Na kraju velikog vrta, pored drvene ograde obrasle puzavicama, stajalo je staro drvo jabuke. Imalo je deblo ispucale kore i razgranate grane koje su se pružale ka nebu. Svake jeseni bilo je puno crvenih jabuka. Jedna od tih jabuka zvala se Jaca.
Jaca je bila najcrvenija, najokruglija i — kako je sama sebi govorila — najradoznalija jabuka na celom drvetu.
Celo leto je provela na grani i gledala svet ispod sebe. Gledala je leptire kako lete iznad bašte. Gledala je decu kako trče po livadi. Gledala je mačku Šaru kako leži na suncu i pomera se za toplinom. „Kako je to lepo“, uzdisala je Jaca. „Svi se kreću. Svi negde idu. A ja samo stojim ovde.“
Pored nje je bila stara jabuka — Baka Zlatka, kako su je zvale ostale jabuke. Ona bi uvek govorila isto: „Strpi se, Jaco. I tebi dolazi vreme.“ „Kakvo vreme?“ pitala je Jaca. Ali Baka Zlatka bi samo zanjihala granu i ćutala.
Jednog hladnog jesenjeg jutra, Jaca je osetila nešto čudno. Njena peteljka je postajala sve slabija. Sve labavija. I onda — tup! Pala je na travu.
Trava je bila meka i mokra od rose. Jaca je ležala i gledala u nebo kroz grane drveta. Nebo je sada izgledalo šire i plavlje. „Slobodna sam!“ pomislila je. I počela je da se kotrlja.
Vrt je bio pun zanimljivih mesta. Jaca se kotrljala srećno. Klizila je po travi. Zaobilazila kamenčiće. Preskakala male neravnine u zemlji.
Prvi je ispred nje stao zec — Cvetko. „Hej!“ rekao je veselo. „Jabuka! Baš sam gladan!“ Jaca se trgnula. „Sačekaj, sačekaj!“ rekla je brzo. „Ja nisam samo jabuka! Ja sam Jaca i hoću da vidim svet!“ Cvetko je nakrivio glavu. „Svet? Ali ti si jabuka. Jabuke se jedu.“ „Pa možda ne odmah!“ rekla je Jaca i brzo se otkotrljala dalje.
Malo dalje, ispod žutog lišća, bila je mravica Minja. Nosila je mrvicu hleba. „Oh!“ rekla je. „Jabuka! Treba nam za zimnicu!“ „Strpite se malo!“ rekla je Jaca. „Ja sam Jaca i tek sam krenula u avanturu!“ Minja ju je pogledala. „I mi imamo avanture svaki dan.“ „Znam“, rekla je Jaca, „ali moja tek počinje!“ I nastavila je dalje.
Na kapiji vrta sedela je mačka Šara i prala šapu. Kada je videla Jacu, rekla je: „Jabuka. Ne jedem jabuke. Ali znam nekoga ko bi.“ „Ko?“ upitala je Jaca, malo uplašeno. „Pas Žućko iz susednog dvorišta. On jede sve.“ Jaca se brzo otkotrljala kroz kapiju i izašla na ulicu.
Ulica je bila velika i bučna. Jaca nikada nije videla toliko stvari odjednom. Visoke zgrade. Automobile koji prolaze. Ljude koji žure sa torbama. Sve je izgledalo ogromno. „Ovo je svet!“ pomislila je Jaca. „Ovako izgleda!“
Ali onda je nešto primetila. Svi su negde išli. Niko se nije zaustavljao. Niko nije gledao oblake. Niko nije primetio nju. Jaca se osetila malo izgubljeno.
Tada je začula smeh. Veseo, zvonki smeh. Iza ugla, na malom trgu, bila je devojčica. Imala je crvene čizme, žutu kapu i narandžasti ranac. Skakutala je po bari i smejala se sama sebi.
Devojčica je ugledala Jacu i stala. „Oh!“ rekla je. „Jabuka!“ Jaca je zamrla. Opet. Ali devojčica nije rekla ništa ružno. Samo je čučnula i pažljivo je pogledala. „Otkud ti ovde, sama na ulici?“ upitala je tiho.
Uzela je Jacu u ruke. Jaca je osetila toplinu malih dlanova. „Izgledaš kao da si dugo putovala“, rekla je devojčica. „Ja sam Ana. A ti?“ Jaca je pomislila: „Ja sam Jaca.“ Ana ju je okrenula i nasmešila se. „Ti si najlepša jabuka koju sam videla. Jako si crvena. Kao moje čizme. Idemo kući.“
Ana je trčala, a Jaca je iz njenih ruku gledala svet iz novog ugla. Videla je krovove. Videla je ptice na žici. Videla je oblake kako se menjaju. „Ovo je svet“, pomislila je Jaca. „I ja ga vidim.“
Kod kuće, Ana je rekla: „Mama, ovo je moja jabuka. Našla sam je napolju.“ Mama se nasmešila. „Lepa je. Jesi li gladna?“ Ana je pogledala Jacu. „Malo. Ali hajde prvo da je operemo i stavimo na sto.“
Jaca je stajala na belom stolu kraj prozora. Ana i mama su ručale. Pričale su o školi. O drugarici Milici. O tome da li će sutra padati kiša. Jaca je slušala. „I ovo je lepo“, pomislila je. „Biti tu.“
Posle ručka, Ana je uzela jabuku Jacu. „Sad si sigurno gladna i ti“, rekla je ozbiljno. „Jabuke vole kada ih neko pojede.“ Jaca je gledala u Anine oči. Bile su tople i pune sjaja. I tada je razumela.
Baka Zlatka je govorila: „I tebi dolazi vreme.“ Jaca je mislila da to znači kraj. Ali nije. To je značilo promenu.
„Kada pojedeš jabuku, ona postaje energija“, Jaca je to sada stvarno razumela. Postaće deo Aninog trčanja. Deo njenog skakanja po barama. Deo njenog crtanja i smeha.
„To je prava avantura“, pomislila je Jaca. „Još veća nego što sam zamišljala.“
Ana je zagrizla jabuku. Jaca je osetila toplinu. Osetila je kako se menja. Kako postaje nešto novo.
Postala je energija u Aninim nogama dok trči. U njenim rukama dok crta. U njenom smehu dok se igra.
Nije nestala. Samo je promenila svoj put.
Te večeri, Ana je opet skakutala i smejala se. A u svakom tom koraku, u svakom crtežu i svakom smehu — bila je i jabuka Jaca.
A negde daleko, u starom vrtu, Baka Zlatka je zanjihala grane na vetru. Kao da šapuće: „Rekla sam ti, Jaco. I tebi je došlo vreme.“
