U jednom predivnom gradu postojao je čarobni vrt koji je vekovima donosio radost i sreću svim stanovnicima. Bio je to poseban vrt – svako drvo u njemu predstavljalo je jednu važnu vrednost: Drvo Istine, Drvo Pravde, Drvo Mudrosti, Drvo Slobode… Sve dok jednoga dana na mesto upravnika vrta nije došao zli, pohlepni čovek.
Novi upravnik je odmah počeo da menja vrt po svojoj volji. U samom centru zasadio je ogromno, tamno Drvo Obmane, koje se hranilo lažima i pohlepom. Njegove grane su se širile poput pipaka, bacajući tamne senke na ostalo drveće.
Upravnik je oko sebe okupio grupu nesposobnih vrtlara koji su više ličili na štetočine. Umesto da brinu o vrtu, oni su samo gledali kako da ugode upravniku. Pustili su korov da raste svuda, a posebno oko Drveta Istine, ne bi li ga ljudi teže videli.
Svake godine, kada bi trebalo da se bira novi upravnik vrta, on bi svojim tamnim grančicama Drveta Obmane dodirnuo oči građana, tako da nisu mogli da vide stvarnost. Videli bi samo ono što je upravnik želeo da vide.
Ali priroda ima svoje zakone koje niko ne može prevariti. Zbog nemara upravnika i njegovih štetočina, jednog jutra se dogodilo nešto strašno – petnaest drevnih stabala mudrosti, koja su čuvala najvažnije tajne vrta, počela su da venu. Njihovo lišće je požutelo, a grane su se osušile, dok na posletku nisu potpuno uvenula. To su bila stabla koja su pamtila sve važne trenutke u istoriji grada i čuvala mudrost za buduće generacije.
Mladi studenti vrtlarstva, koji su još uvek učili o tajnama vrta, prvi su primetili šta se događa. Nisu mogli da podnesu da gledaju kako njihov voljeni vrt propada. Počeli su da sade malo, ali posebno cveće – Cveće Istine. Ovo cveće je imalo čaroban miris koji je pomagao ljudima da progledaju kroz maglu laži.
Organizovali su „ples tišine“ – mirne šetnje tokom kojih su sadili svoje cveće svuda po gradu. Nisu govorili ništa, samo su u tišini sadili. Prvo ih je bilo malo, ali svakog dana pridruživalo im se sve više građana. Svako je nosio po jednu sadnicu Cveća Istine.
Upravnik je pokušao da ih zaustavi. Slao je svoje štetočine da čupaju Cveće Istine, ali ono je nicalo još brže i još jače. Miris istine širio se gradom, budeći sve više i više ljudi.
Konačno, jednog jutra, kada je sunce granulo nad vrtom, Drvo Obmane je počelo da se smanjuje. Što je više Cveća Istine cvetalo, to je ono postajalo sve manje i manje. Upravnikove štetočine počele su da beže iz vrta, jer više nisu mogle da podnesu miris istine i pravde.
Na kraju je upravnik ostao sam, okružen samo svojim uvelim Drvetom Obmane. Shvatio je da ne može više da vlada vrtom i pobegao je, a njegovo drvo se pretvorilo u prah.
Mladi vrtlari su preuzeli brigu o vrtu. Na mestu gde je nekada stajalo Drvo Obmane, posadili su novo Drvo Nade. Na mestu petnaest osušenih stabala mudrosti posadili su nove mladice i njihovo korenje su hranili istinom i pravdom.
I tako je vrt ponovo postao mesto radosti i sreće, mesto gde su istina, pravda i mudrost cvetali slobodno. A građani su naučili važnu lekciju – da je istina poput semena: ako je poseješ i strpljivo neguješ, ona će uvek proklijati i pobediti laž.
