Kad su se listovi u šumi obojili u žuto, narandžasto i crveno, a jutra postala hladna i maglovita, medved Brundo je znao da je stigla jesen.
Uskoro će doći zima, a Brundo će, kao i svaki medved, provesti duge zimske mesece spavajući.
Zato mu je bilo potrebno nešto veoma važno – topla i udobna pećina.
Brundo je već bio spreman za zimu. Celog leta i jeseni jeo je bobice, med i ribu iz potoka. Stomak mu je bio okrugao kao bundeva.
„Sad mi još samo treba dobra pećina“, rekao je i široko zevnuo.
Već mu se spavalo.
Ubrzo je Brundo pronašao pećinu iza velike stene.
Ušao je unutra i pokušao da se okrene.
Jednom.
Pa još jednom.
Bum! Udario je glavom u plafon.
Onda je – tras! – udario leđima u zid.
A zatim je nosom dodirnuo drugi zid.
„Premala je!“ promrmljao je trljajući nos. „Ja sam medved, a ne mrav!“
Izašao je iz pećine i nastavio dalje.
Nedugo zatim pronašao je drugu pećinu. Bila je prostrana, lepa i prekrivena mekom mahovinom.
„E, ovo je prava pećina!“ obradovao se Brundo.
Legao je na mahovinu, namestio se i zatvorio oči.
Tek što je počeo da tone u san, začulo se:
„Kreek! Kreek! Kreek!“
Brundo je otvorio jedno oko.
U pećini bilo je mnogo malih žaba.
„Šta vi radite ovde?“ upitao je.
Najstarija žaba se nasmešila.
„Spremamo se za zimu! Mi žabe obično spavamo u bari, ali ova pećina nam se toliko dopala da smo odlučile da je isprobamo.“
„Kreek! Kreek!“ oglasile su se ostale žabe.
Brundo je uzdahnuo.
„Ako ostanem ovde, vi ćete me držati budnim sve do proleća!“
I tako je nastavio dalje, iako su mu se oči već sklapale od umora.
Na putu je sreo vevericu Vericu.
Ona je jurila tamo-amo po šumi i nosila žireve u svojim obraščićima.
„Zdravo, Brundo!“ pozdravila ga je. „Nemam mnogo vremena za razgovor. Moram da skupim još žireva!“
„Zar ti treba toliko?“ začudio se Brundo.
„Naravno!“ nasmejala se Verica. „Ja ne spavam celu zimu. Ponekad se probudim, pa moram da imam šta da pojedem. A zima je duga!“
„Dobro je što spremiš hranu unapred“, rekao je Brundo.
Ali ipak mu je bilo malo teško oko srca.
Veverica je imala svoje sklonište.
Žabe su imale svoju baru.
A on još nije imao svoju pećinu.
Nastavio je dalje i ubrzo ugledao ježa Jozu.
Joza je skupljao suvo lišće i male grančice i unosio ih u svoje gnezdo ispod žbuna.
„Šta radiš, Jozo?“ upitao je Brundo.
„Pravim sebi udoban krevet od lišća“, odgovorio je jež ponosno. „Kad zahladi, sklupčaću se ovde i spavati. Lišće je mekano i toplo, a hladan vetar ne može lako da prođe.“
„Baš si se lepo pripremio“, rekao je Brundo.
A onda je pomislio:
Svako u šumi ima svoje mesto za zimu. Samo ga ja još nemam.
Brundo je ubrzo pronašao i treću pećinu.
Bila je duboka i mračna.
Pažljivo je ušao.
„Ovde će sigurno biti dobro“, šapnuo je. „Tiho je i nikoga nema.“
Legao je i zatvorio oči.
Ali tada je tiho uzdahnuo:
„Uuuuh…“
„Uuuuh… uuuuh…“
Brundo je širom otvorio oči.
Pećina je imala veliku jeku!
Čak i najmanji zvuk vraćao se iz dubine pećine.
Brundo je umorno zahrkao:
„Hrrrrr!“
Pećina mu je odgovorila:
„HRRRRR! HRRRRR!“
Brundo je od straha skočio na noge.
„Pa ovo je nemoguće!“ uzviknuo je. „Kako da spavam ako me moje sopstveno hrkanje plaši?“
Izašao je iz pećine i seo na panj.
Bio je umoran, tužan i razočaran.
„Nikada neću pronaći pravu pećinu“, šmrcao je. „Prva je premala, druga je puna žaba, a treća ima odjek. A zima samo što nije stigla!“
Sa obližnje grane sve vreme ga je posmatrala stara sova.
Tiho je sletela pored njega.
„Brundo“, rekla je nežno, „zašto si tužan?“
„Ne mogu da pronađem pećinu za zimu“, odgovorio je Brundo. „Probao sam tri, ali nijedna nije dobra.“
Sova je nakrivila glavu.
„A jesi li ih dobro pregledao pre nego što si ušao?“
Brundo je razmislio.
„Pa… nisam baš.“
„Da si prvu pećinu pažljivo pogledao, odmah bi video da je premala“, objasnila je sova. „Da si drugu malo oslušnuo, čuo bi žabe. A da si u trećoj napravio neki mali zvuk, čuo bi odjek.“
Brundo je pažljivo slušao.
„Znači, trebalo je prvo da pogledam, pa da oslušnem i proverim.“
„Upravo tako“, rekla je sova. „Kada nešto važno tražimo, ne treba da žurimo. Najpre treba dobro da pogledamo, oslušnemo i osetimo.“
Brundo je obrisao suze i nasmešio se.
„Pokušaću još jednom. Ali ovog puta polako i pažljivo!“
Sledećeg jutra Brundo je krenuo u potragu.
Stigao je do mesta koje još nije obišao – do male pećine skrivene iza starog bukovog stabla.
Ovog puta nije odmah ušao.
Najpre je dobro pogledao.
Pećina nije bila ni prevelika ni premala.
Bila je baš taman za jednog velikog, okruglog medveda.
Zatim je zastao i oslušnuo.
Nije čuo ni kreketanje žaba ni čudan odjek.
Samo tihi šapat vetra.
Brundo je pružio šapu unutra.
Pećina je bila suva, topla i bez promaje.
Brundo se široko nasmešio.
„Ovo je to! Pronašao sam svoj zimski dom!“
Ušao je unutra i tri puta se okrenuo u krug, baš kao što medvedi rade pre spavanja.
Na ulazu ga je čekalo još jedno iznenađenje.
Jež Joza mu je ostavio meku prostirku od mahovine.
„Da ti bude udobnije“, rekao je Joza.
„Hvala ti, prijatelju!“ obradovao se Brundo.
Brundo je legao na meku mahovinu.
Duboko je udahnuo i zadovoljno uzdahnuo.
„Uuuuh…“
Nije bilo nikakve jeke.
Samo tišina.
„Ahhh… kako je ovde lepo“, promrmljao je Brundo.
Nedugo zatim počele su da padaju prve pahulje.
Šuma je postala bela i tiha.
Žabe su spavale na dnu bare.
Veverica Verica odmarala je u svom šupljem drvetu.
Jež Joza se sklupčao u svom toplom gnezdu od lišća.
A Brundo je mirno spavao u svojoj toploj pećini.
Hrkao je tiho i zadovoljno:
„Hrrrr… hrrrr…“
Ovog puta njegovo hrkanje nikoga nije budilo.
Napolju je šuma bila pokrivena belim pokrivačem i čekala proleće.
A Brundo je znao da je, zahvaljujući sovinom savetu, pronašao baš ono što mu je trebalo.
Kad nešto važno tražimo, ne treba da žurimo. Treba dobro da pogledamo, oslušnemo i osetimo. Kada malo usporimo, pravo mesto često pronađemo mnogo lakše.
