Luka je imao jednu malu tajnu.
Plašio se mraka.
Svake večeri, kada bi mama ugasila svetlo, Luka bi brzo uvukao glavu pod ćebe. Samo bi nosić ostavio napolju.
Tada bi pažljivo slušao.
Šta je ono škripnulo?
Da li se nešto pomerilo iza ormara?
A šta ako se tamo krije neko čudovište?
Luka je znao da u njegovoj sobi nema nikakvih čudovišta. Mama mu je to mnogo puta rekla. Ipak, kada bi soba postala mračna, strah bi se tiho pojavio.
A preko dana Luka je bio veoma hrabar.
Voleo je da trči, da se penje, da skače i da se igra sa drugarima. Čak se nije plašio ni velikog komšijinog psa.
Jednog dana, dok su se deca igrala u dvorištu, Luka je čuo Minu kako nešto šapuće Nikoli.
“Nemoj nikome da kažeš, ali ja se plašim pauka”, rekla je Mina. “Čak i onih sasvim malih.”
Luka se iznenadio.
“Stvarno?” upitao je. “Ali ti si najhrabrija devojčica koju poznajem!”
Mina je slegnula ramenima.
“Jesam, ali ipak se plašim pauka.”
Luka se nasmešio. Odjednom mu je bilo lakše.
Ako se Mina, koja je tako hrabra, nečega plaši, možda nije ništa čudno ni u tome što se on plaši mraka.
Te večeri Luka je dugo razmišljao o tome.
A onda je dobio jednu ideju.
Sutradan je doneo veliki komad kartona. Uzeo je flomaster i napisao:
KLUB HRABRIH KOJI SE BOJE MRAKA
Ispod je dodao:
SVI SU DOBRODOŠLI!
Nikola je odmah prišao.
“Šta je to?” upitao je.
“Klub”, odgovorio je Luka. “Za sve koji se nečega plaše.”
“Čega se ti plašiš?” upitala je Mina.
Luka je duboko udahnuo.
“Mraka.”
Deca su na trenutak ćutala.
Luka se malo uplašio da će mu se smejati.
Ali Mina je prva rekla:
“Ja hoću da budem u klubu. Ja se plašim pauka.”
“I ja hoću!” rekao je Nikola. “Ja se plašim velikih pasa.”
“Ja se plašim grmljavine”, dodao je Marko.
“Sofija se plaši lifta”, rekla je Sofija. “Jednom se zaustavio između spratova.”
Ubrzo su svi imali nešto da kažu.
Neko se plašio oluje.
Neko velikog psa.
Neko pauka.
Neko mraka.
Luka je pogledao svoje drugare i nasmejao se.
Svi su se nečega plašili, ali niko zbog toga nije bio manje hrabar.
“Treba nam tajna lozinka!” rekao je Luka.
Deca su počela da smišljaju razne lozinke. Bilo je tu svakakvih predloga, ali su se na kraju složili oko jedne:
“Lavlje srce.”
“To je baš prava lozinka!” rekla je Mina.
Dogovorili su se i da imaju svoj mali ritual.
Kada se neko uplaši, treba da stisne pesnicu, duboko udahne i tiho kaže:
“Hrabar sam, iako me je malo strah.”
Te večeri Luka je prvi put isprobao ritual.
Mama je ugasila svetlo.
Luka je osetio kako mu se stomak malo steže.
Tada je stisnuo pesnicu i šapnuo:
“Hrabar sam, iako me je malo strah.”
Zatim je duboko udahnuo.
Pomislio je na Minu, Nikolu, Sofiju i ostale drugare.
“Moji drugari su sa mnom”, pomislio je.
Soba je i dalje bila mračna.
Ali Luka više nije bio toliko uplašen.
Sledećeg jutra odmah je otrčao do drugara.
“Probao sam našu lozinku!” rekao je veselo. “I stvarno mi je pomogla!”
“I meni!” rekla je Mina. “Kada sam videla pauka, setila sam se našeg kluba.”
Od tog dana deca su još više volela svoj klub.
Napravili su i male značke od kartona. Na njima su nacrtali ono čega se plaše.
Luka je nacrtao mesec.
Mina je nacrtala malog pauka.
Nikola je nacrtao psa.
Nosili su svoje značke sa ponosom.
Jednog dana Nikola je upitao Luku:
“Znaš šta mi se najviše sviđa u našem klubu?”
“Šta?” upitao je Luka.
“To što niko više ne mora da krije čega se plaši.”
Luka se nasmešio.
“I meni se to sviđa.”
Od tada se Luka još ponekad plašio mraka.
Mina se i dalje plašila pauka.
Nikola velikih pasa.
Ali sada su znali jednu važnu stvar:
Nije strašno kada se plašimo.
Svako se ponekad nečega uplaši.
A kada svoj strah podelimo sa nekim, on postane mnogo manji.
Jer hrabrost ne znači da se nikada ne plašimo.
Hrabrost znači da se plašimo, ali ipak pokušamo da budemo hrabri.
