Mihajlo je radoznali šestogodišnjak, kestenjaste kose koja mu uvek pada na čelo, veselih braon očiju i širokog osmeha koji može da obasja celu planetu. Duboko u svom srcu čuvao je sećanje na jedan čaroban dan kada je bio sasvim mali.
Ova priča je posebna jer prati stvarnog junaka – Mihajla. On nije lik iz mašte, već dete koje svojim avanturama i karakterom inspiriše oca i ovu priču oni su zajedno osmislili.
Bilo je to jednog prolećnog jutra pre tri godine. Mihajlo je tada imao samo tri godine. Mama i tata su ga iznenadili i poveli ga na jedno posebno mesto – veliki akvarijum i tropikarijum.
Vreme je prolazilo, i taj dan je polako bledeo u Mihajlovom sećanju, kao što zvezde blede kad svane jutro. Ali nikada nije potpuno nestao.
I onda, jednog dana dok se Mihajlo automobilom vozio sa tatom kroz grad, nešto neobično se dogodilo. Kroz prozor je ugledao veliku plavu zgradu sa slikom morskog konjića na ulazu.
„Tata, pogledaj!“ uzviknuo je Mihajlo, pokazujući prstom kroz prozor. „To je onaj čarobni akvarijum!“
Mihajlu su se oči zasijale, a srce mu je brže zakucalo. Odjednom, kao na filmu, sećanja su počela da mu se vraćaju, jedno po jedno…
Dok je auto skretao u mirno dvorište na Dedinju, mali Mihajlo je spokojno sedeo pozadi, zagledan u crtani film na maminom telefonu. Nije ni slutio kakvo iznenađenje ga čeka.
„Stigli smo na cilj,“ objavio je tata veselo nakon što je parkirao.
Mališan je zbunjeno pogledao kroz prozor. Ništa mu nije bilo poznato.
„Pogledaj tamo, zlato,“ šapnula je mama, pokazujući ka plavim vratima ukrašenim velikim morskim konjićem.
Iako još uvek zbunjen, Mihajlo je poslušno predao telefon. Tata ga je brzo oslobodio iz sedišta i nežno podigao u naručje. Zajedno su krenuli prema ulazu u čudesni svet Javnog Akvarijuma i Tropikarijuma.
Čim su zakoračili unutra, Mihajlo je ostao bez daha. „Vaaaau!“ bilo je sve što je mogao da izusti. Pred njim se prostirala šuma akvarijuma ispunjenih raznobojnim stvorenjima. Dok je mama nežno vodila Mihajla za ručicu, tata je otišao da nabavi ulaznice.
Ubrzo su se svi zajedno našli pred ogromnim staklom iza kojeg je plivalo jato tamnih, ljubičastih riba koje su se skladno kretale levo-desno poput male podvodne vojske.
„Koje su ovo ribice?“ upitao je radoznali Mihajlo.
„To su Paku Pirane,“ pročitao je tata sa male table pored akvarijuma.
„Pirane?!“ uzviknula je mama, a onda se spustila do Mihajlovog nivoa i objasnila: „One imaju veoma oštre zubiće, dušo. To su ribice koje jedu meso i love druge životinje.“
„Kao lovci…“ promrmljao je Mihajlo, ali njegova pažnja već je odlutala ka elegantnoj srebrnoj ribi u susednom akvarijumu. „A ova dugačka? Kako se ona zove?“
„Srebrna Arovana,“ objasnio je tata posle kratkog čitanja. „I ona živi u istoj reci kao i pirane – reci Amazon u dalekoj zemlji.“
Mihajlo je zadivljeno gledao kako se Arovana graciozno uvija kroz vodu, skoro oblikujući osmicu svojim vitkim telom.
Nekoliko koraka dalje, zlatne ribice su ga dočekale svojim veselim bojama. Tata ga je podigao da bolje vidi.
„Ove kao da mi se smeju,“ primetio je Mihajlo.
Nakon dužeg razmišljanja, Mihajlo je svečano proglasio da mu je najlepša jedna belo-zlatna ribica sa lepršavim repom. Za to vreme, mama je otkrivala lepotu neobičnih belih ribica sa ružičastim glavama.
„Mihajlo, pogledaj kako elegantno plivaju ove ribice,“ pozvala ga je.
Bacivši letimičan pogled na mamine favorite, Mihajlu je sinulo da u ovom čarobnom mestu ima još toliko toga da se vidi! Nije mogao da stoji u mestu. Jurio je od jednog akvarijuma do drugog, otkrivajući papagaj ribe, male somove, dugačke plave ribe sa svetlucavim perajima…
A onda je ugledao nešto što ga je oduševilo: „Mama! Tata! Vidite! Nemo i Dori!“
„Bravo, Mihajlo!“ pohvalila ga je mama ponosno.
„A znaš li, zapravo, koje ribe su Nemo i Dori?“ upitao je tata sa osmehom.
Mihajlo je odmahnuo glavicom.
„Nemo je riba klovn, a Dori je plava hirurška riba, koju zovemo i plavi tang,“ objasnio je tata strpljivo.
Mihajlo je nekoliko puta pokušao da ponovi ta teška imena, i kada je konačno uspeo, njegov istraživački duh ponovo ga je povukao dalje, u nove avanture…
Ubrzo su ušli u susednu prostoriju. Odmah sa desne strane, veliki akvarijum privukao je njihov pogled. Unutra su dva ogromna jastoga polako šetala svojim dugim nogama preko kamenja na dnu.
„Pogledaj kako pažljivo korača,“ šapnula je mama, a Mihajlo je netremice posmatrao neobične morske stvorove.
Iznenada, pored njih je prošao mladić u plavoj uniformi, noseći malu kofu. Čim ga je Mihajlo spazio, odmah je potrčao za njim da vidi šta će se dogoditi.
Mladić se zaustavio pored akvarijuma koji je bio ukrašen raznobojnim kamenjem, peskom i morskim biljkama, ali naizgled prazan. Mihajlova radoznalost rasla je svakim trenutkom.
Čuvar je pažljivo otvorio poklopac i spustio komadić hrane u vodu. Hrana je polako tonula, a onda se nešto neverovatno dogodilo! Iz skrovišta je munjevito izletela velika bela jegulja, zgrabila zalogaj i istom brzinom nestala.
„Vau!“ vrisnuo je Mihajlo, poskakujući od uzbuđenja.
Tata ga je podigao u naručje kako bi bolje video tajno skrovište iz kojeg je vrebala jegulja.
„Da li bih i ja mogao da je nahranim?“ upitao je Mihajlo stidljivo.
Ljubazni čuvar se osmehnuo i pružio mu maleni komadić hrane. „Naravno, ali pazi – ubaci samo hranu, nikako prstiće,“ upozorio ga je sa osmehom.
Srce mu je jako lupalo dok je pažljivo spuštao hranu u vodu. Kada je jegulja ponovo izletela iz skrovišta, Mihajlo je ciknuo od radosti.
„Ovo je Evropski Konger,“ objasnio je čuvar. „Živi u Atlantskom okeanu i Sredozemnom moru. Naš primerak je dug oko metar i po.“
„To znači da je malo kraći od tvoje mame,“ dodao je tata, a Mihajlo se kikotao na tu pomisao.
„Najveći Kongeri mogu narasti do tri metra i težiti preko sedamdeset kilograma,“ nastavio je čuvar.
„Znači, kao dve mame zajedno i težak skoro kao tata!“ preveo je tata na Mihajlov jezik merenja.
Nakon što se zahvalio čuvaru, Mihajlo je krenuo dalje, otkrivajući u sledećem akvarijumu nekoliko kornjača koje su lagano plivale.
Onda je stigao do ćoška sobe gde su bili smešteni terarijumi sa domaćim vodozemcima. Sa divljenjem je posmatrao različite vrste žaba krastača i malu zelenu Evropsku gatalinku. Malo dalje oduševila ga je velika zelena žaba koja je mirno sedela na listu.
Ali pravi vrhunac uzbuđenja došao je kad je ugledao zelenog guštera zelembaća kako se sunča pod lampom. Mihajlo je bio potpuno opčinjen zmijom poskokom koja je mirno ležala na grani. Nekoliko terarijuma dalje, video je i smuka koji se odmarao na kamenu, kao i tanku zmiju ribaricu kako klizi kroz svoj mali vodeni svet.
„Vidiš ovu zmiju?“ pokazao je tata na prugastu zmiju u poslednjem terarijumu. „To je belouška. Jednu takvu sam ulovio kada sam bio dečak, imao sam samo četrnaest godina. Bio sam na pecanju…“
Mihajlo je slušao tatinu priču širom otvorenih očiju, zamišljajući kako će i on jednog dana imati svoje uzbudljive avanture za prepričavanje.
„Imam još nešto posebno da ti pokažem,“ šapnuo je tata, vodeći malenog Mihajla ka vratima sledeće prostorije.
Mihajlo je jedva čekao da vidi šta se krije iza tih vrata.
„Ovo će ti se najviše dopasti,“ nasmešio se tata.
Kada su ušli u malu sobicu, Mihajlo je ostao začaran. U sredini se nalazio veliki osmougaoni bazen, a u njemu – čudo nad čudima – kornjače svih mogućih oblika i veličina! Neke su plivale, neke su se sunčale na malim kamenim ostrvima koja su virila iz vode.
„Kornjače!“ uzviknuo je Mihajlo, trčeći do ivice bazena.
Jedna kornjača posebno je privukla njegovu pažnju. Za razliku od ostalih koje su sporo i dostojanstveno plivale kroz vodu, ova je žustro jurila napred-nazad.
„Ova nije normalna kornjača,“ primetio je Mihajlo začuđeno. „Mislio sam da su sve kornjače spore?“
„To je Kineska mekooklopna kornjača,“ objasnila je mama. „Brža je od svojih sestara.“
Mihajlo je sa oduševljenjem posmatrao živahnu kornjaču, pokušavajući da prati njene brze pokrete. Nakon nekoliko minuta divljenja ovoj neobičnoj kornjači, slučajno je bacio pogled ka zidu.
„TARANTULA!“ vrisnuo je oduševljeno, skačući i pokazujući na veliki terarijum u kojem se nalazio ogromni pauk.
Nekoliko trenutaka kasnije, ugledao je nešto podjednako uzbudljivo: „ŠKORPIJA!“
Volonteri koji su radili u akvarijumu nisu mogli da sakriju osmehe dok su gledali Mihajlovo oduševljenje, ali mama i tata su ga nežno opomenuli.
„Dušo, moramo biti malo tiši,“ prošaputala je mama. „Ne želimo da uplašimo životinje.“
Mihajlo je pokušao da bude tiši, ali to nije bilo lako kad je oko njega toliko čudesa. Kako bi sve bolje video, mama i tata su se smenjivali podižući ga u naručje.
Duž zidova prostorije nalazili su se terarijumi sa neverovatnim zmijama kakve Mihajlo nikad ranije nije video. Bile su to egzotične vrste, mnogo veće i šarenije od onih koje žive u našim šumama.
„Pogledaj, Mihajlo, to je piton,“ pokazao je tata na veliku zmiju ukrašenu zlatno-smeđim šarama.
„A tamo je kraljica snega – Obsoleta,“ pokazala je mama na zmiju koja je bila bela poput najčistijeg snega.
Mihajlo nije mogao da odvoji pogled od zelene zmije koja se kamuflirano obavijala oko grane.
„Ovo je Baronova zmija,“ prošaputao je tata. „Zelena je kao prolećna trava.“
Tata je već osećao kako ga ruke bole od držanja radoznalog dečaka, ali Mihajlo nije davao znake da želi da siđe. Još mnogo čudesnih stvorenja čekalo je da budu otkrivena. Zeleni bazilik gušter širio je svoje bodlje, bradata agama strpljivo je pozirala kao da zna da je posmatraju, a leopard gekon pokazivao je svoje tačkasto telo.
Konačno, kada ga je tata spustio na pod, Mihajlo je sam otkrio nešto neobično. U jednom od nižih akvarijuma, ugledao je nepoznato stvorenje koje je mirno plutalo u vodi.
„Tata, šta je ovo?“ pitao je zapanjeno, pokušavajući da shvati šta gleda.
Tata je čučnuo pored njega, jednako zbunjen. Pred njima je plivalo biće dugo dvadesetak centimetara, bele boje sa nežno rozim šarama na leđima i življe obojenim repom. Na glavi je imalo dva crna oka koja su izgledala kao dugmad, a sa strana su se njihale čudne, raširene škrge poput malih grančica.
„Nekako… kao da je pola gušter, pola riba,“ promrmljao je tata, tražeći pogledom informativnu tablu.
Kada ju je konačno pronašao, imao je problem da izgovori ime: „Ak… so… lotl?“
„Ak-so-lotl,“ pažljivo je ponavljao Mihajlo, pokušavajući da zapamti neobično ime.
Tata je izvadio telefon i brzo potražio više informacija.
„Kaže da je to vodozemac iz porodice daždevnjaka,“ objasnio je. „Živi samo u jednom jezeru u dalekoj zemlji koja se zove Meksiko. Veoma je redak i poseban jer, za razliku od ostalih vodozemaca, on nikada ne izlazi iz vode i zadržava škrge celog života.“
Mihajlo je posmatrao neobično stvorenje sa još većim divljenjem. Činilo mu se da mu aksolotl namiguje svojim crnim očima bez kapaka.
„Kao mali vanzemaljac koji živi u vodi,“ šapnuo je Mihajlo.
Pustolovina u akvarijumu bližila se kraju, ali Mihajla je čekalo još jedno iznenađenje. Na spratu zgrade nalazila se poslednja prostorija koju nisu istražili. Penjući se stepenicama, čvrsto držeći maminu ruku, Mihajlovu pažnju iznenada privuče neobičan prizor.
„Patkica!“ uzviknuo je radosno, pokazujući na mali otvoreni akvarijum u kojem je plutala drvena figura žute patke.
Oči su mu zasijale dok je pažljivo dodirivao drvenu patku, gledajući kako se ljuljuška po vodi. Nije mogao da odoli da se malo ne poigra s njom, nežno je gurkajući prstićima i posmatrajući kako plovi.
Nastavili su dalje kroz kratak hodnik koji se završavao vratima. Iza njih se krila prava mala bioskopska dvorana. Mihajlo, mama i tata seli su u udobne stolice, srećni što mogu da predahnu nakon dugog razgledanja. Na velikom platnu počeo je dokumentarni film o koralnim grebenima i čudesnim stvorenjima koja tamo žive. Mihajlo je netremice gledao, upijajući svaki detalj o podvodnom svetu.
Kada je film završen, znali su da je vreme za povratak kući. Spustili su se niz stepenište, a kod suvenirnice mama i Mihajlo zastadoše da razgledaju magnete za frižider, birajući koji će poneti kući kao uspomenu.
Dok su oni birali, tata je zastao i bacio pogled na ceo prostor, osećajući zadovoljstvo što njihov grad ima ovakvo divno mesto za učenje i istraživanje. Odjednom, nešto neobično privuče njegovu pažnju. Iznad ulaza u jednu od prostorija koje su ranije posetili, nalazio se akvarijum koji ranije nisu primetili. U njemu je plivala ogromna riba, veća od svih koje su videli tog dana.
„Mihajlo, pogledaj!“ pozvao ga je tata, pokazujući prema tavanici.
Dečak je podigao pogled, tražeći šta to tata pokazuje. Kada je konačno ugledao ribu, ostao je bez daha. Bila je zaista impresivna, sa srebrnkastim krljuštima koje su sijale pod svetlima akvarijuma.
„Tata, kakva je ovo riba?“ pitao je Mihajlo sa čuđenjem u glasu.
Tata je potražio informativnu tablicu koja bi mogla da otkrije identitet ovog vodenog diva, ali nigde nije bilo oznake. Umesto da prizna neznanje, tata se nasmešio i samouvereno odgovorio:
„To ti je, sine, deda riba! Najstarija i najmudrija riba u celom akvarijumu.“
Mihajlo je klimnuo glavom, potpuno zadovoljan ovim objašnjenjem. Nekoliko minuta stajao je kao začaran, posmatrajući kako se ogromna riba lagano kreće kroz vodu. Činilo mu se da je i ona njega posmatrala svojim krupnim, drevnim očima.
„Mihajlo, vreme je da krenemo!“ doviknula je mama.
Pre nego što je pošao za roditeljima, Mihajlo je podigao ruku u znak pozdrava.
„Doviđenja, deda ribo,“ prošaputao je s poštovanjem i potrčao prema izlazu, noseći u srcu sve divne uspomene koje je tog dana stvorio.
Kada bi kasnije prepričavao svoj doživljaj iz akvarijuma, Mihajlo bi uvek sa posebnim uzbuđenjem spominjao tajanstvenu deda ribu, koja je za njega postala simbol svih čuda podvodnog sveta.
