Maša je u ponedeljak krenula u veliku grupu u vrtiću. Tog dana dobila je i svoje prve patike sa pertlama. Bile su plave, sa žutim đonom, i svetlucale su kad god bi Maša zakoračila.
„Sad sam velika“, rekla je mami. „Velika deca imaju pertle!“
Ali te pertle kao da nisu htele da sarađuju sa Mašom.
Prvog jutra Maša je uzela dva kraja pertli, ukrstila ih i povukla. Napravila je čvor veliki kao orah.
Drugog jutra napravila je mašnu, ali samo s jedne strane. Izgledala je kao zeka koji je izgubio jedno uvo.
Trećeg jutra napravila je nekakvu čudnu petlju koja se odmah razvezala čim je zakoračila.
„Ove pertle neće da me slušaju!“, žalila se Maša.
U vrtiću je sela na klupicu pored ormarića i gledala svoje patike. Ostala deca su ih već obula i izlazila napolje. Neki su umeli sami da vežu pertle, a neki su pozivali vaspitačicu da im pomogne.
Pored Maše seo je Pavle.
„Hoćeš da ti pokažem?“, upitao je.
„Hoću!“
Pavle je uzeo svoje pertle i počeo da vezuje. Brzo je prebacivao pertle iz jedne ruke u drugu.
Pre nego što je Maša stigla da trepne, na njegovim patikama pojavila se lepa mašna.
„Eto!“, rekao je Pavle.
„Ali kako si to uradio?“, upitala je Maša.
Pavle se počešao po glavi.
„Pa… tako. Samo ovako i onako.“
Maši to „ovako i onako“ nije pomoglo baš nimalo.
Pavle je umeo da veže pertle, ali nije umeo da objasni kako. A to nije isto.
„Čekaj“, rekla je Maša. „Hajde da pokušamo polako.“
Pavle je malo razmislio. Onda su mu se oči zasvetlele.
„Znam! Moja baka mi je pričala priču. Ovo je drvo.“
Uhvatio je jedan kraj pertle i podigao ga je uvis kao stablo.
„A ovo je zeka.“
„Zeka?“, nasmejala se Maša.
„Da, zeka! Zeka obiđe oko drveta.“
Pavle je obavio drugu pertlu oko prve i povukao je.
„To je prvi korak. Napravili smo čvor.“
Maša je pokušala.
Drvo. Zeka. Zeka obiđe oko drveta.
Povukla je pertle i dobila prvi čvor.
„Uspela sam!“, viknula je.
„Bravo! Sada pravimo još jedno malo drvo“, nastavio je Pavle. „Savijemo pertlu u petlju. To je kućica.“
„A zeka?“, pitala je Maša.
„Zeka treba da uđe u kućicu.“
„Da uđe kroz vrata?“, pitala je Maša.
„Tako je! Samo što su vrata jedna mala rupa.“
Maša je obavila pertlu oko petlje i pokušala da je provuče kroz rupu.
Provukla je, ali je sve ispalo nakrivo. Mašna se odmah razvezala.
„Ma nećeš ti meni!“, promrmljala je Maša svojim pertlama.
„Ništa zato“, rekao je Pavle. „Hajde ponovo. Zeka je, izgleda, zaboravio gde su vrata.“
Probali su ponovo.
I ponovo.
Maša je napravila čvor, pa mašnu sa jednim velikim uvetom, pa mašnu koja je izgledala kao leptir sa polomljenim krilom.
Jednom su se pertle toliko zapetljale da su Mašine noge ostale spojene jedna uz drugu. Pokušala je da ustane, ali je izgubila ravnotežu i pala na mekani jastuk.
Pavle se smejao toliko da je počeo da štuca.
Maša se smejala još jače.
„Ove pertle su pokvarene!“, kikotala se.
„Nisu“, rekao je Pavle kroz štucanje. „One su samo… malo vesele!“
Vaspitačica Mirjana ih je gledala sa vrata i nasmešila se. Nije ih prekidala. Znala je da ponekad učenje najbolje ide kroz igru.
Tako je prošlo još nekoliko dana.
Svakog jutra Maša bi obula svoje plave patike i sela pored Pavla na klupicu.
Drvo. Zeka. Obiđe. Kućica. Rupa.
Nekad bi ispala mašna. Nekad čvor. Nekad velika zbrka od pertli.
Maša bi ponekad uzdahnula i poželela da odustane.
„Možda ja to ne umem“, rekla je jednog jutra tiho.
„Umećeš“, rekao je Pavle. „Samo još nisi naučila. To nije isto.“
Maša je razmišljala o njegovim rečima.
Zaista, nije isto.
Kada nešto ne znaš, to ne znači da ne možeš. To samo znači da još učiš.
Jednog petka, rano ujutru, dok je mama spremala doručak, Maša je sela na stepenik pored vrata. Uzela je pertle u ruke i počela tiho da ponavlja:
„Drvo. Zeka obiđe oko drveta. Kućica. Zeka uđe kroz rupu…“
Njeni prsti su polako počeli sami da rade ono što su danima vežbali.
Povukla je.
Stegla.
I pogledala.
Mašna!
Prava, lepa mašna, sa dva jednaka kraja.
Maša je širom otvorila oči. Nije mogla da veruje.
Pogledala je drugu patiku i pokušala ponovo.
I druga mašna bila je prava!
Obe patike izgledale su kao da se smeju od sreće.
„Mama!“, viknula je Maša. „Mama, dođi! Sama sam vezala pertle!“
Mama je dotrčala iz kuhinje, još sa varjačom u ruci, i snažno zagrlila Mašu.
„Bravo, Mašo! Znala sam da ćeš uspeti!“
Kada je stigla u vrtić, Maša je prvo potražila Pavla.
Podigla je nogu i pokazala mu svoje patike.
„Vidi!“
Pavle je pogledao pertle i nasmejao se.
„Bravo, Mašo! Uspela si!“
„Zahvaljujući tebi i zeki“, rekla je Maša.
Kod kuće je Maša imala mlađeg brata Luku. On je imao tri godine i nosio je patike sa čičak-trakama.
Jednog dana gledao je Mašu kako vezuje pertle.
„Šta to radiš?“, pitao je.
„Vezujem pertle“, rekla je Maša.
„Hoćeš da mi pokažeš?“
„Naravno! Kad porasteš i dobiješ patike sa pertlama, naučićeš kako se vezuju.“
„Kako?“, upitao je Luka.
Maša je uzela jedan kraj pertle i podigla ga uvis.
„Ovo je drvo. A ovo je zeka…“
Luka je pažljivo slušao, širom otvorenih usta.
Maša se nasmešila. Setila se kako joj je Pavle pomagao dok je učila da veže pertle.
Sada je ona mogla da pomogne Luki.
„Polako“, rekla je. „Ne moramo odmah da uspemo. Hajde da pokušamo još jednom.“
Luka je pažljivo gledao njene prste.
„Drvo… zeka… kućica…“
A Maša je znala da će i Luka jednog dana napraviti svoju prvu pravu mašnu na pertlama.
Jer za neke stvari treba samo malo vremena, malo vežbe i neko ko veruje u tebe.
