Duboko u srcu prastare zemlje, u velikoj, bujnoj dolini, skrivenoj između visokih stena i gustih prašuma, živeo je mladi triceratops po imenu Roki. Odrastao je među svojim stadom, igrajući se u prostranim poljima i učeći važne životne veštine od starijih. Ipak, za razliku od ostalih dinosaurusa, Roki je oduvek sanjao o nečemu većem – o avanturi.
Njegova mašta bila je ispunjena pričama o Dolini Večnog Sunca, mestu prepunom sočne trave i bistrih izvora, gde dinosaurusi žive u miru, bez straha od gladi i suša. Svakog dana, dok je posmatrao zalazak sunca iza planina, zamišljao je kako pronalazi to čarobno utočište. Ali, stariji dinosaurusi su mu se samo smeškali i odmahivali glavama. „To su samo legende za male dinosauruse“, govorio bi njegov ujak Teo. „Bolje ostani ovde, gde je sigurno.“
Ali jednog dana, sve se promenilo. Nebo je postalo suvo i bez oblaka, a velike reke koje su hranile dolinu počele su da presušuju. Biljke su venule, a hrana je postajala oskudna. Stado je bilo zabrinuto, a Roki je osećao da ne može samo da sedi i čeka. Možda Dolina Večnog Sunca nije samo legenda? Možda negde tamo zaista postoji mesto spasa?
U tom trenutku, u Rokijevom srcu se probudila odluka – ako postoji i najmanja šansa da pronađe Dolinu Večnog Sunca, on će krenuti u potragu. Nije znao šta ga čeka, ali jedno je bilo sigurno: avantura je upravo počinjala!
Roki je znao da put pred njim neće biti lak, ali nije želeo da odustane. Kada je prvog jutra krenuo iz doline, osećao je i uzbuđenje i malu dozu straha. Ipak, nije bio sam – ubrzo mu se pridružila Luna, pametna i brza velociraptorka, čiji su oštri zubi i još oštriji um mogli biti od presudne važnosti na ovom putovanju.
„Ako neko može da pronađe skrivene staze i izbegne opasnosti, to sam ja!“ rekla je samouvereno, dok su joj se oči caklile od uzbuđenja.
Nedugo zatim, iz gustih paprati se začuo duboki uzdah. Bio je to Grom, veliki, ali plašljivi stegosaurus.
„Ne volim opasnosti… ali ako postoji mesto gde je sigurno i gde ima mnogo hrane, ja dolazim!“ promrmljao je, pažljivo se osvrćući oko sebe kao da već očekuje neku nevolju.
Trojac je krenuo dalje, prolazeći kroz doline i visoravni, preko suvih korita reka i gustih prašuma koje su šuštale od skrivenih bića. Dani su prolazili, a hrana i voda su postajali sve oskudniji. Noću su se sklanjali ispod velikih stena, osluškujući tišinu ispunjenu dalekim hukom nepoznatih stvorenja.
Jedne večeri, dok su sedeli pored malenog izvora vode, senka se nadvila nad njima. Bio je to brahiosaurus, star i mudar.
„Vi tražite Dolinu Večnog Sunca“, rekao je tihim, ali dubokim glasom. „Ali da biste je pronašli, morate proći kroz Crveni Klanac i savladati svoj strah. A to neće biti lako… jer vas neko već prati.“
Roki je zadrhtao.
„Ko nas prati?“ upitao je tiho.
Starac Kamenko uzdahnuo je i podigao glavu ka nebu.
„Zlokril.“
I zaista, visoko iznad njih, među oblacima i zvezdama, lepršao je tamni obris. Bio je to Zlokril, zli pterodaktil koji je vladao suvim krajevima. Njegove oči su svetlucale u noći dok je posmatrao putnike ispod sebe. Nije želeo da dinosaurusi pronađu utočište – ako Dolina Večnog Sunca zaista postoji, on će učiniti sve da ih spreči da je pronađu.
Sledećeg jutra, Roki i njegovi prijatelji stigli su do Crvenog Klanca. Strme litice uzdizale su se oko njih poput zidova, a uska staza kojom su morali da prođu izgledala je kao zamka. Sunce je peklo, a vetar je nosio sitan pesak koji im se lepio za kožu i oči.
Tada se začuo snažan fijuk.
Iznenada, iznad litica pojavio se Zlokril, raširivši svoja ogromna, kožasta krila.
„Nikada nećete proći!“ zarežao je, mašući krilima tako snažno da se vetar pokrenuo, podižući oblake prašine i peska. U tom haosu, sa vrha litice krenulo je kamenje!
Velike stene počele su da se obrušavaju na usku stazu!
„Pazite!“ povikao je Roki, dok su svi skakali unazad.
Ali kamenje je padalo prebrzo. U trenutku kada se prašina slegla, shvatili su strašnu istinu – staza ispred njih bila je potpuno blokirana ogromnim stenama.
„Ne možemo proći…“ promrmljao je Grom drhteći.
Luna je već bila u pokretu, osmatrajući teren. „Ako ne možemo ispod… možda možemo iznad!“ rekla je odlučno.
Ali kako će preći? I kako da pobede Zlokrila, koji je i dalje kružio iznad njih, spreman na novi napad?
Roki je znao da moraju da smisle plan – i to brzo.
Roki je brzo skenirao teren oko sebe. Staza ispred njih bila je blokirana kamenjem, ali iznad – tamo su se pružale uske litice i izbočine. Ako bi uspeli da se popnu, možda bi pronašli drugi put!
„Luna, možeš li se popeti gore i videti da li postoji prolaz?“ upitao je.
Brza i okretna, velociraptorka je već bila u pokretu. Njene kandže su se zakopavale u stenovitu površinu dok je vešto skakala s jedne izbočine na drugu.
Dok su čekali, Grom se nervozno osvrtao. „Šta ako nema drugog puta? Zar ćemo ostati ovde zauvek?“
Pre nego što je Roki stigao da odgovori, s vrha litice začuo se Lunin glas: „Vidim stazu! Možemo preći preko vrha klanca! Ali…“
Naglo je zastala.
„Ali šta?!“ viknuo je Roki.
Luna je hitro sišla niz liticu. „Zlokril se sprema da nas napadne! Moramo biti brzi!“
Taman kad je to izgovorila, iznad njih se prolomio prodoran krik. Snažan udar vetra zaparao je vazduh dok je ogromna senka prekrila sunce. Zlokril je obrušavao pravo na njih!
Roki je osetio kako mu srce ubrzano lupa. Ako ne smisle nešto odmah, biće mu laka meta.
„Moramo da zbunimo Zlokrila!“ viknuo je Roki.
„Ali kako?!“ upitao je Grom, povlačeći se unazad.
Roki se setio nečega što mu je stari brahiosaurus rekao: Ponekad nije snaga ono što donosi pobedu, već pamet.
Pogledao je oko sebe i ugledao velike, sjajne kristale na stenama klanca. Ideja mu je sinula!
„Grome, brzo! Stani ovde i okreni leđa ka suncu!“ rekao je.
„Šta?!“
„Samo uradi! Veruj mi!“
Grom, i dalje zbunjen, okrenuo je svoja velika leđa tačno prema jakom podnevnom suncu. U tom trenutku, Roki i Luna su zgrabili nekoliko kristala i podigli ih ka svetlu. Kristali su zasijali i odbili jake zrake pravo u Zlokrilove oči!
Ogroman pterodaktil vrisnuo je u bolu i zbunjenosti, naglo skrenuvši u stranu. Njegova krila su se nespretno zalelujala, izgubio je pravac i udario u stenu klanca!
„Uspeo si, Roki!“ povikala je Luna.
Ali još nije bilo gotovo. Kamenje je počelo da se kruni, a deo litice na koju je Zlokril pao počeo je da se urušava!
„Bežimo gore, sada!“ viknuo je Roki.
Luna i Roki su potrčali, a Grom je, iako nespretno, skupio hrabrost i zakoračio na strmu stazu. Stene su se odronjavale iza njih, dok je Zlokril pokušavao da se oslobodi.
Uz poslednji skok, uspeli su da pređu na drugu stranu!
Dok su se uspinjali, Roki je bacio pogled unazad. Zlokril je uspeo da se izvuče, ali više nije izgledao kao pretnja – ljutito je fijuknuo i uzleteo, odlučivši da ih više ne progoni.
„Neka beži!“ nasmejao se Roki, zadihan, ali srećan.
Ispred njih se prostirala prelepa zelena dolina, osunčana blagim svetlom. Vazduh je bio svež, a reka je žuborila niz kamene kaskade.
„Dolina Večnog Sunca…“ prošaptao je Grom, očiju punih divljenja.
„Uspeli smo“, rekla je Luna, ponosno podigavši glavu.
Roki je osetio neverovatnu sreću – ne samo što su pronašli dolinu, već su dokazali sebi da uz hrabrost, pamet i prijateljstvo mogu pobediti bilo koji izazov.
Njihova avantura je bila završena, ali negde u daljini, novi izazovi su ih već čekali…
