Mala Sofija, koju su svi od milošte zvali Sole, ustala je rano tog prolećnog jutra. Sunce je tek počelo da proviruje kroz zavese njene sobice, a ona je već bila spremna za putovanje.
„Mama, kada ćemo stići kod babe? Hoću odmah da vidim Lokija!“ nestrpljivo je pitala Sofija dok je birala šarene šnalice za kosu.
Sofija je bila vesela devojčica koja će uskoro napuniti pet godina. Najviše je volela da ide na balet, sportić i u školicu, ali najdraže od svega bilo joj je putovanje u Badnjevac, gde su živeli njena baba Lola i deda Mika.
„Polako, Sole, imamo još vremena,“ nasmejala se mama Anđela, pakujući poslednje stvari u ranac.
Vukašin, Sofijin mlađi brat, koga su svi zvali Vule, mirno je sedeo na kauču sa svojim omiljenim robotićem u ruci.
„Mama, jesi li spakovala moje baletanke? Hoću da ih pokažem baba Loli!“ dovikivala je Sofija, trčkarajući po stanu.
„Jesam, sunce, sve sam spakovala“, odgovorila je mama Anđela, popravljajući Vuletu kapu.
Tata Aca je pomagao da se torbe iznesu do auta. „Čuvajte se na putu i pozdravite baba Lolu i deda Miku“, rekao je, ljubeći Sofiju i Vuleta.
„Kada ćemo te opet videti, tata?“ pitala je Sofija, grleći ga oko vrata.
„Videćemo se već prekosutra“, odgovorio je tata Aca, mašući im dok je mama Anđela palila motor auta.
Put do Badnjevca činio se Sofiji kao večnost. Kroz prozor auta posmatrala je kako gradske zgrade polako nestaju, a pojavljuju se zelena polja i šarene livade.
„Koliko još, mama?“ pitala je Sofija po stoti put, nervozno trupkajući nogama.
„Još samo malo, dušo“, odgovorila je mama, gledajući je u retrovizoru sa osmehom.
Vule je mirno posmatrao predele kroz prozor, povremeno pokazujući na krave i ovce koje su videli usput.
Sofija je prstima crtala po zamagljenom prozoru. Nacrtala je kucu Lokija, baba Lolu kako pravi kiflice i deda Miku sa šeširom.
„Vule, pogledaj! Nacrtala sam Lokija“, pokazala je bratu svoj crtež.
„Loki! Loki!“ uzvikivao je Vule razdragano.
Kada je auto skrenuo sa glavnog puta na seoski put prema kući, Sofija se uzbuđeno promeškoljila u svom sedištu. „Jesmo li stigli? Jesmo li stigli?“ ponavljala je iznova i iznova.
„Vidim ga! Vidim Lokija!“ povikala je Sofija uzbuđeno kada su skrenuli u dugu, prašnjavu stazu koja je vodila do kuće babe i dede.
I zaista, na kapiji je stajala crna pudla, elegantna i vesela, mahnito mašući repom. Čim se auto zaustavio, Loki je počeo da trči ukrug i radosno laje, njegove kovrdžave crne dlake poskakivale su dok je trčao.
Baba Lola i deda Mika već su čekali ispred vrata kuće. Smeškali su se široko dok su Sofija i Vule istrčavali iz auta pravo u njihov zagrljaj.
„Evo moje ljubice i mog super junaka!“ raširila je ruke baba Lola, a deca su joj utrčala u zagrljaj.
„Bako, bako, donela sam ti crtež koji sam nacrtala u školici!“ reče Sofija važno, vadeći iz svoje male torbe papir sa šarenim bojama.
„Deda Miko, vidi moj robot!“ pohvalio se Vule, pokazujući dedi svoju omiljenu igračku.
Deda Mika se sagnuo i zagrlio oboje dece. „Kako ste mi porasli, dečice moja!“ rekao je kroz smeh.
Loki je skakutao oko njih, njegova crna kovrdžava dlaka sijala je na suncu, a Sofija ga je konačno zagrlila. „Nedostajao si mi, Loki!“ šaputala mu je u uvo, a pas ju je lizao po obrazu kao da joj odgovara: „I ti meni!“
Ostali deo dana protekao je u igri. Sofija je pokazivala babi Loli svoje nove baletske pokrete, a Vule je sa dedom skupljao opalo lišće po dvorištu, smejući se dok je crna pudla elegantno skakala oko njih. Mama Anđela je pomagala babi Loli u kuhinji, pripremajući večeru za sve.
Uveče, kad su zvezde već počele da svetlucaju na nebu, deca su sedela na baba Lolinoj terasi, jedući domaće kiflice.
„Bako, zašto su zvezde tako lepe na selu?“ pitala je Sofija, gledajući u vedro nebo.
„Zato što ovde nema puno svetla kao u gradu, pa zvezde mogu bolje da sijaju“, objasnila je baba Lola, milujući je po kosi.
„A zašto je vazduh ovde tako… drugačiji?“ nastavio je Vule, koji je upijao svaku reč starijih.
„Zato što imamo mnogo drveća koje nam daje svež vazduh“, odgovorio je deda Mika, sedeći u svojoj staroj stolici za ljuljanje.
Kad je bilo već sasvim mračno, iznenada kroz noć, zasijala su dva velika svetla — farovi automobila! Sofija je skočila sa stolice i povikala: „Vule, vidi, neko dolazi!“ Automobil je lagano škripao po šljunkovitom putu, a kad je stao, vrata su se otvorila i iz njega je izašao njihov tata Aca sa širokim osmehom. „Tataaa!“ povikali su zajedno i potrčali mu u zagrljaj. Tata ih je podigao visoko, smejući se, a Sofija je šapnula: „Znala sam da ćeš nas iznenaditi!“
Te noći, Sofija i Vule zaspali su rano, umorni od igre, svežeg vazduha i lepih iznenadjenja. Loki se sklupčao pored njihovog kreveta, čuvajući ih kao najvredniju dragocenost na svetu. Mama Anđela je sedela na terasi sa tatom Acom, pričajući o užurbanom životu u Beogradu.
A sutra ih je čekao novi dan pun avantura u selu baba Lole i deda Mike. Možda će ići na reku, ili brati jabuke u voćnjaku, ili možda samo trčati za Lokijem kroz visoku travu… Ali jedno je bilo sigurno – bili su okruženi ljubavlju svoje porodice, i to je bio najlepši dar koji su mogli da požele.
I tako, dok su Sofija i Vule tonuli u san sa osmehom na licu, seoska noć je šaputala uspavanku, a crna pudla Loki je budno čuvao njihove snove.
