Na jednoj plavoj košulji sa belim prugama, baš na sredini, živelo je malo, okruglo dugme.
Dugme je tu bilo otkad pamti za sebe. Bilo je lepo prišiveno za košulju i pomagalo joj da stoji uredno i da se lepo zakopča. Bilo je veoma ponosno na svoj važan posao.
Košulja je pripadala dečaku po imenu Vuk. Bila je njegova omiljena košulja i Vuk ju je često nosio.
Ali jednog jutra dogodilo se nešto sasvim neobično.
Dok se Vuk žurno spremao za školu, dugme je osetilo da se njegov končić sve više odmotava.
Prvo je popustio malo.
Pa još malo.
A onda…
Cvik!
Dugme je otpalo!
Otpalo je sa košulje, palo na pod i otkotrljalo se pravo ispod ormara.
„Joj! Ovo nije dobro“, pomislilo je dugme. „Moram da se vratim na svoju košulju!“
Ali Vuk je već otrčao u školu, a dugme je ostalo samo.
Kada je soba utihnula, dugme je odlučilo da krene u potragu za novim mestom.
Polako se otkotrljalo ispod ormara i krenulo preko sobe.
Prvo je stiglo do korpe za veš.
U njoj je bilo svakakve odeće: majica, pantalona, čarapa i jedna velika, topla jakna.
Dugme je pogledalo jaknu i pomislilo:
„Možda bih moglo da budem dugme na ovoj jakni!“
Uspelo je da se popne do korpe i priđe ostalim dugmićima.
Ali…
Sva dugmad na jakni bila su mnogo veća od njega!
Dugme je pokušalo da se smesti pored njih, ali nikako nije uspevalo.
„Ne ide“, uzdahnulo je. „Ova jakna je prevelika za mene.“
Otkotrljalo se iz korpe i nastavilo dalje.
Ubrzo je stiglo do kreveta.
Na krevetu je ležala meka, bela jastučnica.
„Možda bih moglo da živim ovde“, pomislilo je.
Uvuklo se u jedan njen nabor i pokušalo da se smesti.
Ali jastučnica nije imala nijednu rupicu kroz koju bi dugme moglo da se pričvrsti.
Dugme je skliznulo niz meku tkaninu…
Šljap!
Ponovo je završilo na podu.
„Ni ovo nije moje mesto“, reklo je tiho.
Zatim je ugledalo Vukovu školsku torbu.
Na torbi je bio mali džep sa patent-zatvaračem.
„Možda mogu da živim u ovom džepiću!“
Dugme se ušunjalo unutra.
Ali tamo je bilo mračno i tesno. Svuda oko njega bili su flomasteri, gumica i olovke.
Dugme se malo okrenulo, pa još malo.
„Uh! Ovde mi se baš i ne sviđa.“
Brzo je izašlo iz džepića.
Sada je bilo umorno.
Otkotrljalo se do sredine sobe i tu se zaustavilo.
„Gde je moje mesto?“ tužno je pomislilo. „Zar ga više nemam?“
Tada je začulo poznat zvuk.
Cvik-cvik-cvik…
Bila je to mašina za šivenje!
Dugme je podiglo svoje malo okruglo telo i pažljivo se otkotrljalo prema zvuku.
Vrata susedne sobe bila su otvorena.
Dugme je provirilo unutra.
Tamo je sedela Vukova mama. Ispred nje je bila raširena plava košulja sa belim prugama.
Ista ona košulja sa koje je dugme tog jutra otpalo!
Mama je pogledala košulju i rekla:
„Baš mi je žao što ti nedostaje dugme. Vuk mnogo voli ovu košulju. Moraću da prišijem novo.“
Dugme je čulo te reči i osetilo nešto toplo u sebi.
„Mama! Ja sam ovde!“ poželelo je da vikne.
Otkotrljalo se što je brže moglo i zaustavilo se tik uz njenu nogu.
Mama je pogledala dole.
„Pa, evo ga!“ uzviknula je. „Našla sam te! Baš si se izgubilo, malo dugme.“
Podigla ga je i nasmešila se.
Dugme je bilo presrećno.
Mama je uzela iglu i konac i pažljivo ga prišila na njegovo staro mesto.
Prošla je iglom kroz jednu rupicu…
Pa kroz drugu…
Još jednom…
I još jednom…
Konac je postao čvrst i siguran.
Dugme je ponovo bilo na svojoj košulji!
Bilo je baš tamo gde treba da bude.
Sledećeg jutra Vuk je obukao svoju omiljenu plavu košulju sa belim prugama.
Zakopčao je dugmad, pogledao se u ogledalo i zadovoljno se nasmešio.
Dugme je bilo veoma ponosno.
„Sada znam“, pomislilo je. „Moje mesto nije u velikoj jakni. Nije u mekoj jastučnici. Nije ni u mračnom džepiću školske torbe.“
Pogledalo je svoju košulju.
„Moje mesto je ovde.“
I bilo je srećno.
Od tog dana, kad god bi osetilo da mu se konac malo olabavio, dugme bi tiho zadrhtalo i sačekalo da mama primeti.
Jer sada je znalo koliko je važno da čuva svoje mesto.
A najvažnije od svega bilo je to što je znalo da će, čak i kada se izgubi, neko uvek pokušati da ga pronađe i vrati tamo gde pripada.
Jer svako ima svoje mesto.
I najlepše je kada pronađemo mesto na kome pripadamo i gde nas neko čeka, voli i brine o nama.
