Na obali jedne bistre reke, u šumi punoj visokih stabala i gustog žbunja, živela je jedna neobična družina životinja. Tu su bili zečevi koji su skakutali po korenju, miševi koji su pravili kućice od lišća i trave i vrapci koji su čuvali stražu na granama.
I tu je živeo Sima.
Sima je bio slon. Ali to — nekako — nije baš primećivao.
Kada je bio sasvim mali, Simina mama je otišla daleko da pronađe bolju hranu. Rekla je da će se vratiti, ali put je bio dug i težak. Dok se nije vratila, stara zečica Mila primila je Simu kod sebe.
Mila je imala toplo gnezdo od trave i mahovine, troje svojih zečića i srce veliko kao planina.
„I ovaj mali je moj“, rekla je i pokrila Simu suvim lišćem.
Sima je spavao između zečića Žike, Žuće i Žaće i bio je srećan.
Kako su godine prolazile, Sima je rastao.
Ali to nije primećivao.
Igrao se sa zečićima — uvek bi se brzo umorio, ali je mislio da treba više da vežba. Jeo je sa miševima — uvek bi pojeo mnogo više, ali je mislio da je samo gladniji. Pokušavao je da sedi sa vrabcima — ali bi grana uvek pukla.
„Simo“, rekao bi vrabac Vića, „ti si malo… teži od nas.“
„Ma, samo sam mnogo jeo“, odgovarao bi Sima.
Jednog jesenjeg jutra, Sima je krenuo do reke po vodu. Uzeo je malu posudu i pošao stazom kroz šumu.
Staza je bila uska.
Krck. Grana se slomila dok je prolazio.
Šuš. Žbun se zatresao.
Tras. Malo drvo se nagnulo.
Sima se okrenuo.
„Čudna šuma“, rekao je i nastavio.
Kada je stigao do reke, sagnuo se da zahvati vodu. Posuda je bila baš mala.
Tada je pogledao u vodu.
U mirnoj, bistroj površini video je nešto ogromno, sivo, sa dugim nosom i velikim ušima.
Pogledao je levo. Niko.
Pogledao je desno. Niko.
Ponovo je pogledao u vodu.
To veliko biće gledalo ga je pravo u oči.
Sima je otvorio usta.
Biće je otvorilo usta.
Sima je podigao nogu.
Biće je podiglo nogu.
„Ja…“, rekao je Sima tiho.
„…to sam ja?“
Dugo je gledao.
„Ja nisam mali“, šapnuo je.
„Ja sam… veliki.“
Vratio se kući polako.
Mila ga je dočekala.
„Doneo si vodu?“, upitala je.
Sima je pogledao malu posudu u svojoj velikoj nozi.
„Mila, zašto mi nisi rekla?“
Mila se blago nasmešila.
„Jesam, dušo. Mnogo puta. Ali ti nisi slušao.“
Sima je seo.
„Ja sam slon“, rekao je.
„Jesi“, rekla je Mila i pomazila ga. „I oduvek si bio.“
Sledećih dana, Sima je počeo da primećuje razliku. Bio je prevelik za gnezdo, pretežak za stolice i grane.
Bio je tužan.
„Možda sam prevelik za sve“, rekao je jednog dana pored reke.
Tada su se začuli povici.
Mali miš Mića nije mogao da pređe reku — voda je bila prebrza. Njegova mama ga je dozivala sa druge strane.
Sima je pogledao reku.
Zatim svoje jake noge.
Ušao je u vodu. Njemu je voda bila plitka.
Prišao je Mići i pružio surlu.
„Uhvati se.“
Mića se uhvatio.
Sima ga je pažljivo preneo na drugu obalu.
„Hvala ti!“, rekla je mama miš. „Ti si stvarno veliki!“
„Znam“, rekao je Sima.
Ali sada se nasmešio.
Te večeri, svi su sedeli zajedno. Zečići su ležali na Siminim leđima, vrabac je sedeo na njegovom uhu, a Mića mu je doneo malu bobicu.
„Simo“, rekao je Žika, „da nisi bio veliki, Mića ne bi bio spašen.“
„Tvoja veličina je super!“, dodao je Žuća.
„Samo nemoj da sedneš na našu kuću“, rekao je Žaća.
Svi su se nasmejali.
Mila je rekla:
„Svako ima nešto posebno. Zečevi su brzi. Vrapci lete. Miševi grade kuće. A ti…“
„Ja sam velik“, rekao je Sima.
„I imaš veliko srce“, dodala je Mila.
Od tada, Sima je pomagao svima. Kada bi padala kiša, svi bi se sakrili ispod njega. Kada bi trebalo pomeriti nešto teško, Sima bi to lako uradio. Kada bi neko bio tužan, poveo bi ga u šetnju.
Svako jutro odlazio je do reke.
Pogledao bi svoj odraz i nasmešio se.
„Zdravo“, rekao bi.
A njegov odraz bi mu uzvratio osmeh.
