Lena je znala da je mama lekar još otkad je bila mala.
Prepoznavala je mamu po belom mantilu koji je visio na čiviluku kod ulaznih vrata. Po mirisu bolnice koji bi mama donosila sa sobom, čistom i posebnom. I po tome kako je uvek znala šta treba uraditi kada se neko razboli.
Kada bi Lena dobila temperaturu, ili kada je njen brat Stefan pao s bicikle i ogrebao koleno, mama bi se samo mirno nasmešila i govorila: „Biće dobro.“
Mama je radila u bolnici. Ponekad je imala dežurstvo, što je značilo da ostaje celu noć i vraća se tek ujutru.
Lena nije volela te dane.
Jednog četvrtka, dok su zajedno seckale voće za pitu, dogovorile su se da će je praviti kada mama dođe kući oko sedam.
Lena je brojala sate.
Ali sedam je prošlo, a mama se nije pojavila.
Tata je pokušao da je uteši:
„Sigurno ima još posla. Doći će.“
Lena je sela pored prozora i nije skidala pogled sa ulice.
Osam sati je prošlo, pa i devet.
U bolnici je bila gužva i mama je kasnila. U kući je postajalo tiho, a Lena je gledala kako se svetla na ulici pale jedno po jedno.
U njenoj mašti bolnički hodnici su bili puni ljudi koji čekaju pomoć. I u svakom tom trenutku negde je bila mama — mirna, strpljiva, posvećena.
Tata je seo pored nje na kauč.
„O čemu razmišljaš?“
„O mami… sigurno pomaže nekom.“
„Sigurno.“
„I sigurno je umorna.“
„Jeste,“ rekao je tiho. „Ali ostaje dok ne završi.“
„Zašto?“
„Zato što voli svoj posao. I zato što voli ljude.“
Lena je ćutala dugo, sklupčana uz jastuk, i na kraju je u tišini zaspala.
Vrata su se kasno uveče otvorila gotovo nečujno.
Mama je ušla umorna, ali čim je ugledala Lenu, lice joj se promenilo. Kao da je sav umor ostao negde iza vrata.
Prišla je tiho i sela pored kauča. Nije htela da je probudi, ali Lena je u snu instinktivno potražila toplinu i privila se uz nju.
Mama ju je obuhvatila rukama, nežno, ali čvrsto, kao da je čuva od svega na svetu. Lena je u snu uzdahnula i još bliže se ušuškala uz mamu.
Taj zagrljaj bio je tih, ali pun svega što se ne mora izgovoriti — i brige, i umora, i beskrajne ljubavi.
„Moja mala devojčica…“ prošaputala je mama, ljubeći je u kosu.
Lena se jedva pomerila, ali osmeh joj se pojavio na licu.
„Čekala si me i opet si zaspala,“ šapnula je mama.
Lena je promrmljala nešto nejasno i stisnula njenu ruku, kao da ne želi da je pusti ni u snu.
Mama je ostala tako, naslonjena na kauč, sa Lenom u naručju. I prvi put tog dana više nigde nije žurila.
Tata ih je pronašao tako kasnije — zagrljene, kao da su jedna celina, kao da se između njih dve ceo svet smirio.
Stajao je trenutak na vratima, pa se samo blago nasmešio. Ugasio je svetlo i pokrio ih ćebetom, pazeći da ih ne razdvoji ni u snu.
U kući je bilo tiho, ali to nije bila tišina praznine — nego tišina doma u kome oseća ljubav.
Napolju je bila noć, ali u dnevnoj sobi je bilo toplo, jer su tamo bile dve osobe koje se najviše vole i čekaju jedna drugu — i u budnosti i u snu.
