Ana je imala sedam godina i najviše je volela da vreme provodi kod bake Milice. Bakina kuća mirisala je na vanilu i suvo cveće. U svakom uglu nalazio se neki zanimljiv predmet, kao da krije malu tajnu.
Ali najveća tajna bila je stolica kraj prozora.
Svake večeri, kada bi sunce počelo da zalazi, baka bi uzela veliku korpu punu šarenih klupka vune i sela u svoju stolicu. Tada bi počela da plete.
„Klik, klik, klik“, čule su se igle za pletenje dok su se dodirivale.
Ana bi ležala u krevetu i posmatrala baku dok ne zaspi. A baka bi i dalje plela, osvetljena toplim svetlom lampe.
Jedne večeri Ana je upitala:
„Bako, šta to pleteš?“
Baka se nasmešila i namignula joj.
„Nešto veoma posebno.“
„Mogu li da vidim?“
„Kad završim“, odgovorila je baka.
Ali baka kao da nikada nije završavala. Svake večeri plela je dalje, a Ana nije uspevala da vidi šta nastaje od šarene vune.
Jedne noći Ana je odlučila da otkrije bakinu tajnu.
Sačekala je da baka zadrema u fotelji posle večere. Zatim je tiho, na vrhovima prstiju, prišla korpi kraj prozora i pažljivo podigla krpu koja je prekrivala bakin rad.
I tada je zastala od iznenađenja.
Ispod krpe nalazilo se ogromno šareno ćebe. Bilo je puno boja i neobičnih šara. Na jednom delu videlo se malo žuto sunce. Na drugom dve osobe koje se drže za ruke. Tu je bila i kućica sa dimnjakom, a svuda okolo sijale su male bele zvezde.
Ćebe je izgledalo kao pravo noćno nebo puno priča.
„Da li prepoznaješ nešto?“ začuo se bakin glas.
Ana se okrenula. Baka sei blago se smešila.
„Bako… ja nisam htela da diram…“
„Znam“, rekla je baka nežno. „Bila si radoznala. To je lepo.“
Baka je sela pored Ane i zajedno su posmatrale ćebe.
„Šta znače ove slike?“ upitala je Ana tiho.
Baka je pokazala na sunce.
„Ovo je sunce koje je sijalo na dan kada sam se udala za tvog dedu.“
Zatim je pokazala dve figure koje se drže za ruke.
„Ovo smo moja sestra Danica i ja. Kada pogledam ovu šaru, setim se nje.“
Ana je pažljivo slušala.
„A ova kućica?“ upitala je.
„To je kuća u kojoj sam odrasla“, rekla je baka. „Imala je veliko dvorište i drvo jabuke.“
Ana je tada shvatila nešto važno.
To nisu bile obične šare od vune.
To su bile uspomene.
„Bako“, upitala je posle kratkog ćutanja, „ima li na ćebetu nešto i o meni?“
Baka se nasmešila i pokazala jedan ugao ćebeta. Tamo je bila mala figura deteta okružena zvezdama.
„To si ti“, rekla je baka. „One noći kada si se rodila, nebo je bilo puno zvezda. Tada sam znala da ćeš donositi radost gde god da pođeš.“
Ana je zagrlila baku najjače što je mogla.
„Bako, hoćeš li i mene naučiti da pletem?“
Baka ju je zagrlila još jače.
„Baš sam čekala da me to pitaš.“
Od te večeri, kraj prozora više nije sedela samo baka. Sedele su dve osobe — jedna velika i jedna mala.
„Klik, klik, klik“, čule su se igle za pletenje svake večeri.
A na ćebetu su nastajale nove zvezde i nove zajedničke uspomene.
Ana je tada naučila da najlepše stvari nisu igračke ni pokloni. Najlepše su uspomene koje delimo sa ljudima koje volimo. Kada zajedno provodimo vreme, pričamo priče i učimo jedni od drugih, naše srce postaje puno topline — baš kao bakino šareno ćebe puno zvezda.
