.“
„Ne, nemamo! Dijamantskog zmaja možemo probuditi tek za pedeset godina! Moramo se povući kad vam kažem!“ uzviknu Crveni.
Mihajlo pogleda Crvenog s osmehom na licu.
„Nismo mislili na Dijamantskog zmaja.“ Uhvatio je Crvenog za ruku i stavio mu u šaku crveni taster. „Sredi ih!“ reče odvažno.
„Šta je ovo?“ upita Crveni zbunjeno.
„Pritisni pa ćeš videti,“ reče Zeleni.
Crveni duboko uzdahnu i pritisnu taster.
Siva crta presekla je nebo i meč je sleteo pravo ispred Crvenog nindže. Plave oči sijale su kroz tamu – Titanijumski meč bio je posle dvesta godina budan i spreman za borbu.
„Pa vas dvojica…“ poče Crveni.
„Požuri! Ide ka nama!“ prekide ga Zeleni.
Crveni se trgnu i poče da se penje uz gigantskog meča. Pitao se zašto su kokpit postavili čak u glavi. Popevši se na rame, shvatio je da ima samo nekoliko minuta da se upozna s mečom pre nego što će morati da ga upotrebi u borbi. Nije bilo vremena za uputstva.
Uskočivši u kokpit, vrata se sama zatvoriše. Smestio se u pilotsku stolicu, a analogni instrumenti i CRT displeji zasvetleše. „Ovo je nešto veoma staro,“ pomisli, „ali osnove bi trebalo da budu iste.“
Napred, nazad, leva ruka, desna ruka… Meč je savršeno reagovao na komande. Bio je težak, ali neosporno moćan.
„Nema bustere i džet motore… Oružja? Oružja…“ mumljao je Crveni, proučavajući kontrole. „Dobro, nema lasera ni raketa… Ima mač, koji je neupotrebljiv protiv duhova… Šta još, šta još…?“
„Anti-grav i grav?! Šta je sad ovo?“ začudi se. „Magični modovi? Šta je to?“
Vatreni mod, ledeni mod, električni mod. „Da probamo vatreni mod…“
Meč podiže ogromni mač s ramena, uhvati dugački balčak s obe šake, i mač bljesnu u plamen.
„Tako je već bolje! Sada imamo nešto,“ reče Crveni nindža samom sebi. „Da probam ovaj anti-grav? Bolje sada nego kad bitka počne.“
Pritisnuvši dugme, plameni mač odlete od meča, vrteći se poput frisbija, presekavši duha na pola i izgubivši se u daljini kanjona. Taman što se duh ponovo sjedinio, Crveni nindža pritisnu dugme još jednom i plameni mač dolete nazad, pravo u ruke meča, presekavši duha još jednom u povratku.
„Ahahaha!“ nasmeja se Crveni. „Grav kao gravitacija! Ovaj meč neutrališe gravitaciju i stvara svoju…“
Udahnuvši duboko, promrmlja: „Duhovi nikada nisu imali izgleda. Vreme je da završimo ovo.“
Prebacio je meča u anti-grav mod i meč je počeo da lebdi iznad zemlje, a zatim je promenio magični mod u električni. Plamen na maču ugasio se i zamenile su ga munje koje su skakale s jednog dela mača na drugi.
Crveni je spustio mač u donji položaj, spreman da zaseče naviše u pravom trenutku, i poveo meča napred. Kada je duh pokušao da udari meča, on ustuknu u stranu i zada moćan udarac mačem.
Zatim uhvati mač s dve ruke, držeći ga iznad glave. Munje su počele da sevaju na sve strane. Crveni nindža pretvorio je svog meča u Teslinu kuglu. Munje su nemilosrdno radile svoj posao, šaljući delove duha nazad u njegovu dimenziju.
Nakon nekoliko minuta, duhova više nije bilo. Crveni glasno uzviknu: „Ura!“
Ugasio je anti-grav i magični mod i otvorio poklopac kokpita. Žurio je da se pridruži svojim drugovima u slavlju zbog epske pobede. Imao je mnogo pitanja i nije mogao da dočeka da ih postavi.
Dok su se trojica prijatelja radosno grlila na ivici kanjona, zmajevi su leteli iznad njih, praveći spirale od plamena u čast njihove pobede. Još jedna avantura je uspešno završena, ali svi su znali da će uskoro uslediti nova.
„Tako dakle,“ reče Crveni nindža, s divljenjem gledajući titanijumskog meča koji je mirno stajao pored njih. „Vas dvojica ste sve ovo vreme skrivali ovu grdosiju od mene! Gde ste ga našli?“
Mihajlo i Zeleni nindža se pogledaše i nasmejaše. Imali su toliko toga da ispričaju…
Dok su stajali na rubu kanjona, posmatrajući titanijumskog meča obasjanog mesečinom, Mihajlo, Zeleni i Crveni nindža osećali su neizmernu radost i ponos. Njihova avantura bila je ispunjena izazovima, ali zajedno su pronašli način da ih prevaziđu.
„Imam toliko pitanja,“ reče Crveni nindža, znatiželjno posmatrajući impresivnu mašinu. „Kako ste uspeli da pronađete sve ove delove? Gde ste našli napajanje? I kako ste znali da će meč biti toliko moćan protiv duhova?“
Mihajlo se nasmeja. „Nismo znali. Ali verovali smo da ćemo uspeti ako radimo zajedno.“
Zeleni nindža mudro klimnu glavom. „Svaki deo ove avanture bio je važan. Nismo mogli znati šta nas čeka na kraju, ali smo verovali jedni drugima.“
Zmajevi su se spustili pored njih, a Plameni zmaj nežno gurnu Mihajla svojim velikim nosom. Dečak se nasloni na svog prijatelja, osećajući toplinu njegovog daha.
„Znate,“ reče Mihajlo, gledajući zvezde, „kada sam krenuo u ovu avanturu, mislio sam samo na to koliko će cool biti imati legendarnog meča. Ali sada shvatam da je najvažnije što smo sve ovo doživeli zajedno.“
Crveni nindža stavi ruku na Mihajlovo rame. „To je prava mudrost, mali prijatelju. Nije stvar u tome šta imaš, već koga imaš uz sebe.“
„I šta si naučio tokom puta,“ dodade Zeleni nindža. „Svaki izazov nas je nečemu naučio.“
Mihajlo se priseti kako je lebdeo kroz vazduh stvarajući svoj nevidljivi tobogan, kako su zajedno radili s Goranom, kako su pomogli Divljem zmaju i kako su uzvratili uslugu. Svaki deo putovanja doneo je novo znanje i prijateljstvo.
„Mislim da je vreme da se vratimo,“ reče Zeleni nindža. „Nova avantura nas čeka sutra.“
Dok su se vraćali ka otpadu, Mihajlo je razmišljao o svemu što su prošli. Pronašli su delove legendarnog meča u pustinji, prašumi i vulkanu. Suočili su se sa izazovima koji su delovali nepremostivo. Ali zajedno, sa strpljenjem, kreativnošću i timskim radom, uspeli su.
Goran ih je dočekao kod hale, radoznao da čuje sve o njihovoj avanturi. Dok su mu pričali o borbi s duhovima, njegovim očima sijao je ponos.
„Znaš, Mihajlo,“ reče Goran kad su završili priču, „ovo nije samo priča o pronalaženju delova meča i pobedi nad duhovima. Ovo je priča o tome da kada maštaš i veruješ u sebe onda možeš stvoriti nešto izvanredno.“
Mihajlo pogleda na svoj sto s lego kockicama, gde su stajale figure nindža, zmajeva i maleni model titanijumskog meča koji je napravio. Sve je počelo odatle – iz njegove mašte. Ali kroz igru i kreativnost, stvorio je avanturu koja ga je naučila o prijateljstvu, istrajnosti i hrabrosti.
„Svaki veliki podvig počinje malim korakom i velikom maštom,“ promrmlja Mihajlo, smeškajući se svojim igračkama. „A najvažnije avanture su one koje delimo s prijateljima.“
Te noći, ležeći u krevetu, Mihajlo je razmišljao o novim svetovima koje će izgraditi sutra. Jer najveće blago nije bio titanijumski meč, već neograničena moć mašte koja može pretvoriti obične lego kockice u čarobne svetove pune avantura.
A negde, možda u nekoj drugoj dimenziji, nindže i njihovi zmajevi čekali su novu avanturu, znajući da će ih Mihajlova mašta ponovo oživeti kada dođe vreme za to.
Kraj.
