Teodora je imala sedam godina i bila je hrabra devojčica. Nije se plašila pasa, zubara, pa čak ni najvišeg tobogana u parku.
Ali postojalo je nešto čega se ipak malo plašila, a to je podrum.
Njen mlađi brat Vuk imao je pet godina i nosio je papuče sa ušima. On se podruma plašio još više.
Jednog popodneva, Teodora i Vuk igrali su se loptom u kući. Teodora je šutnula loptu malo jače nego što je trebalo.
Lopta je odskočila, otkotrljala se niz stepenice i nestala u mraku podruma.
Za njom su odleteli i kamiončić, plišani zeka i kutija sa kockama koju je Vuk držao u naručju.
„Moje igračke!“ – uzviknuo je Vuk.
Teodora je pogledala niz stepenice. U podrumu je bilo mračno kao u kutiji za cipele. Negde dole čulo se škripanje, a onda i tiho:
„Kap… kap… kap…“
Vuk se sakrio iza Teodore i uhvatio je za rukav.
„Tamo živi čudovište“, prošaputao je.
Teodora je progutala knedlu. I ona je osetila kako joj srce jače lupa.
„Možda tamo stvarno ima čudovište“, rekla je tiho. „Ali ja ne znam da li ga ima. Kako ćemo saznati ako ne pogledamo?“
„Ja neću da gledam!“ – rekao je Vuk i čvrsto zatvorio oči.
„Ne moraš da ideš sam. Pođi sa mnom, pogledaćemo zajedno.“
Teodora je otrčala do sobe i vratila se sa tatinom baterijskom lampom.
Tata je sedeo na fotelji i čitao vesti.
„Tata, idemo po igračke. Možeš li da ostaneš ovde?“ – upitala je Teodora.
„Naravno“, rekao je tata. „Ako vam zatrebam, samo me pozovite. Tu sam.“
Teodora je uzela Vuka za ruku. U drugoj ruci držala je lampu.
Polako su krenuli niz stepenice.
„Škrip… škrip… škrip…“
Vuk je zastao.
„Čuješ li?“ – prošaputao je. „Čudovište nas doziva!“
Teodora je zastala i osvetlila stepenice.
Zatim je polako spustila nogu.
„Škrip!“
Podigla je nogu, pa je ponovo spustila.
„Škrip!“
Teodora se nasmešila.
„Vuče, to nije čudovište. To je samo stepenica koja škripi kada stanemo na nju. Hoćeš da probaš?“
Vuk je prvo otvorio jedno oko, a onda i drugo.
Polako je stao na stepenicu.
„Škrip!“
Vuk se nasmejao.
Stao je još jednom.
„Škrip, škrip!“
Sada mu je to bilo čak i zabavno.
Kada su stigli do podruma, Teodora je podigla lampu i osvetlila zid.
Vuk je širom otvorio oči.
Na zidu je stajalo ogromno, crno čudovište!
Imalo je veliku glavu, dugačke ruke i ogromne uši.
A kada je Teodora pomerila lampu, čudovište se pomerilo!
Vuk je vrisnuo i sakrio se iza Teodore.
Teodori su se noge tresle. I ona se uplašila.
Ali onda je pomislila:
„Pogledaj još jednom.“
Ponovo je osvetlila zid.
„Čekaj…“ – rekla je. „Vuče, vidiš li ono tamo, u uglu?“
U uglu je stajao stari čiviluk. Na njoj je visio tatin kaput.
Lampa je osvetlila kaput i napravila njegovu ogromnu senku na zidu.
„To nije čudovište!“ – uzviknula je Teodora. „To je samo senka tatinog kaputa!“
Vuk je polako pomolio glavu.
„Senka?“
„Da. Pogledaj.“
Teodora je približila lampu čiviluku.
Senka je postala ogromna.
Zatim je odmakla lampu.
Senka se smanjila.
„Vidiš? Kada je lampa bliže, senka je veća. Zato je kaput izgledao kao džinovsko čudovište.“
Vuk se više nije plašio.
Podigao je ruku ispred lampe.
Na zidu se pojavila velika senka sa pet prstiju.
Vuk je pomerao prste.
Senka je mahala.
„Zdravo, senko!“ – nasmejao se Vuk. „Ja sam te napravio!“
U tom trenutku ponovo su čuli:
„Kap… kap… kap…“
Vuk je uhvatio Teodoru za ruku, ali sada mnogo manje čvrsto.
Teodora je osvetlila plafon.
Sa jedne cevi kapala je voda u staru kantu.
„Kap… kap… kap…“
„To je samo cev koja curi“, rekla je Teodora. „Reći ćemo tati da je popravi.“
Ostalo je još nešto.
Iza kutije sa novogodišnjim ukrasima čulo se tiho lupkanje.
Teodora je zastala.
Ovoga puta joj se srce ponovo malo zalupalo.
„Ovo nije stepenica“, rekla je. „Nije ni senka. Nije ni cev.“
Duboko je udahnula.
„Plašim se“, priznala je. „Ali ipak želim da pogledam.“
Uzela je Vuka za ruku i polako krenula prema kutiji.
Jedan mali korak.
Pa još jedan.
Pomerila je kutiju i osvetlila ugao.
A tamo…
Nije bilo nikakvog čudovišta!
Bio je samo mali plišani jež koji je pao na bok. Pored njega je ležao poklopac od kartonske kutije.
Kroz malu pukotinu u prozoru ulazio je vazduh i pomerao kartonski poklopac.
„Tup, tup…“
Teodora se nasmejala.
„Pa to je samo promaja!“
Vuk se nasmejao još glasnije.
Sada su znali šta su bili svi zvukovi iz mračnog podruma.
Škripanje su pravile stepenice.
Veliku senku napravio je tatin kaput.
„Kap, kap“ čula se voda iz cevi.
A lupanje je pravila promaja.
Ubrzo su pronašli loptu, kamiončić, plišanog zeku i kutiju sa kockama.
Vuk je sve svoje igračke čvrsto zagrlio.
Teodora je još jednom osvetlila zid.
Čudovišta nije bilo.
Tamo je bila samo senka tatinog kaputa.
Kada su izašli iz podruma, tata ih je pogledao.
„E, baš ste bili hrabri!“ – rekao je.
„Ali mi smo se plašili“, rekla je Teodora.
„Ja sam se plašio više!“ – dodao je Vuk ponosno.
Tata se nasmešio.
„Znam. Ali ipak ste otišli po igračke.“
Te večeri Vuk je zamolio da mu baterijska lampa ostane pored kreveta.
Uperio je lampu prema zidu.
Prvo je napravio senku zeca.
Onda ptice.
Pa psa.
A zatim je napravio i jedno sasvim malo, prijateljsko čudovište.
Naravno, i ono je bilo samo senka njegove ruke.
Vuk se nasmejao i rekao:
„Laku noć, čudovište!“
Te večeri Vuk je naučio nešto važno:
Hrabrost ne znači da se ne plašimo. Hrabrost znači da se plašimo, ali ipak pokušamo da pogledamo šta se krije iza straha.
