Mateja se probudio rano tog jutra. Nije ga probudio ni mamin glas ni alarm. Sunce je provirilo kroz prozor i nežno ga pomazilo po licu.
Ležao je i gledao u plafon.
Još samo tri dana škole, pa raspust.
Trebalo je da bude presrećan.
Ali nekako nije bio.
Polako je ustao iz kreveta i uzeo bukvar sa police. Listao je stranice koje je znao skoro napamet. Na jednoj strani bio je nacrtan mali pas, smešan i čupav, sa jednim uhom gore, a drugim dole. Nacrtala ga je Lena jednog dana kada je čas dugo trajao.
Mateja se nasmešio, pa se zamislio.
U kuhinji ga je čekala mama sa doručkom.
„Što si danas tako tih?“ upitala ga je. „Još samo tri dana do raspusta!“
„Znam“, rekao je Mateja tiho.
„Pa to je lepo, zar ne?“
Mateja je slegnuo ramenima i pogledao kroz prozor. Nebo je bilo plavo i vedro, baš kao u junu.
„Mama, da li će Lena celo leto biti na moru?“
Mama je zastala.
„Ne znam, sine. Zašto pitaš?“
„Ma ništa“, odgovorio je.
Krenuli su zajedno ka školi. Drveće pored puta pravilo je hladovinu, pa je Mateja čas hodao po suncu, čas po senci. Mama je pričala o vikendu kod bake, ali Mateja je razmišljao o školi. Pitao se kako učionica izgleda kada u njoj nema dece. Da li tada sve bude tiho? Da li se i dalje oseća miris bojica?
Kada su stigli, učiteljica Ana napisala je na tabli:
Šta sam naučio ove godine?
Deca su odmah počela da pišu.
Đorđe je napisao da je naučio da čita velike knjige. Lena je napisala da sabiranje i oduzimanje nisu tako teški kao što je mislila.
Mateja je gledao u prazan papir.
Učiteljica Ana prišla je njegovoj klupi.
„Mateja, o čemu razmišljaš?“ upitala je tiho.
On je spustio pogled.
„Učiteljice Ana… hoćete li biti ovde kada se vratimo u septembru?“
Učiteljica se blago nasmešila.
„Hoću, naravno. Zašto pitaš?“
„Samo sam hteo da znam“, rekao je Mateja.
Ona mu je nežno stavila ruku na rame i nastavila dalje kroz učionicu.
Tada je Mateja uzeo olovku i počeo da piše.
Na velikom odmoru Đorđe je šutirao loptu, a Lena je pričala kako će kod bake na selo.
„Tamo imam konja, psa, mačku i tri mala mačeta!“ govorila je veselo. „I veliku baštu sa jagodama!“
„A šta mačka ima?“ našalio se Mateja.
„Mačiće!“ nasmejala se Lena.
Svi troje su prasnuli u smeh.
Posle toga Mateja je potrčao za loptom. Trčali su i igrali se sve dok nije zazvonilo za čas.
Dok je trčao, Mateja je pomislio:
Dobro je. Ima još tri dana.
Te večeri sedeo je za kuhinjskim stolom i crtao.
„Šta crtaš?“ upitala je mama.
„Učiteljicu Anu, Lenu, Đorđa… i našu učionicu.“
„Zašto?“
Mateja je malo razmislio.
„Da ih ne zaboravim.“
Mama ga je pogledala i blago se osmehnula.
„Znaš, ni oni neće zaboraviti tebe.“
Mateja je podigao glavu.
„Stvarno?“
„Sigurna sam“, rekla je mama.
Na crtežu je učiteljica Ana imala preveliku kosu, a Đorđe je malo ličio na pingvina jer Mateja nikako nije umeo lepo da nacrta loptu. Lena je bila najsličnija sebi — nasmejana, sa jednom pletenicom malo višom od druge.
Mateja je pažljivo presavio crtež i stavio ga u džep.
A onda je stigao poslednji dan škole.
Zvono je zazvonilo, a deca su veselo istrčala napolje. Smejali su se i dozivali jedni druge.
Mateja je izašao za njima, ali je na vratima učionice zastao i okrenuo se.
Učionica je bila tiha. Stolice su bile uredno poređane, a na tabli je ostalo malo bele krede.
Učiteljica Ana je gasila svetlo kada ga je primetila.
„Jesi li nešto zaboravio?“ upitala je.
„Nisam“, rekao je Mateja. „Samo sam hteo da se pozdravim sa učionicom.“
Učiteljica Ana se osmehnula toplim osmehom.
„Ne brini“, rekla je. „Tvoje mesto će te čekati u septembru. A čekaće te i tvoji drugari.“
Mateja je klimnuo glavom i izašao napolje.
Ispred škole čekali su ga Lena i Đorđe.
„Hajde!“ viknuo je Đorđe. „Idemo da igramo fudbal!“
„A ja hoću sladoled!“ rekla je Lena.
„Može prvo sladoled, pa fudbal!“ nasmejao se Đorđe.
Mateja je potrčao ka njima. Na trenutak se još jednom okrenuo prema školi, prozorima učionice i velikom drvetu pored kapije.
Tada je shvatio nešto važno.
Raspust traje dugo, ali ne traje zauvek.
U septembru će ponovo sesti u svoju klupu. Učiteljica Ana će opet stajati ispred table. Lena će pričati svoje smešne priče, a Đorđe će opet juriti loptu po dvorištu.
Ništa lepo nije nestalo.
Samo ga čeka posle leta.
Mateja se široko osmehnuo.
A onda je potrčao još brže za svojim drugarima.
