Bakine ruke nikad nisu mirovale.
Ujutru su spremale doručak, popodne su plele, a uveče su milovale Lukinu kosu dok su mu čitale priču za laku noć.
Ali od svega što su bakine ruke umele da naprave, Luka je najviše voleo da gleda kako baka plete.
Igle za pletenje su kuckale jedna o drugu: klik, klak, klik, klak, kao tiha muzika samo za njega.
„Bako, šta pleteš?“ pitao je Luka dok se penjao na sofu pored nje.
„Džemper,“ odgovorila je baka uz osmeh. „Tvoj džemper, za zimu.“
„A zašto tako polako?“
Baka se nasmejala i pogledala ga toplim pogledom.
„Zato što u svaki red pletem nešto lepo. Ne može brzo.“
Luka nije baš razumeo, ali mu je bilo lepo da gleda. Legao bi pored bake i slušao klik klak igala dok se vuneno klupko polako smanjivalo.
Svaki dan, džemper je rastao.
Prvo su došli rukavi, pa leđa, pa prednji deo. Na kraju se pojavio i mali džepić, baš za kesten ili neko malo blago.
Kada je baka završila poslednji red, napolju je već padao sneg.
„Gotov je,“ rekla je baka i pokazala džemper Luki.
Bio je tamnoplav, mekan kao oblak, sa belim prugicama na rukavima. Mirisao je na bakinu kuću, toplo, slatko i umirujuće.
Luka ga je odmah obukao. Baka ga je zagrlila.
Ali stigao je ponedeljak.
I vrtić.
Luka nije voleo ponedeljke. Nije voleo kada mu neko uzme bojice. Nije voleo kada se igra prekine baš kad postane zanimljivo. Nije voleo kada mama ode, a on ostane među glasnom decom.
Tog dana je bilo baš tako.
Seo je u ćošak, skupio kolena i sakrio nos u džemper.
Soba je bila bučna. Mama je bila daleko.
I tada se desilo nešto čudno.
Iz džempera je došla toplina.
Ne toplina od grejanja, nego tiha, nežna toplina, kao zagrljaj.
Luka je zatvorio oči.
I odjednom je video baku. Video je njene ruke kako pletu. Video je svaki red kada je sunce sijalo, kada je padao sneg, kada su se smejali zajedno.
Svaki red bio je jedan mali komadić ljubavi.
Toplina se širila kroz njegov stomak i grudi.
Luka je otvorio oči.
Milica je stajala pored njega i držala bojice.
„Hoćeš da crtamo zajedno?“ pitala je.
Luka je pomilovao svoj džepić na džemperu.
„Hoću,“ rekao je i ustao.
Te večeri Luka je dotrčao kući pravo do bake.
„Bako, džemper stvarno greje!“ rekao je uzbuđeno.
„Naravno da greje,“ rekla je baka. „Vuna greje.“
„Ne,“ rekao je Luka ozbiljno. „Ovo greje iznutra.“
Baka ga je pogledala dugo. Oči su joj zasijale.
Zagrlila ga je jako.
„Onda znaš,“ šapnula je, „da zagrljaj može da putuje sa tobom.“
Luka je zatvorio oči.
I bilo mu je toplo.
Ljubav ne staje u reči. Ona stane u džemper.
