Mihajlo je sedeo za svojim radnim stolom i pažljivo nameštao poslednje kockice. Već nekoliko dana pravio je vodomara i bio je presrećan što upravo završava desno krilo ove prelepe ptice.
Ostala je još samo jedna kockica. Vešto ju je postavio na pravo mesto.
„Gotovo je!”, pomisli Mihajlo uz zadovoljni uzdah.
„A sada da te upoznam sa ekipom i krećemo u avanturu!”, reče veselo.
Pružio se preko stola i ispred ptice postavio figurice Plavog, Crvenog i Zelenog nindže. Na trenutak je zastao.
„Ovog puta bez velikih protivnika.”
Sa police je uzeo figurice Crnog, Žutog i Sivog nindže i pridružio ih grupi.
Zatim se udobno smestio u stolicu, zatvorio oči i prepustio se svetu mašte. U tom svetu figurice su oživele i krenule u novu, uzbudljivu avanturu.
Plavi nindža Mihajlo nalazio se u svojoj nindža vežbaonici i vredno je vežbao vazdušne magije kojima ga je podučio Zeleni nindža.
Sada je bio veoma vešt u stvaranju nindža oružja od vazduha. Jednostavnim očvršćavanjem vazduha pravio je mačeve, štitove i drugo oružje. Bilo je lagano kao pero, a čvršće i oštrije od čelika.
Naučio je i da ukloni vazduh tamo gde mu nije potreban kako bi se kretao mnogo brže. Zahvaljujući tome mogao je da trči brže nego ikada ranije.
Ipak, nije voleo da se priseća trenutka kada je preterao i uklonio sav vazduh oko sebe.
„Da sam tada znao ovu veštinu, stigao bih do Planine mira tri puta brže i Zeleni zmaj nikada ne bi bio povređen”, pomislio je.
Još uvek je vežbao, ali je već postao veoma dobar u pravljenju zamki od vazduha. Više puta uspeo je da zatvori svoje prijatelje, Crvenog i Zelenog nindžu, u vazdušne kutije i balone.
Nasmejao se dok se prisećao tih dogodovština.
Danas je bio poseban dan.
Uskoro je trebalo da počne nindža turnir pod nazivom „Kraljevski ribar“.
Mihajlo je, iako mlad, imao važnu ulogu u zaustavljanju invazije kristalnih nindži. Zajedno sa svojim prijateljima, sprečio je i duhove da preplave stvarni svet.
Zahvaljujući tim podvizima, mir je sačuvan u Zmajevoj dolini.
Zbog toga su Nindža društvo i Kralj nindži odlučili da pozovu Mihajla na turnir kako bi se i sami uverili u njegove veštine.
Pošto nije znao šta ga tamo očekuje, Mihajlo je pažljivo spakovao ranac. U njega je stavio nekoliko flašica vode, suši koji mu je tata pripremio, nekoliko dimnih bombi, rezervni kimono za slučaj da se isprlja i plašt ako zahladni.
Na vrh je smestio svitak sa pozivnicom za turnir.
Ranac mu je bio neobično lagan. Nije nosio šurikene, kunaije, konopac sa kukom niti svoj verni vakizaši mač. Otkako je postao majstor vazdušnih magija, više mu nisu bili potrebni.
Izašao je iz vežbaonice i krenuo ka centru malog grada, gde su se na trgu okupljale nindže.
Radovao se susretu sa svojim prijateljima, Crvenim i Zelenim nindžom.
Nadao se da će tamo videti i Plamenog i Zelenog zmaja, svoje verne prijatelje.
Dok je prelazio dugačak most preko reke, pogled mu je odlutao u daljinu.
Sa osmehom je posmatrao divljeg zmaja kako lagano leti nebom, dok su ga pratila tri mladunca nesigurnih krila.
Odmah ga je prepoznao.
Bio je to plavi zmaj sa žutim šarama — ženka električnog zmaja kojoj su Mihajlo i Zeleni nindža nekada pomogli u ugašenom vulkanu. Kasnije je i ona njima pomogla, obezbedivši dovoljno energije za pokretanje Titanijumskog meka.
Kada se približio trgu, prišao mu je Žuti nindža.
„Zdravo! Ti mora da si Mihajlo. Ja sam Žuti”, reče pružajući mu ruku.
„Zdravo! Da, ja sam Mihajlo. Kako znaš moje ime?” upita Mihajlo.
Žuti nindža se nasmeši.
„U našem kraljevstvu nema nindže koja nije čula za tvoje podvige. Iskreno, nisam očekivao da neko tako mlad može da uradi sve ono što si ti uradio. Pred tobom je velika nindža budućnost.”
Mihajlo se stidljivo osmehnu.
„Da li i ti ideš na turnir?” upita.
„Naravno!”, odgovori Žuti nindža.
„Ovo je moj prvi turnir. Ne znam šta da očekujem. Imaš li neki savet?”
Žuti nindža se na trenutak zamisli.
„Bio sam na mnogo turnira, ali nikada na Kraljevskom ribaru. Ipak, nema razloga za brigu. Pre svakog turnira starešine objasne pravila. Zadatak je obično težak, ali nije nemoguć. Uvek postoji plan za evakuaciju ako se neko povredi.”
„Ako se neko povredi?” zabrinuto ponovi Mihajlo.
Žuti nindža brzo dodade:
„Ne brini. U Nindža društvu postoje sjajni doktori nindže. Oni mogu da zaleče gotovo svaku povredu za tren oka.”
Te reči umiriše Mihajla.
Ubrzo su stigli na trg. Tamo je ugledao Crvenog i Zelenog nindžu.
Pozdravio se sa Žutim nindžom i potrčao ka svojim prijateljima.
Čim su ga ugledali, mahnuli su mu i zagrlili ga.
Posle srdačnog susreta, jedan od starešina pozvao je sve učesnike turnira da priđu centru trga.
Mihajlo, Crveni i Zeleni nindža prišli su zajedno. Tu su već stajali Žuti, Sivi i Crni nindža.
Mihajlo je posebno zagledao Crnog nindžu.
Na licu je nosio neobičnu crnu masku sa kljovama, tri roga i prodornim očima. Delovala je kao da je napravljena od sjajnog opsidijana.
Još čudniji bio je njegov kimono.
Bio je toliko crn da kao da je upijao svu svetlost oko sebe.
„Kao da je napravljen od crne rupe”, pomisli Mihajlo i blago zadrhta.
Odlučio je da se drži podalje od njega.
Sivi nindža izgledao je sasvim drugačije. Bio je stariji čovek sa nekoliko sedih vlasi, obučen u jednostavan sivi kimono i sa katanom za pojasom.
Sve nindže okupile su se ispred starešine, starca obučenog u beli kimono.
Podigao je ruku i svi su utihnuli.
„Drage nindže, hvala vam što ste se odazvali našem trećem, sada već tradicionalnom turniru Kraljevski ribar! Dajte mi trenutak da pripremim vaš prijem.”
Duboko je udahnuo i podigao ruku.
Iza njega se iznenada pojavio drveni okvir vrata.
Publika i nindže začuđeno su ga posmatrali.
Mihajlo se zamisli.
„Odakle se ovo stvorilo? Ovo nije elementarna magija.”
Starešina zatim podiže drugu ruku.
Iznad trga pojavila se velika svetleća mapa. Pored nje videla se slika ptice sa dugim kljunom, plavim krilima i smeđim grudima.
„To je kraljevski ribar”, šapnu neko iz publike.
Mapa je prikazivala veliko jezero okruženo gustom šumom.
„Dobro došli na Kraljevsko jezero”, reče starešina.
„Molim vas da pripremite svoje pozivnice.”
Nindže izvadiše svitke.
Kako je starešina uzimao jednu po jednu pozivnicu, na mapi su se pojavljivale obojene tačke koje su označavale početne položaje takmičara.
Mihajlova plava tačka nalazila se na zapadnoj strani jezera.
Kada je ugledao zelenu tačku blizu svoje, odahnuo je.
„Bar će mi prijatelji biti blizu”, pomislio je.
Kada je pogledao Crnog nindžu, ponovo ga obuze nelagodnost.
„Sada ću vam objasniti pravila”, nastavi starešina.
Pokazao je prema drvenom okviru vrata.
„Turnir počinje kada prođete kroz portal. Pojavićete se na mestima označenim vašom bojom.”
Zatim podiže mali drveni kavez i signalnu raketu.
„Sa sobom ćete poneti ove predmete. Vaš zadatak je jednostavan — pronađite pticu kraljevskog ribara, uhvatite ga u kavez i vratite se kroz portal.”
Nindže se pogledaše.
„Prvi nindža koji uspe da vrati pticu biće pobednik i osvojiće vrednu nagradu Kralja nindži.”
„Samo to? Možete odmah da mi date nagradu!” glasno se nasmeja Mihajlo. „Doneću vam pticu za petnaest sekundi!”
Starešina se samo blago nasmeši i nastavi:
„Budite oprezni. Kraljevsko jezero je divlji i opasan predeo. Ako se povredite ili ne budete mogli da nastavite takmičenje, aktivirajte svoju signalnu raketu. Tada ćete biti spaseni, ali i eliminisani iz turnira.”
Sve nindže klimnuše glavom.
„Ima li pitanja?”
Pošto se niko nije javio, starešina zaključi:
„Odlično. Sada imate petnaest minuta da pripremite svoju opremu za zadatak.”
Crveni, Zeleni i Mihajlo udaljili su se od ostalih takmičara.
Dok su proveravali svoje rančeve, Crveni nindža primetio je da Mihajlo nije poneo nijedno oružje niti alat.
„Zar stvarno ideš bez opreme?” upitao je zabrinuto.
„Biće sve u redu”, odgovorio je Mihajlo. „Treba samo da uhvatimo jednu malu pticu. Neće mi trebati oružje.”
Crveni nije delovao uvereno.
Zeleni nindža bio je ponosan na svog učenika i na sve što je naučio o vazdušnim magijama, ali ipak je pružio Mihajlu jedan kunai.
„Ponesi ga za svaki slučaj”, rekao je.
Mihajlo je nevoljno prihvatio.
Uzeo je kunai u ruku i nezadovoljno frknuo.
Bio je težak i napravljen od čelika.
Brzo ga je zavrteo na dlanu, pronašao njegov centar ravnoteže, a zatim iz vazduha napravio tanak kanap. Vezao ga je za dršku kunaija i ostatak pažljivo obmotao oko nje.
Crveni nindža pogledao je Zelenog i uzdahnuo.
„Napravio si pravo čudovište.”
U tom trenutku prišao im je Žuti nindža.
„Zdravo svima!” rekao je uz blag naklon. „Došao sam samo da vam poželim sreću na takmičenju.”
Crveni i Zeleni klimnuše glavom.
„Hvala ti”, rekao je Mihajlo. „I tebi želim puno sreće. Neka pobedi najbolji nindža!”
Na licu mu je bio širok, uzbuđen osmeh.
Međutim, izraz lica Žutog nindže postao je ozbiljan.
„Budite oprezni”, rekao je tiše. „Plašim se da divljina neće biti jedini izazov na ovom turniru.”
Pogledom je pokazao prema Crnom nindži.
Mihajlo je ozbiljno klimnuo glavom.
„Tvoja pozicija je preko puta jezera od naše. Ako nešto pođe po zlu, kreni prema nama.”
Žuti nindža bio je iznenađen. Nije očekivao toliko poverenja i prijateljstva od nekoga tako mladog.
Zahvalio im se, a zatim dodao:
„Ne znamo šta nas čeka. Najbolje je da signalne rakete držite blizu.”
Pokazao je na svoju raketu zataknutu za pojas.
Mihajlo, Crveni i Zeleni odmah su poslušali savet.
Mihajlo je izbegavao da gleda u pravcu Crnog nindže. Plašio se da bi mogao da primeti njegov pogled.
Umesto toga, okrenuo se prijateljima i telepatski ih upitao:
„Da li se neko od vas ranije sreo sa Crnim nindžom?”
„Postoji više crnih nindži”, odgovorio je Crveni, „ali ovog nikada nisam video.”
„Ko god da je”, dodao je Zeleni, „veoma se potrudio da sakrije svoj identitet. Ispod te maske može biti bilo ko.”
Crveni se namršti.
„Možda Kristalni nindža.”
Mihajlo se nasmeja.
„Možda je čuo da imaš novog meka?”
Crveni je samo frknuo, a Zeleni prasnuo u smeh.
Mihajlo je zatim spakovao mali drveni kavez u ranac.
„Jesmo li spremni?”
Odmah su stigli potvrdni telepatski odgovori.
Troje prijatelja krenulo je ka portalu gde su ih čekali ostali učesnici.
Publika i starešine posmatrali su takmičare u tišini.
Posle nekoliko trenutaka jedan od starešina ustao je i glasno objavio:
„Neka turnir Kraljevski ribar počne!”
Veliki drveni okvir vrata iznenada je zasijao crvenom bojom.
Crveni nindža mirno je zakoračio prema njemu.
Mihajlo je uzbuđeno posmatrao.
Kroz okvir se i dalje videla druga strana trga.
„Zar portal ne bi trebalo da izgleda drugačije?” pitao se. „Možda sa nekom svetlećom magijom ili tajanstvenom barijerom?”
Ali čim je Crveni nindža zakoračio kroz njega, jednostavno je nestao.
Jednog trenutka bio je tu.
Već sledećeg nije.
„Kakva je ovo magija?” promrmlja Mihajlo.
Portal je zatim postao žut.
„Ide redom kojim smo predali pozivnice”, pomisli.
Žuti nindža je prošao kroz portal i nestao.
Tada ga Zeleni laktom blago dodirnu.
Mihajlo podiže pogled prema hologramu iznad trga.
Mapa je nestala.
Umesto nje, sada se prikazivao Crveni nindža kako posmatra svoje okruženje.
Izgledalo je kao da ga neka nevidljiva kamera prati i prenosi sliku svima na trgu.
„Ovo je stvarno sjajno!” uzviknu Mihajlo.
Sledećeg trenutka hologram je prikazivao Žutog nindžu kako se probija kroz gustu vegetaciju.
Portal je sada sijao plavom bojom.
Bio je red na Mihajla.
Čim je prošao kroz portal, našao se usred guste šume.
Jednog trenutka hodao je po popločanom trgu, a već sledećeg po mekoj šumskoj zemlji.
Duboko je udahnuo.
Vazduh je bio svež i pun prijatnih mirisa.
Setio se holograma i zamišljene kamere.
Nasmešio se, podigao pesnicu prema nebu i pozdravio gledaoce.
Tada je primetio da se portal nalazi i sa ove strane.
Tuda će morati da se vrati kada uhvati vodomara, kraljevskog ribara.
„Ako se dobro sećam emisije Zov prirode, vodomari žive blizu vode i love ribu”, pomislio je.
Odmah je krenuo prema jezeru.
Šuma je bila veoma gusta.
Nije bilo staza, pa se Mihajlo probijao ispod grana i kroz žbunje.
Napredovao je veoma sporo.
Onda mu pade na pamet dobra ideja.
Poslao je talas vazduha ispred sebe i očvrsnuo ga. Grane su se pomerile i napravile prolaz.
„Odlično!”, pomislio je zadovoljno.
Ali samo nekoliko trenutaka kasnije kroz šumu odjeknu snažna detonacija.
Zemlja se zatresla.
Nakon toga začuo se prodoran zvižduk.
Na nebu se pojavio sivi dimni signal.
Mihajlo zastade.
„To mora da je signalna raketa Sivog nindže. Ali šta je bila ona eksplozija?”
Tada ga obuze zabrinutost.
„Sivi nindža je eliminisan! Kako je moguće da je neko tako iskusan ispao za samo nekoliko minuta?”
Opreznije nego ranije nastavio je put.
Počeo je da se pita kakve se još opasnosti kriju u ovoj šumi.
Nekoliko minuta kasnije izašao je na veliku čistinu.
Tamo je ugledao duboke pukotine u zemlji.
Izgledalo je kao da je neko ogromnom mrežom izrezao tlo.
Odmah je prepoznao prizor.
Živo blato.
„Pih, lako”, pomisli.
Napravio je most od očvrslog vazduha i bezbedno prešao na drugu stranu.
Ponovo je ušao u gustu vegetaciju.
Nije želeo da privlači pažnju nečega što je tako brzo eliminisalo Sivog nindžu.
Razmišljao je da li da napravi zaštitni oklop od vazduha ili da nastavi kao do sada.
Ali pre nego što je doneo odluku, stao je na veliki ružičasti list.
Odjednom ga je nešto snažno udarilo.
Poleteo je unazad i pao na zemlju.
Kada je otvorio oči, svuda oko njega bila je tama.
Ispred sebe video je samo usku pukotinu kroz koju je dopirala svetlost.
Nekoliko trenutaka kasnije shvatio je šta se dogodilo.
Nalazio se u ustima ogromne biljke mesožderke.
Iako bi se mnogi uspaničili, Mihajlo je ostao potpuno miran.
Kada je bio mlađi, tata mu je kupio biljku mesožderku i objasnio mu kako one funkcionišu.
Znao je da postoji jednostavno rešenje.
Ako ostane miran desetak minuta, biljka će pomisliti da nije uhvatila plen i ponovo će otvoriti svoja usta.
Naravno, mogao je da iskoristi vazdušne magije i oslobodi se odmah.
Ali to bi povredilo biljku.
A Mihajlo nije želeo da joj naudi.
Zato je strpljivo čekao.
Dok je sedeo u mraku, iznenada je začuo poznat pištav zvuk.
Još jedna signalna raketa.
„Nadam se da to nisu bili Crveni, Zeleni ili Žuti”, zabrinuto pomisli.
Dok je čekao da ga biljka oslobodi, pokušao je telepatski da kontaktira prijatelje.
Nije uspeo.
Kao da je nešto ometalo telepatske veze.
Tada je napravio plan.
Kada izađe, otići će do jezera, obeležiti pravac svog portala, a zatim krenuti ka Zelenom nindži.
Zajedno će lakše rešiti misterije ovog neobičnog turnira.
Kada ga je biljka konačno oslobodila, Mihajlo je napravio vazdušni tunel oko sebe i punom brzinom potrčao prema obali.
Kada je izašao iz šume, zastao je bez daha.
Jezero je bilo kristalno plavo.
Sunčevi zraci presijavali su se na njegovoj površini.
„Savršeno mesto za piknik”, pomisli.
Ali nije bilo vremena za odmor.
Pronašao je tri velika kamena i složio ih jedan na drugi kako bi označio pravac svog portala.
Zatim je krenuo duž obale u potrazi za Zelenim nindžom.
Prošlo je desetak minuta.
Jezero je bilo mirno.
Ptice su pevale, a lagani vetar šuštao je kroz krošnje.
U daljini su plivale patke.
A onda se iz šume začulo glasno:
„NE!”
Odmah zatim odjeknu snažan prasak.
Vazdušni talas pogodio je Mihajla i zamalo ga oborio.
Drveće se opasno zaljuljalo.
Grane su pucale na sve strane.
„To je bio glas Zelenog!” uzviknu Mihajlo.
Potrčao je prema mestu odakle je zvuk došao.
Ubrzo je začuo signalnu raketu.
Na nebu se pojavio zeleni dim.
Srce mu se steglo.
Kada je stigao do mesta događaja, Zelenog nindže nije bilo.
Nigde.
Mihajlo je duboko udahnuo.
Nije bilo tragova vatre.
Nije bilo ničega što bi ličilo na eksploziju.
Vazdušni talas koji ga je pogodio bio je potpuno hladan.
„Ako se aktivira signalna raketa, verovatno nas odmah vraćaju na trg”, zaključio je.
To je značilo da je njegov prijatelj već bio bezbedno odveden.
Ipak, osećao je tugu.
Vratio se na obalu i seo na veliki kamen.
„Da sam samo stigao malo ranije, možda bih mogao da pomognem”, pomislio je.
Nadao se da su svi dobro.
Čak i tajanstveni Crni nindža.
Dok je tako sedeo, nešto mu je privuklo pažnju.
Njegova senka.
Bila je tačno tamo gde je trebalo da bude.
Kada je podigao ruku, i ona je podigla svoju.
Kada je mahnuo, i ona je mahnula.
Sve je izgledalo sasvim normalno.
Pa ipak…
Nešto mu je delovalo čudno.
Nije mogao da objasni šta.
„Možda sam se nagutao nekog čudnog polena dok sam bio u biljci mesožderki”, promrmljao je.
Ali odmah je odmahnuo glavom.
„Ne. Osećam se sasvim dobro.”
Ipak, nastavio je pažljivo da posmatra svoju senku.
Posle kratkog vremena, cvrkut ptica ponovo je ispunio vazduh.
Šuma se brzo umirila, kao da se ništa nije dogodilo.
Mihajlo je shvatio da ono što je izazivalo čudne vazdušne udare nije bilo nešto novo. Stanovnici Kraljevskog jezera bili su navikli na to.
Tada mu pažnju privuče mala ptica plavih krila.
Preletela je iznad njegove glave i krenula ka jezeru.
Mihajlo je odmah prepoznao vodomara.
Ptica je veselo cvrkutala dok je letela visoko iznad vode. Odjednom se zaustavila u mestu, mašući krilima poput kolibrija.
Zatim se munjevito obrušila ka jezeru.
Mihajlo je istog trenutka skinuo ranac i čučnuo iza stene.
Noge su mu bile spremne kao opruge.
Vodomar je nečujno uronio u vodu, a nekoliko trenutaka kasnije izleteo je napolje sa malom srebrnom ribicom u kljunu.
Leteo je pravo prema Mihajlu.
Mihajlo se sakrio iza stene kako ga ptica ne bi primetila.
Usredsredio se.
Usporavao je disanje i zamišljao trenutak kada će uhvatiti vodomara.
Bio je toliko koncentrisan da nije primetio nešto neobično.
Njegova senka više nije bila pored njega.
Bila je ispred njega i mahnito mu je mahala, pokušavajući da ga upozori.
Ali Mihajlo to nije video.
Čim je vodomar preleteo dovoljno blizu, Mihajlo je skočio.
Brzo, tiho i precizno.
Vrhovima prstiju dotakao je meko perje ptice.
Ali pre nego što je uspeo da je uhvati, nešto sivo obavilo mu se oko grudi.
Sledećeg trenutka poleteo je kroz vazduh.
Nevidljiva sila nosila ga je ogromnom brzinom preko jezera.
Odbijao se od površine vode kao kamenčić koji preskače talase.
U ušima mu je zujalo.
Pokušavao je da uspori, ali nije uspevao.
Tek posle nekog vremena počeo je da gubi brzinu.
Tada je krenulo prevrtanje.
„Uh… Pripašće mi muka”, pomisli.
Kada se konačno zaustavio, pogledao je oko sebe.
Nalazio se usred jezera.
Sve ga je bolelo.
Ali bol ga je čak malo umirio.
Značilo je da mu telo funkcioniše kako treba.
Morao je da proveri da li je povređen.
Prvo je, međutim, morao da izađe iz vode.
Tada mu pade na pamet zanimljiva ideja.
Očvrsnuo je vazduh oko sebe i napravio veliku providnu loptu.
Sada je stajao na suvom, baš kao njegov hrčak kada trči u svojoj lopti.
Pažljivo je pregledao ruke i noge.
Nije bilo polomljenih kostiju.
Nije bilo uganuća.
Samo nekoliko ogrebotina i pocepanih delova odeće.
„Dobro sam”, odahnuo je.
Zatim je polako krenuo nazad ka obali.
Put do obale bio je dug, spor i pomalo bolan.
Ali imao je dovoljno vremena da razmisli o onome što se dogodilo.
Kada je konačno stigao, ugledao je svoju senku.
Zaustavio se.
Sklopio je dlanove i blago pognuo glavu.
„Hvala ti”, rekao je.
Zastao je na trenutak pa nastavio:
„Verovatno ne bih prošao ovako dobro da me nisi upozorio.”
Kada je podigao pogled, iznenadio se.
Senka mu je pokazivala podignut palac.
Mihajlo se nasmešio.
„Ispravi me ako grešim”, započeo je.
Senka prekrsti ruke i pažljivo ga sasluša.
„One čudne eksplozije koje smo čuli zapravo stvaraju vodomari, zar ne? Kada se osete ugroženo, koriste neku vrstu magije i polete toliko brzo da probiju zvučni zid.”
Senka klimnu glavom.
„Aha…” promrmlja Mihajlo.
„Da su nam to rekli na početku turnira, mnogo bi nam značilo.”
Senka samo slegnu ramenima.
„Tako je ispao Zeleni nindža”, nastavio je Mihajlo. „Pokušao je isto što i ja. Samo ga je udar verovatno bacio pravo u drveće.”
Zatim se zamislio.
„Ali zašto su nam dali ove male drvene kaveze?”
Pogledao je kavez.
„Kako nešto ovako malo može da zadrži pticu koja leti brže od zvuka?”
Senka tada podiže jednu ruku vodoravno, a kažiprstom druge pokaza ispod kaveza.
„Ispod?” upita Mihajlo.
Senka energično klimnu.
Mihajlo brzo okrenu kavez.
Na njegovom dnu bile su urezane neobične rune.
„Aha!”
Odmah je shvatio.
Nije drvo bilo ono što zadržava vodomara.
Rune su bile pravi kavez.
Novo saznanje dalo mu je novu nadu.
Mihajlov um odmah je počeo da smišlja novi plan.
U tom trenutku dunuo je hladniji vetar.
Mihajlo zadrhta.
Pogledao je svoj kimono.
Bio je mokar i pocepan na više mesta.
„Sreća pa sam poneo rezervni”, reče svojoj senci.
Izvadio ga je iz ranca i krenuo ka šumi da se presvuče.
Ali primetio je da ga senka prati.
„Hm… Ne znam kako ovo funkcioniše”, reče uz osmeh, „ali možeš li da sačekaš ovde nekoliko minuta?”
Senka se ukoči.
Zatim se okrenu leđima.
Mihajlo se nasmejao i nastavio dalje.
Dok je hodao, primetio je nešto veoma neobično.
Gornji deo senke ostao je na mestu.
Ali njene noge su se razvlačile sve duže i duže, poput žvake, prateći ga gde god da krene.
„Mislim da je to dovoljno”, nasmeja se Mihajlo.
Kada je skinuo stari kimono, tek tada je video koliko je oštećen.
Nedostajali su delovi tkanine, a mnogi delovi bili su iscepani.
„Nadam se da će mama moći da ga zakrpi”, promrmljao je.
Pocepani kimono poneo je sa sobom nazad.
Kada se vratio na obalu, osećao se mnogo prijatnije.
Ali tada mu je stomak glasno zakrčao.
Odmah se setio sušija koji mu je tata spakovao.
Izvadio je kutiju iz ranca.
Pocepani kimono ostavio je na stenu da se suši.
Zatim je seo da ruča.
Posmatrao je svoju senku i pokušavao da pronađe mesto gde neće izgledati kao da sedi iznad nje.
Odjednom mu je sinula ideja.
Senke postoje samo zbog svetlosti.
Pogledao je gde se nalazi sunce, obišao stenu i seo tako da senka bude projektovana na njenoj površini.
Sada su bili u istoj visini.
„Eto, mnogo bolje.”
Ponudio je senku sušijem.
Ona odmahnu glavom.
„Prijatno”, reče Mihajlo i zagrize prvu rolnicu.
Posle nekoliko zalogaja zadovoljno se osmehnu.
„Ne znaš šta propuštaš.”
Senka samo nakrivi glavu i odmeri Mihajla.
Kada je završio obrok, počeo je da objašnjava svoj novi plan.
„Uzeću kavez i otplivati malo dalje od obale.”
Senka ga je pažljivo slušala.
„Zaroniću i pronaći jato malih srebrnih ribica. Ako pronađem hranu, pronaći ću i vodomara.”
Pošto nije dobio nikakvu reakciju, nastavio je.
„A kada se vodomar obruši u vodu, uhvatiću ga i smestiti u kavez.”
Senka je odmah počela da odmahuje glavom.
Zatim je rukama napravila veliki krug i naglo ih razmakla.
„Nemoguće!” uzviknu Mihajlo.
„Ne može da probije zvučni zid pod vodom!”
Senka odlučno klimnu.
„Može?”
Ponovo klimnu.
Mihajlo se namršti.
„Šta ćeš sledeće da mi kažeš? Da može da probije zvučni zid i u svemiru?”
Ovog puta senka odmahnu glavom.
Ali tada su se oboje istovremeno ukočili.
Mihajlu su oči zasijale.
Na licu mu se pojavio nestašan osmeh.
„Da li misliš isto što i ja?”
Senka klimnu.
Mihajlo klimnu takođe.
Po svemu sudeći, upravo su dobili novu ideju.
Mihajlo je uzeo kavez i krenuo kroz šumu.
Njegova senka pratila ga je u stopu.
Nije morao dugo da traži. Ubrzo je ugledao vodomara kako sedi na grani.
Mihajlo je znao da mora da bude brz i pažljiv kako ne bi povredio malu pticu.
Spustio je kavez na zemlju i otvorio vratanca.
Duboko je udahnuo.
Zatim je potpuno usmerio pažnju na vodomara.
U deliću sekunde napravio je malu loptu od vazduha oko ptice i uklonio vazduh iz nje.
Loptica je odmah počela da pada prema zemlji.
Mihajlo ju je spretno uhvatio.
Unutra se nalazio zbunjeni vodomar koji je toliko brzo mahao krilima da ih je bilo gotovo nemoguće videti.
Pažljivo je spustio lopticu u kavez i zatvorio vratanca.
Kada je uklonio svoju magiju, vodomar je nekoliko puta zamahnuo krilima, poskočio po kavezu i radoznalo pogledao oko sebe.
Delovao je sasvim mirno.
Talas sreće preplavio je Mihajla.
„Uspeli smo!” uzviknuo je.
Okrenuo se prema svojoj senci sa podignutom rukom, želeći da joj da pet.
Senka je učinila isto.
Mihajlo se nasmejao, čučnuo i spustio dlan na zemlju.
Senka ga je dodirnula svojim.
Po prvi put od dolaska na Kraljevsko jezero osećao se potpuno spokojno.
Sve misterije, osim neobičnog ponašanja njegove senke, bile su rešene.
Sada je znao da ovo mesto nije strašno.
Samo je bilo puno neobičnih biljaka, životinja i magije.
„Voleo bih jednog dana da dođem ovde sa porodicom”, pomislio je.
Ali sada nije bilo vremena za odmor.
Morao je da pobedi na turniru.
Vratio se do velikog kamena na obali.
Pocepani kimono bio je suv.
Spakovao ga je u ranac.
Na trenutak je razmišljao da i kavez stavi unutra.
Ipak je odustao.
„Mala ptičica je već prošla kroz dovoljno uzbuđenja”, rekao je.
Držeći kavez u ruci, krenuo je prema svom portalu.
Brzo je pronašao tri kamena koja je ranije složio i zaputio se kroz šumu.
Posle nekoliko minuta začuo je poznat glas.
„Mihajlo!”
Ukopao se u mestu.
Između drveća pojavio se Žuti nindža.
„Uf, baš si me uplašio”, rekao je.
Mihajlo se osmehnu.
„Izvini. Nisam znao da si tu.”
Žuti priđe bliže i ugleda kavez.
Oči mu se raširiše.
„Da li je to…?”
Podigao je pogled ka Mihajlu.
„Uspeo si! Čestitam!”
Pružio mu je ruku.
Mihajlo ju je radosno prihvatio.
„Hvala!”
Žuti se spustio na njegovu visinu.
„Mogu li da pogledam pticu?”
„Naravno”, odgovori Mihajlo.
Pružio mu je kavez.
Žuti ga je pažljivo okretao i posmatrao vodomara sa svih strana.
„Zaista neverovatna ptica.”
U tom trenutku Mihajlo krajičkom oka primeti da je njegova senka zauzela borbeni stav.
Pre nego što je stigao da razmisli zašto, začuo je:
„Hvala ti.”
A zatim je osetio snažan udarac.
Poleteo je unazad i pao na zemlju.
Nekoliko puta duboko je udahnuo dok mu se vid nije razbistrio.
Tada je ugledao Žutog nindžu kako odlazi sa kavezom.
Mihajlo je odmah ustao.
Pokušao je da potrči za njim, ali noge ga nisu slušale.
Pao je.
Ponovo je ustao.
Ovog puta sporije.
„Stani…”
Glas mu je bio tih.
„Stani!”
Povikao je mnogo glasnije.
Konačno mu je presekao put.
„Vrati mi moju pticu!”
Žuti nindža ga je mirno pogledao.
„Tvoju pticu?”
Zatim je pogledao vodomara.
„Ne vidim da na njoj piše tvoje ime.”
Mihajlo se naljutio.
„Ja sam je uhvatio! Vrati je odmah!”
„Neću”, odgovori Žuti hladno.
„Vratiću se kroz portal sa ovom pticom i pobediću na turniru.”
Mihajlo ga je zbunjeno pogledao.
„Ali ti nisi uhvatio pticu!”
Žuti slegnu ramenima.
„Pravila ne kažu da moraš da je uhvatiš. Kažu samo da moraš da se vratiš kroz portal sa pticom u kavezu.”
Mihajlo se setio starešininih reči.
Srce mu je potonulo.
„To nije pošteno!”
„O tome razgovaraj sa starešinama”, odgovori Žuti. „Sada mi se skloni sa puta.”
Mihajlo je ostao na mestu.
Žuti ga je odgurnuo magijom i nastavio dalje.
Ali Mihajlo nije odustajao.
Ponovo mu je stao na put.
Zatim opet.
I opet.
Na kraju je stvorio vakizaši mač od očvrslog vazduha i podigao ga ispred sebe.
„Vrati mi moju pticu!”
Žuti uzdahnu.
„Pokušavam da te naučim važnu lekciju. Odustani.”
Ali Mihajlo nije želeo da odustane.
Žuti je izvukao svoju katanu.
Plamen je obavio njeno sečivo.
U nekoliko poteza pokazao je koliko je vešt.
Mihajlov mač od vazduha raspršio se.
Nekoliko trenutaka kasnije Mihajlo se ponovo našao na zemlji.
„Ostani dole”, rekao je Žuti.
„Biće bolje za tebe.”
Duboko u sebi Mihajlo je znao da je Žuti snažniji.
Brži.
Iskusniji.
Ali to nije značilo da će odustati.
Iz ranca je izvadio kunai koji mu je dao Zeleni nindža.
Zatim je napravio malu kuglu od izuzetno čvrstog vazduha.
Kugla je pogodila Žutog nindžu.
On se zateturao i ljutito okrenuo.
„Napadaš s leđa?”
„Sledeće što će leteti u tvom pravcu je šuriken ”, odgovori Mihajlo.
Oko njega se pojavilo dosta nevidljivih šurikena od vazduha.
Jedan za drugim poleteli su prema Žutom.
Ali ispred njega se pojavila tanka vatrena barijera.
Šurikeni su nestajali čim bi je dotakli.
Žuti je krenuo napred.
Mihajlo je nastavio da stvara nove šurikene, nadajući se da će ga makar malo usporiti.
Kada mu se protivnik približio, Mihajlo je iskoristio priliku.
Provukao se pored njega, zgrabio kavez i potrčao.
Uspeo je!
Bar na trenutak.
Nekoliko sekundi kasnije Žuti ga je sustigao.
Mihajlo je pao.
Video je kako se Žuti približava.
A onda…
Sve je postalo crno.
Trepnuo je nekoliko puta.
Ništa nije video.
Samo je čuo iznenađeni glas Žutog nindže.
„Šta?! Odakle si se ti stvorio?”
Mihajlo se brzo otkotrljao u stranu.
Vid mu se vratio.
Ono što je ugledao potpuno ga je zbunilo.
Crna ruka njegove senke držala je Žutu katanu i zaustavljala je u mestu.
„Kako je moja senka tamo, a ja sam ovde?”
Pitanje mu je proletelo kroz glavu.
Ali odgovor je stigao odmah.
Senka se podigla sa zemlje.
Postajala je sve čvršća.
Sve jasnija.
Dok konačno nije poprimila oblik čvrstog objekta, osobe.
Crnog nindže.
Mihajlov um je ostao prazan na trenutak. Veoma poznat glas koji je već ranije čuo odjeknu:
„Uzmi pticu i beži.“
U istom trenutku, u slobodnoj ruci Crnog nindže pojavi se crni odači. Pokret je bio brz i precizan. Odgurnuo je Žutovu katanu u stranu, a zatim je odači poleteo pravo ka njemu. Žuti nindža jedva uspe da ustukne, za dlaku izbegavši udarac.
Odmah uzvrati. Iskorak, katana visoko iznad glave — udarac koji je delovao kao da može da prepolovi sve pred sobom.
Odači je bio spreman. Blokirao je napad, a čim se Žuti povukao, Crni nindža hladno reče:
„Idi. Biću ja dobro.“
Mihajlo se trgnu. Bez razmišljanja zgrabi kavez i potrča ka portalu.
Žuti ga je ispratio pogledom. Nije žurio. Znao je da protivniku ne sme okrenuti leđa.
„Završimo ovo brzo“, reče, a zatim mu se lice izvije u osmeh.
„Moram da uhvatim još dve plave ptice.“
Plamen sevnu sa moćne katane, i on krenu u sledeći napad.
Ali u sledećem trenutku — saplete se.
Pade.
Refleksno se dočeka na ruke i odbaci u stranu, izbegavši odači koji se velikom brzinom zabio u zemlju, tačno na mestu gde mu je glava bila pre sekund.
Žuti ustade, ali odmah oseti udarac sa strane. Crni nindža je bio ispred njega.
Nije stigao da odgovori — drugi udarac dođe sa leđa.
Pogled mu preleti preko šume.
„Senke…“ promrmlja. „Napadaju me senke.“
U šumi, senke su bile svuda.
Iskoči na čistinu, tražeći prostor bez zaklona. Ali tada ga nešto ponovo potkači i on pade.
Bes i neverica ga preplaviše.
„Moja senka…?“ reče, dok je shvatao da ga napada sopstvena senka.
Pored njega su sada bile dve senke — jedna prirodna, druga stvorena iz plamena njegove katane.
Crni nindža je iskoristio trenutak i stopio se sa senkom drveta, čekajući.
Žuti je sada pokušavao da sagleda prostor oko sebe, tražeći i najmanji znak prisustva Crnog nindže .
Znao je da jedan pravi udarac završava borbu.
Ugasio je plamen na svojoj katani i preusmerio ga u čistu svetlost.
Katana se pretvori u izvor jakog sjaja, poput lampe koja para prostor.
Senke se povukoše.
Crni nindža je ostao bez prednosti.
Žuti usmeri svetlost ka senci u kojoj se Crni skrivao.
Senka se pomeri.
Crni nindža se otkri.
„Imam te sada“, reče Žuti i jurnu.
Borba se rasplamsa.
Crni nindža je izbegavao najjače udarce, ali ipak je primio nekoliko udaraca. Istovremeno, senke su mu uzvraćale udarce sa strane i u leđa Žutog, koji je postajao sve nervoznijii.
„Dosta!“ dreknu.
U sledećem trenutku, svetlost sa katane pređe na njegovo telo.
Žuti postade čista, zaslepljujuća svetlost.
Senke se povukoše.
Crni nindža izgubi prednost.
A onda se i on promeni.
Njegov oblik se rasprši u tamu i postade ogromna senka, široka desetine metara, koja se širi preko šume.
Prostor potamni.
Ogromna senka jurnu ka jedinom izvoru svetlosti — Žutom nindži.
Daleko od borbe Žutog i Crnog nindže, Mihajlo je trčao ka svom portalu, stežući kavez uz grudi.
Njegov mladi um jedva je uspevao da obradi sve što se dogodilo. Čim bi završio jednu misao, druga bi je sustigla.
Žuti me je napao. Zamalo mi je oteo pticu. I neverovatno je moćan.
Frknu u sebi.
Gde je bio kada su kristalne nindže napale?
Beskorisni, lažljivi zlikovac.
Misli mu zatim odlutaju ka Crvenom nindži.
Verovatno je eliminisan dok sam bio zarobljen u biljci mesožderki. Nadam se da nije naleteo na Žutog.
A onda se njegova pažnja ponovo vrati na Crnog nindžu.
Tačnije, na njegov glas.
Gde sam ga već čuo?
Bio je toliko poznat da ga je to gotovo bolelo. Kao da ga je čuo juče. Kao da je oduvek bio deo njegovog života.
Iznenadio se kada je shvatio da više ne oseća ni strah ni odbojnost prema Crnom nindži.
Kad god bi pomislio na njega, osećao je samo toplinu.
Na istog onog nindžu kog se plašio na početku turnira.
Na istog onog nindžu koji mu je bio senka.
Na istog onog nindžu koji ga je više puta spasio.
Mihajlo se zamisli.
Ko si ti zapravo?
Ali ni ta misao nije dugo ostala sama.
Odmah ju je smenila nova.
Pravila turnira.
Namrštio se.
Samo da mi starešina padne šaka.
Što je više razmišljao, to je bio sigurniji da su upravo loše postavljena pravila dovela do svega što se dogodilo između njega i Žutog nindže.
Da su bila jasnija, da su učesnici bili bolje upoznati sa njima, ništa od ovoga ne bi se desilo.
Stegao je kavez još malo jače i nastavio da trči ka portalu.
Mihajlo je već kroz žbunje mogao da nazre drveni štok. Svetleo je plavom bojom i kao da ga je pozivao da uđe.
„Još malo… još samo malo”, pomislio je.
Tada je pištav zvuk signalne rakete presekao duboku tišinu šume.
Boja je nestala sa Mihajlovog lica kada je ugledao crni dim na nebu.
Panični strah ga je preplavio i potrčao je najbrže što je mogao ka portalu.
Sto metara… pedeset… trideset…
„Uspeću! Uspeću!”
Na dvadeset metara od portala naglo je zakočio.
Inercija ga je povukla napred, ali uspeo je da ostane na nogama.
Pred njim je bio uski snop svetlosti.
Iz njega je izašao Žuti nindža.
Mihajlov najgori strah se obistinio — stigao je prvi.
Žuti je bio u veoma lošem stanju.
Kimono mu je bio skoro potpuno uništen, telo puno rana i modrica, a leva ruka mu je bespomoćno visila.
Ali i takav, i dalje je delovao opasno.
Koračao je prema Mihajlu, sa polomljenom katanom u ruci, rešen da uzme kavez.
Mihajlo je spustio kavez na zemlju i izvukao kunai, ali ga je zatim bacio pored sebe.
Žuti je usporio korak.
„Predajem se! Pobedio si”, rekao je Mihajlo i spustio pogled.
„Bio si u pravu… trebalo je da ostanem na zemlji.”
Spustio se na kolena.
„Napokon si se opametio”, rekao je Žuti, skrećući pogled ka kavezu.
„Naučio sam nešto od tebe”, rekao je Mihajlo tiho.
Na te reči, Žuti je podigao pogled.
Mihajlo mu je pokazao palac gore.
A zatim ga naglo spustio, kao da pritiska nevidljivo dugme.
U tom trenutku, signalna raketa u Žutovoj opremi poletela je u nebo.
Dok je Žuti zbunjeno pratio dim, nije primetio da se portal otvorio ispod njegovih nogu.
U sledećem trenutku propao je kroz njega i nestao.
Mihajlo je odahnuo.
Seo je na zemlju i počeo da se smeje.
Prvo tiho, a zatim sve jače.
„Ovo sam mogao u svakom trenutku da uradim”, rekao je kroz smeh.
Ali smeh je ubrzo utihnuo.
Pomislio je na Crnog nindžu.
Na to kako je verovatno bio u najtežoj borbi.
I na to kako ga je zaštitio.
„Zbog mene…”, prošaptao je.
Ustao je, uzeo kavez i kunai i krenuo ka portalu.
U jednom koraku bio je na malom proplanku kod Kraljevskog jezera, a već u sledećem na popločanom trgu.
Starešina je glasno govorio:
„Pravila su jasna. Signalna raketa znači eliminaciju.”
„Ali nisam je ja aktivirao!” pobunio se Žuti.
„Nema izuzetaka”, odgovorio je Starešina. „Eliminisan si.”
Žuti je pogledao Mihajla, napeto, a zatim se okrenuo i otišao.
Mihajlo je tek tada primetio veliki hologram iznad trga.
Na njemu je bio on.
Ogroman.
Sa kavezom u rukama.
„Oni su sve videli… i čuli”, prošaptao je.
Sa svih strana čuo se smeh.
Mihajlu je bilo neprijatno, ali tada mu je prišao Starešina.
Mihajlo mu je predao kavez.
Ptica je postala jasno vidljiva na hologramu.
Starešina je otvorio kavez.
Vodomar je izleteo, napravio krug iznad trga i sleteo Mihajlu na rame.
Lagano ga je pomilovao po perju.
„Vreme je da se vrati kući”, rekao je Starešina.
Ptica je poletela ka portalu.
Hologram ju je pratio dok je nestajala u daljini.
Starešina je zakoračio napred.
„Mihajlo,” započeo je, „ušao si u turnir bez oružja, bez plana i bez potpunog razumevanja pravila.”
Zastao je.
„Ali si pokazao upornost. Uvek si ustajao.”
Tišina je prešla preko trga.
„Pokazao si razumevanje… i ono što pravila ne mogu da objasne.”
„Pokazao si saosećanje.”
„U svetu nindži, to nije slabost.”
Pogledao ga je direktno.
„Ovo nije samo pobeda u turniru.”
„Ovo je pobeda čoveka.”
Aplauz je odjeknuo celim trgom.
Mihajlo je podigao pesnicu.
U publici su bili Crveni i Zeleni nindža, koji su mu se smešili i aplaudirali.
„Izaberi svoju nagradu”, rekao je Starešina.
Pojavio se držač sa oružjem.
Na njemu je bio lični arsenal kralja Nindži.
Mihajlo je pogledao pažljivo.
Bez mnogo razmišljanja, uzeo je veliki odači.
Bio je težak, ali savršen.
„Ovo će mi trebati kad porastem”, rekao je tiho.
Starešina je klimnuo.
Kasnije su se Mihajlo, Crveni i Zeleni nindža smejali na trgu.
Pričali su o svemu što se desilo.
O živom blatu.
O eksplozijama vodomara.
O Crnom nindži i njegovoj borbi sa Žutim.
I o tome kako su „senke i svetlost” nešto što tek treba da nauče.
Kada je krenuo da se rastaje od prijatelja, Mihajlo je ponovo primetio svoju senku.
Ovaj put — nije bio uplašen.
Senka mu je pokazala pravac.
„Idemo”, rekao je Mihajlo.
„Znam da me čekaš.”
Senka je krenula napred.
A onda je kraj njega zakoračio Crni nindža.
„Evo me”, rekao je poznati glas.
Mihajlo ga je dugo gledao.
„Tvoj glas mi je toliko poznat. Osećam kao da te poznajem ceo svoj život… Ko si ti?“ upita Mihajlo stidljivo, a Crni nindža mu odgovori:
„Zaista me i znaš ceo svoj život“, reče, zadržavajući misteriju u vazduhu.
Mihajlo je zbunjeno gledao u njega, pokušavajući da poveže glas, pokrete, osećaj koji ga je pratio od početka.
Crni nindža zastade samo korak iza njega.
I tada, pre nego što se sećanja u potpunosti slože, Crni nindža mirno reče:
„Možda će ti ovo pomoći da se prisetiš”.
Uze Mihajla i podiže ga na svoja ramena, kao da je to nešto što radi oduvek.
Potez je bio prirodan, gotovo poznat obojici, kao da ga pamte iz nekog davnog života.
Mihajlo se ukoči. Nije to bio samo način na koji ga je podigao. Bio je to osećaj sigurnosti. Pogled na svet sa te visine. Ritmično njihanje koraka dok je hodao. Bezbroj puta je tako putovao, umoran posle igre, držeći se malim šakama za ramena čoveka koji ga je nosio.
U tom trenutku, sve se složilo na svoje mesto. Poznati glas. Toplina koju je osećao u njegovom prisustvu. Način na koji ga je štitio tokom celog turnira.
„Tata”, rekao je Mihajlo drhtavim glasom.
