U Pančevu, u maloj ulici punoj cveća i drveća, živela je osmogodišnja Sofija. Svakog vikenda, kada bi mama i tata odveli nju i njenog mlađeg brata Lazu kod bake i deke, Sofija bi jedva čekala da stigne u njihovu kuću sa velikim dvorištem gde bi se mogli igrati po ceo dan.
U tome dvorištu živeli su Maza i Ceki – dva najdraža psa na svetu. Maza je bila prelepa mala kuca žute dlake, pomalo stidljiva ali beskrajno odana, dok je Ceki bio krupni crni labrador, veseljak koji je uvek bio spreman za igru. Tamo su svi bili srećni – i ljudi i životinje.
Sofijino lice, uokvireno smeđom kosom, ozarilo bi se čim bi ugledala kapiju bakine i dekine kuće. Njene plave oči zasijale bi posebnim sjajem kad god bi čula Mazino i Cekijevo veselo lajanje koje ih je dočekivalo.
„Lazo, požuri! Čuješ li ih?“ povikala bi Sofija svom bratu, hvatajući ga za ruku dok su trčali ka dvorištu.
Baka i deka su Sofiju i Lazu dočekali sa širokim osmehom i zagrljajem. Njihovi topli zagrljaji uvek su mirisali na bakine domaće kolače i ljubav koja se osećala u svakom kutku njihove kuće.
Ceki je bio izrazito veseo, željan igre sa Sofijom i Lazom. Čim su deca ušla u dvorište, crni labrador je potrčao ka njima, mašući repom tako jako da je izgledalo kao da će svakog trenutka poleteti. Skakao je oko njih, molećivo gledajući loptu koja je ležala u uglu dvorišta.
Maza je takođe bila vesela, ali Sofija je primetila da jednu šapu štedi dok poskakuje od sreće. Umesto da trči kao Ceki, žuta kuca je pažljivo hodala, izbegavajući da stane punom težinom na prednju desnu šapu.
Sofija je zabrinuto pogledala Mazu i pitala dedu: „Deko, zašto Maza čuva nogu? Da nije povređena?“
Deda se sagnuo da bolje pogleda Mazinu šapu, nežno je podigavši da je pogleda. Njegova velika ruka je pažljivo držala šapu dok je Maza strpljivo čekala.
„Izgleda da nešto nije u redu,“ rekao je deda zabrinuto, milujući Mazu po žutoj glavi. „Možda se povredila dok se igrala u dvorištu. Trebalo bi da je veterinar pregleda.“
Laza je prišao bliže, njegova mala ruka je nesigurno dodirnula Mazino krzno. „Hoće li biti dobro?“ upitao je tiho, a njegove oči su bile pune brige.
„Nadam se da hoće, dušo,“ odgovorila je baka, prilazeći im. „Ali moramo otkriti šta joj je. Možda ćemo morati da je odvedemo kod veterinara.“
Sofija je osetila kako joj srce brže kuca. Toliko se radovala igri sa psima ovog vikenda, ali sada je znala da je važnije pomoći Mazi da se oseća bolje. Sagnula se pored Maze i nežno je zagrlila oko vrata.
„Ne brini, Mazo,“ šapnula joj je na uho. „Pomoći ćemo ti da opet budeš srećna i da trčiš kao i pre.“
„Moramo odmah da je odvedemo kod veterinara,“ odlučio je deka, nežno podižući Mazu u naručje. Žuta kuca se sklupčala u dedinim rukama kao da je štene.
Baka je brzo uzela ključeve od automobila, dok su Sofija i Laza već bili spremni, zabrinuto gledajući svog ljubimica.
„Idemo svi zajedno,“ rekla je baka, „Maza će biti hrabrija ako smo svi uz nju.“
Ceki je ostao u dvorištu, gledajući za njima sa zbunjenim izrazom, kao da se pita zašto svi odlaze bez njega.
U veterinarskoj ambulanti mirisalo je na lekove i šampon za kupanje pasa. Čekaonica je bila puna drugih vlasnika sa svojim ljubimcima – jedna žena je držala macu u transporteru, a pored nje je sedeo dečak sa malim zečićem u krilu.
Kada je došao njihov red, veterinar dr Jović ih je ljubazno pozdravio. Bio je to stariji čovek sa sedim brkovima i naočarima, koji je odmah primetio zabrinutost na licima dece.
„Dakle, šta imamo ovde?“ upitao je, saginjući se da pogleda Mazu koju je deka nežno spustio na sto za pregled.
„Naša Maza hramlje,“ objasnila je Sofija. „Čuva desnu prednju šapu kada hoda.“
„I veoma je tužna,“ dodao je Laza tiho, „a inače je uvek srećna.“
Veterinar se nasmešio deci, a zatim pažljivo podigao Mazinu šapu. Pregledao ju je temeljno dok je Maza strpljivo sedela, povremeno lizući Sofijiinu ruku koja ju je mazila po glavi.
„Aha!“ rekao je dr Jović nakon nekoliko trenutaka. „Vidim problem. Maza ima trn zaboden duboko u šapu. Zbog toga je boli kada hoda.“
Uz pomoć male pincete, veterinar je veoma pažljivo izvukao dugi trn iz Mazine šape. Kuca je malo zacvilela, a Laza je čvrsto stisnuo Sofijinu ruku.
„Evo ga,“ pokazao je veterinar trn deci. „Verovatno ga je pokupila dok je istraživala žbunje u dvorištu.“
Dr Jović je zatim nežno očistio ranu, stavio malo antibiotske masti i previo Mazinu šapu mekim zavojem.
„Evo šta ćemo,“ objasnio je veterinar, gledajući Sofiju i Lazu u oči kao da su oni glavni zaduženi za lečenje. „Maza treba da odmara dan-dva. Pazite da ne skače i ne trči previše. Prevoj treba da ostane čist i suv. Za dan-dva biće kao nova!“
Na putu kući, Maza je ležala između Sofije i Laze koji su već planirali kako će se brinuti o svom ljubimcu.
„Bako,“ počela je Sofija čim su stigli kući, „možeš li nam pomoći da napravimo Mazi poseban ležaj na terasi? Tako ćemo je maziti i čuvati dok se ne oporavi.“
„I moraćemo da objasnimo Cekiju da se ne igra previše sa Mazom dok joj ne prođe bol,“ dodao je Laza, mudro klimajući glavom.
Baka se nasmešila. „Naravno, deco. Mislim da imam savršeno staro ćebe koje možemo iskoristiti.“
Ubrzo su na terasi napravili pravi mali raj za Mazu. Baka je donela mekano pleteno ćebe i stari jastuk. Deka je premestio Mazinu činiju za vodu i hranu pored ležaja, da ne mora da hoda do njih. Sofija je donela svoju omiljenu knjigu da bi čitala Mazi priče, a Laza je doneo svog plišanog medu „da Mazi pravi društvo“.
Ceki je znatiželjno posmatrao sve te pripreme, njuškajući novi Mazin ležaj. Kao da je razumeo situaciju, nežno je lizao Mazinu povređenu šapu, a zatim se oprezno smestio pored nje, kao čuvar.
„Vidiš, deko,“ prošaputala je Sofija, „i Ceki brine o Mazi. Baš kao što i mi brinemo jedni o drugima.“
Baka je zagrlila oboje dece. „Tako je. To je ono što znači biti porodica – brinuti se o onima koje volimo, bilo da imaju dve ili četiri noge. Ostavićemo Mazu da odmara, već je vreme za večeru i spavanje i videćete da je ujutru šapica više neće boleti..“
Sofija i Laza jedva su dočekali jutro. Čim je sunce provirilo kroz zavese njihove sobe kod bake i deke, već su bili na nogama, još u pidžamama. Otvorili su vrata terase što su tiše mogli, ne želeći da probude baku i deku koji su još spavali.
„Kako li je Maza?“ šapnuo je Laza, trljajući oči još sanjive od sna.
Sofija je prva zakoračila na terasu. „Mazo?“ pozvala je tiho.
Na mekom ležaju koji su joj napravili, žuta kuca je mirno spavala, a Ceki je ležao pored nje, kao verni čuvar. Na zvuk Sofijinog glasa, Maza je otvorila oči i u trenutku bila na nogama – na sve četiri! Rep joj je veselo mahao levo-desno, a iz grla se čulo srećno lajanje.
„Lazo, vidi! Maza je dobro!“ uzviknula je Sofija radosno.
Maza je požurila prema deci, više ne pokazujući nikakav znak bola. Prednja šapa koju je juče čuvala sada je čvrsto stajala na podu. Zavoj koji je veterinar stavio bio je malo prljav, ali je još uvek bio na mestu.
Deca su kleknula pored Maze, koja ih je oduševljeno pozdravljala, ližući im ruke dok su je mazili po toploj žutoj dlaci. Ceki se pridružio veselju, skačući oko njih, kao da slavi Mazin oporavak.
„Izgleda da je dr Jović bio u pravu,“ oglasio se dekin glas iza njih. Baka i deka stajali su na vratima terase, osmehujući se dok su posmatrali dirljivu scenu.
„Više je ne boli šapa!“ objavio je Laza ponosno, kao da su on i Sofija bili zaslužni za čudo izlečenja.
Baka je donela po šolju tople kafe za sebe i deku i po šolju toplog mleka za Sofiju i Lazu i svi su se smestili na stolice na terasi. „Pogledaj ih samo,“ rekla je tiho deki, „kako nežno postupaju sa životinjama.“
Deka je klimnuo glavom, osmeh mu je obasjavao lice ispod sedih brkova. „Ponosim se našim unucima. Znaju da je briga o onima koji ne mogu da se brinu o sebi jedan od najvažnijih znakova plemenitog srca.“
Ostatak dana protekao je u igri. Maza je još uvek nosila zavoj, ali to je nije sprečavalo da se igra sa decom i Cekijem – samo malo opreznije nego inače. Sofija i Laza su se brinuli da redovno proveravaju njenu šapu i da joj daju dovoljno vode i vremena za odmor.
Kada je došlo vreme da se vrate kući, Sofija je dugo grlila Mazu i Cekija.
„Vratićemo se sledeće nedelje,“ obećala je, „i donećemo vam poslastice ako budete dobri.“
Na putu kući, dok su se vozili kroz ulice Pančeva, majka je pitala: „Šta ste naučili ovog vikenda, deco?“
Sofija i Laza su se pogledali, a onda je Sofija odgovorila: „Naučili smo da je važno primetiti kada neko pati, čak i ako ne može da nam kaže rečima.“
„I da treba pomoći kad god možemo,“ dodao je Laza, „čak i ako se malo plašimo.“
Njihova majka se nasmešila, gledajući ih u retrovizoru. Nije ni znala koliko su njeno dvoje dece sazreli za samo jedan vikend.
Ljubav prema životinjama je jedno od najplemenitijih osećanja koje deca mogu razviti u ranom detinjstvu. Kada nauče da prepoznaju potrebe životinja, da osete njihovu bol i radost, deca razvijaju empatiju koja će im koristiti celog života. Sofija i Laza su kroz brigu o povređenoj Mazi naučili važnu životnu lekciju – da uvek treba pružiti ruku pomoći onima koji su povređeni ili u nevolji, bilo da su to ljudi ili životinje.
Baka i deka su s pravom bili ponosni na svoje unuke. Posmatrali su ih kako pažljivo neguju Mazu, kako strpljivo sede pored nje dok se odmara, kako joj donose vodu i hranu. U tim malim, brižnim postupcima videli su seme dobrote koje će jednog dana izrasti u veliko drvo ljubavi i saosećanja.
Za Sofiju i Lazu, Maza i Ceki nisu bili samo kućni ljubimci – bili su članovi porodice, prijatelji koji zaslužuju ljubav i poštovanje. I tako, u dvorištu jedne kuće u Pančevu, dvoje dece su naučila jednu od najvažnijih životnih lekcija – da su ljubav i briga koje pružamo drugima najlepši pokloni koje možemo dati svetu oko sebe.
