Iza igrališta, tamo gde se završavao pesak i počinjala trava, prostirala se Zelena livada. Ana, Nikola, Sara, Đorđe i Lena obožavali su da se tamo igraju. Voleli su da se kriju iza žbunova, beru maslačke i leže na travi posmatrajući oblake koji su ličili na zečeve, medvede i velike brodove.
Do livade se stizalo preko malog potoka. Voda je obično bila plitka i mirna, pa su deca mogla da pređu skačući s kamena na kamen.
Ali jedne noći padala je jaka kiša. Padala je dugo, sve do jutra. Kada su deca sledećeg dana stigla do potoka, jedva su ga prepoznala. Voda je bila visoka, mutna i brza. Žuborila je toliko glasno kao da nešto ljutito govori.
„Pa gde je naš prelaz?“, upitao je Nikola.
Kamenje je nestalo ispod vode. Na drugoj strani potoka prostirala se njihova omiljena Zelena livada, a maslačci su se njihali na vetru kao da ih pozivaju.
„Kako ćemo sada da stignemo do livade?“, zabrinula se Ana.
„Ja bih mogao da preskočim!“, rekao je Nikola i zasukao rukave.
„Nemoj ni da pokušavaš!“, upozorio ga je Đorđe. „Voda je brza, a kamenje se ne vidi. Mogao bi da se oklizneš i povrediš.“
U tom trenutku začuli su poznat glas. Na klupi pored staze sedeo je Nikolin deda i pio čaj iz svoje omiljene šolje.
„Đorđe je u pravu“, rekao je deda. „Deca ne smeju da ulaze u nabujali potok. Ali to ne znači da ne možemo da pronađemo drugo rešenje. Hajde da malo razmislite!“
Deca su se okupila na obali i počela da razgledaju okolinu.
Odjednom je Lena ugledala nešto u travi.
„Pogledajte! Tamo su neke daske! A ovde ima i velikog kamenja!“
Pored klupe ležalo je nekoliko dugačkih drvenih dasaka koje su ostale nakon popravke ograde. U blizini se nalazila i gomila velikih kamenja.
„Znam! Možemo da napravimo most!“, uzviknula je Ana.
„Odlično! Ja sam najjači i mogu sve da ponesem!“, pohvalio se Nikola.
Odmah je zgrabio jednu dasku i pokušao da je podigne. Ali daska je bila mnogo teža nego što je očekivao. Ruke su mu zadrhtale, izgubio je ravnotežu i jedva uspeo da je spusti na travu.
„Uh! Baš je teška!“, uzdahnuo je Nikola i pocrveneo.
Ana mu je prišla i rekla:
„Ne moraš sve sam. Hajde da je podignemo zajedno! Ti uhvati jedan kraj, a ja ću drugi.“
Tako su i uradili. Daska je i dalje bila teška, ali sada su mogli mnogo lakše da je nose.
„Vidiš? Zajedno je lakše!“, nasmejala se Ana.
Sada je trebalo da otkriju koliko je potok širok i koliko će im dasaka biti potrebno za most.
Sara je neko vreme posmatrala potok, a onda se dosetila.
„Treba nam nešto čime ćemo da merimo!“, rekla je.
Pronašla je jedan štap i počela da meri rastojanje između obala, ali samo na mestu gde je zemlja bila čvrsta i suva. Pažljivo je prebrojala dužinu štapa onoliko puta koliko je bilo potrebno.
„Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest! Potok je širok koliko šest ovakvih štapova!“, objasnila je.
Zatim je izmerila jednu dasku.
„Jedna daska dugačka je koliko dva štapa. To znači da su nam potrebne tri daske da premostimo potok. Ali moramo da ih oslonimo na čvrsto tlo sa obe strane!“
„Saro, baš si se dobro dosetila!“, rekla je Ana.
Sara se nasmešila. Bila je ponosna što je uspela da pronađe rešenje.
Sada je trebalo pronaći pravo mesto za most. Svi su se složili da pitaju Đorđa, jer je on odlično poznavao kamenje.
Đorđe je pažljivo pogledao kamenje na obali.
„Ovaj nije dobar. Pogledajte kako se ljulja! A ovaj je sasvim okrugao i mogao bi da se otkotrlja“, objasnio je.
Zatim je pokazao na veliki, ravan kamen.
„Ovaj je mnogo bolji. Težak je, ravan i čvrsto stoji na zemlji. Takvo kamenje je dobro za oslonac.“
Uz pomoć odraslih, izabrali su i namestili čvrste oslonce na obe strane potoka, na mestu gde je prelaz bio najkraći. Deda ih je podsetio da se u blizini brze vode ne približavaju ivici i da most ne smeju sami da grade niti da isprobavaju.
Kada je sve bilo pripremljeno, deca su počela da smišljaju kako da svako pomogne.
Nikola i Ana donosili su daske uz pomoć dede. Sara je proveravala dužinu i pokazivala gde treba da budu postavljene. Đorđe je pažljivo posmatrao kamenje i proveravao da li su dobri oslonci.
A Lena?
Lena je stajala malo po strani. Nije mogla da podigne teške daske, a merenje i računanje bili su joj teški.
„Ja ništa ne znam da radim“, rekla je tiho, spuštajući pogled.
Nikolin deda ju je čuo. Pogledao ju je s osmehom, ali joj nije odmah odgovorio. Znao je da će uskoro sama otkriti koliko je važna.
Upravo tada Nikola i Ana pokušali su da pomere još jednu dasku. Nikola ju je čvrsto držao, ali su mu se ruke već umorile.
„Ne mogu više!“, uzviknuo je. „Preteška je!“
Daska je počela da klizi, pa su je pažljivo spustili na zemlju.
Lena je odmah prišla.
„Možeš ti to, Nikola! Već si preneo dve daske! Još samo malo! Ana ti pomaže, a Sara će ti pokazati gde da je postavite! Zajedno ćete uspeti!“
Nikola je pogledao Lenu. Njene reči su mu dale novu hrabrost.
„Dobro! Hajde da pokušamo još jednom!“, rekao je.
Ana mu je ponovo pomogla, a Sara im je pokazala gde daska treba da se postavi. Deda je nadgledao svaki njihov pokret.
Ovoga puta sve je prošlo kako treba. Daska je pažljivo postavljena na pripremljene oslonce.
„Uspeli smo!“, uzviknula su deca.
Nikola se okrenuo prema Leni.
„Hvala ti! Kada sam hteo da odustanem, ti si me ohrabrila. Bez tebe možda ne bismo završili!“
Lena se osmehnula. Više nije mislila da ne zna ništa da radi. Shvatila je da i lepe reči mogu mnogo da pomognu. Ponekad je nekome baš potrebno da čuje: „Verujem u tebe!“
„Svako od nas je uradio nešto važno“, rekla je Ana. „Nikola i ja smo nosili daske, Sara je merila, Đorđe je birao kamenove, a Lena nas je hrabrila.“
„A deda nam je pomagao da sve bude bezbedno!“, dodao je Đorđe.
Nikolin deda se nasmejao.
„Upravo tako! Svako od vas ima neki svoj dar. Kada ih udružite, možete da uradite mnogo više nego kada svako radi sam.“
Pre nego što su prešli most, deda je još jednom pažljivo proverio da li je sve bezbedno. Zatim je prvi prešao na drugu stranu i vratio se.
„Sada možemo da pređemo, jedno po jedno, polako i uz moju pomoć“, rekao je.
Deca su poslušala. Nisu trčala niti se gurala. Pažljivo su prelazila, a deda je bio uz njih sve vreme.
Kada su stigli na Zelenu livadu, dočekali su ih maslačci koji su se njihali na vetru. Trava je blistala od kišnih kapi, a iznad njih su plovili beli oblaci.
„Pogledajte! Onaj oblak liči na zeca!“, uzviknula je Lena.
„A ovaj na medveda!“, dodao je Nikola.
Deca su se nasmejala i potrčala prema svom omiljenom mestu na livadi.
Tog dana naučila su nešto važno. Nikola je shvatio da ne mora sve da uradi sam. Sara je otkrila da njene ideje mogu da pomognu svima. Đorđe je pokazao koliko je važno pažljivo razmišljati. Ana je znala da je saradnja bolja od nadmetanja, a Lena je otkrila da i ohrabrujuće reči mogu da budu velika pomoć.
Kada su se uveče vratili kući, svako je s ponosom ispričao:
„Danas smo napravili most!“
Niko nije rekao: „Ja sam napravio most“, jer su svi znali da je to bio njihov zajednički uspeh.
A Zelena livada ostala je njihovo omiljeno mesto za igru, smeh i nova prijateljska otkrića.
Niko ne zna sve i niko ne može sve sam. Ali kada prijatelji udruže svoje snage, ideje i dobrotu, mogu zajedno da savladaju i velike prepreke.
