Veljko je dečak od sedam godina, ima vedre oči i osmeh koji osvetljava svaku prostoriju u koju uđe. U kući ga svi vole – mama Jadranka, tata Milan, stariji brat Vojin i starija sestra Višnja.
Veljko je dete koje voli da jede i uživa u svakom obroku.
„Veljko jede kao tata“, kaže Višnja i smeje se, a Vojin dodaje: „Kao dva tate.“
Jednog popodneva Veljko oseti da ga boli stomak. Bol je tih i neprijatan, kao kada telo kaže da mu treba odmor.
Tata Milan ga pogleda i odmah ga nežno uzme za ruku. „Hajde da odemo kod lekara, da te pregledaju“, kaže mirno.
Kod lekara ga pažljivo pregledaju i kažu da će pratiti kako se oseća. Veljko i tata odlaze kući, a mama ga teši i predlaže da se odmara.
Sutradan ujutru bol se i dalje javlja, pa se vraćaju kod lekara. Posle dodatnih pregleda i analiza, doktori kažu da je potrebno da se uradi mala operacija kako bi sve brzo i sigurno bilo u redu.
Mama Jaca sve vreme stoji uz njega i drži ga za ruku.
„Ako mora, onda ću biti hrabar“, kaže Veljko tiho.
Doktori i sestre mu objašnjavaju sve mirno i nežno, i kažu mu da će se sve završiti dobro i da će se posle toga osećati mnogo bolje.
Operacija se zakazuje za kasnije tog dana, kada bude spremna operaciona sala.
Veljko čeka u bolnici. Soba je tiha, a mama Jaca je pored njega, čita mu i priča da mu vreme brže prođe.
Tata Milan dolazi i donosi osećaj sigurnosti, kao da je sve lakše kada je tu.
„Junaštvo je kada uradiš ono što treba, i kad si malo zabrinut“, kaže doktor kada dolazi da ga obiđe. „A ti si baš tako hrabar dečak.“
Veljko sluša i oseća da mu je lakše.
Kada dođe vreme za operaciju, mama Jaca ga prati do vrata i poljubi ga nežno.
Sve prolazi mirno i kako treba.
Kad se probudi, soba je topla i prijatna. Mama Jaca sedi pored njega i drži ga za ruku.
„Tu sam, Veljko“, kaže ona.
„Znam mama“, šapuće Veljko i osmehuje se.
Vojin i Višnja dolaze da ga vide čim mogu i donose mu radost i smeh iz kuće. Tata Milan donosi mir i osećaj da je sve opet kao pre.
Dani prolaze, a Veljko se svakog dana oseća sve bolje.
U bolnici upoznaje i drugu decu. Neki čekaju na operaciju, neki se oporavljaju.
On im kaže:
„Sve će da bude u redu. Samo treba malo vremena i odmora.“
Deca mu se nasmeše, jer im je lakše kada to čuju.
Kada Veljko izlazi iz bolnice, kod kuće ga čeka iznenađenje.
Na zidu stoji natpis: „DOBRODOŠAO KUĆI, MALI JUNAČE!“
Tata Milan priprema njegov omiljeni obrok.
Veljko jede polako i zadovoljno.
„U septembru idem u školu“, kaže Veljko.
„Znam“, kaže tata i osmehuje se.
„Možda će tamo biti novih stvari“, kaže Veljko.
„Biće“, kaže tata.
Veljko malo razmisli, pa doda: „Ali ja znam šta da radim. Kad je nešto novo ili malo čudno, ja stisnem zube i pokušam.“
Mama Jaca ga nežno pomazi po kosi.
„I u školi ćeš biti hrabar“, kaže ona. „I sigurno ćeš pomagati i drugarima kad im bude potrebno.“
Veljko se nasmeši.
„Hoću“, kaže sigurno. „Ako neko bude uplašen ili ne zna nešto, ja ću mu pomoći. Kao što su meni pomagali u bolnici.“
Mama Jaca ga je zagrlila toplo i dugo.
„To je moj Veljko“, kaže tiho.
I Veljko zna — škola nije nešto čega treba da se plaši. To je novo, lepo mesto gde se uči, raste i gde on može da bude dobar drug svima.
