Duboko ispod jednog starog hrasta nalazio se veliki mravinjak. Bio je poznat u celoj šumi po tome što je u njemu sve bilo uredno i dobro organizovano.
Svaki mrav imao je svoj posao. Neko je donosio listove, neko je skupljao semenke, neko je kopao tunele, a neko je čuvao zalihe hrane.
Svi su radili zajedno.
Kada bi jedan mrav pronašao veliki list, odmah bi pozvao drugare da mu pomognu. Kada je trebalo iskopati novi tunel, više mrava bi se udružilo i posao bi brzo bio završen.
Tako je bilo svakog dana.
Sve dok jednog jutra jedan mrav nije pomislio nešto sasvim drugačije.
Zvao se Bora.
Bora je nosio veliki zeleni list prema mravinjaku kada je iznenada zastao.
„Čekaj malo“, pomislio je. „Zašto bih ja morao da idem istim putem kao i svi ostali? Sigurno znam neki bolji put!“
Skrenuo je levo.
Ali baš tada je naišao na mrava Milana.
„Šta radiš, Boro?“ upita Milan.
„Nosim list u skladište“, odgovori Bora.
„Ali skladište je na drugoj strani!“
„Nije! Ja mislim da je ovuda brže.“
„Nije!“
„Jeste!“
Obojica su čvrsto uhvatila list i počela da ga vuku svaki na svoju stranu.
„Pusti!“
„Neću!“
„Ja znam gde treba da se ide!“
Cim!
List se pocepao na pola.
Bora je ostao sa jednom polovinom, a Milan sa drugom.
Pogledali su svoje male, pocepane listove.
„Hm…“ reče Bora.
„Ovo baš nije ispalo kako sam zamislio“, prizna Milan.
Ali tu nije bio kraj nevoljama.
Nedugo zatim, mrav Đura odlučio je da iskopa novi tunel.
„Sam ću ja to“, rekao je. „Ne treba mi pomoć.“
U isto vreme, na drugom kraju mravinjaka, mrav Ilija je takođe kopao novi tunel.
„I ja ću napraviti svoj tunel“, rekao je. „Biće odličan!“
Kopali su, kopali i kopali…
Sve dok se odjednom nisu sudarili.
Tup!
„Au!“
„Jao!“
Obojica su provirila iz zemlje.
„Đuro, šta ti radiš ovde?“
„Ja kopam tunel! A šta ti radiš?“
„I ja kopam tunel!“
Pogledali su jedan drugog, pa svoje tunele.
Oba tunela završavala su se na istom mestu.
„Možda smo ipak mogli da se dogovorimo“, promrmlja Đura.
Za to vreme, mrav Stanko je odlučio da sam premesti zalihe semenki.
„Znam ja jedno mnogo bolje mesto“, rekao je. „Tamo će semenke biti potpuno bezbedne.“
Nije rekao nikome gde ih je odneo.
Kada su ostali mravi kasnije došli po hranu, zaliha nije bilo.
„Gde su semenke?“
„Ne znam!“
„Da ih nije odnela ptica?“
„Možda ih je neko sakrio!“
Svi su počeli da traže.
Tražili su ispod lišća, iza kamenčića i po svim tunelima.
A Stanko je sedeo sa strane i ćutao.
Do kraja dana, u mravinjaku je nastala prava zbrka.
Listovi su bili pocepani. Tuneli su se ukrštali. Semenke su bile na pogrešnom mestu, a mravi su se prepirali oko toga ko je šta trebalo da uradi.
Svako je mislio da najbolje zna.
Svako je želeo da radi sam.
A onda je sve to posmatrao jedan veoma mali mrav.
Zvao se Trnko.
Bio je najmlađi mrav u celom mravinjaku. Tek je nedavno počeo da izlazi iz svoje komore i upoznaje svet oko sebe.
Trnko nije bio ni krupan ni snažan.
Ali je pažljivo sve posmatrao.
Video je kako se mravi svađaju.
Video je pocepane listove.
Video je dva tunela koja vode jedan u drugi.
I video je Stanka kako sam sedi pored svojih semenki.
Trnko je prišao staroj mravljoj kraljici.
„Kraljice, zašto svi danas rade sami?“
Kraljica je uzdahnula.
„Ne znam, Trnko. Čini mi se da su svi zaboravili nešto veoma važno.“
„Šta su zaboravili?“
Kraljica se nasmešila.
„To ćeš možda ti morati da im pomogneš da se sete.“
Trnko se malo zamislio.
„Ja?“
„Da, baš ti.“
Trnko je duboko udahnuo i krenuo.
Najpre je prišao Bori i Milanu.
„Mogu li nešto da vas pitam?“
„Naravno“, reče Milan.
„Kada biste zajedno nosili jedan veliki list, da li biste ga lakše doneli do skladišta?“
Bora pogleda Milana.
Milan pogleda Boru.
„Pa… da“, reče Bora.
„Naravno“, dodade Milan. „Jedan veliki list je mnogo korisniji od dve male polovine.“
„Onda pokušajte ponovo“, predloži Trnko.
Bora i Milan se nasmejaše.
„Hajde“, reče Bora. „Zajedno?“
„Zajedno!“, odgovori Milan.
Zatim je Trnko otišao do Đure i Ilije.
„Zašto ste napravili dva tunela?“
„Mislili smo da ćemo tako brže završiti“, reče Đura.
Trnko se nasmeja.
„A šta mislite, da ste kopali zajedno?“
Đura i Ilija pogledaše svoje tunele.
„Možda bismo napravili jedan veliki i lep tunel“, reče Ilija.
„I ne bismo se sudarili glavama!“, nasmeja se Đura.
„To bi bilo baš dobro“, reče Trnko.
Na kraju je pronašao Stanka.
Stanko je i dalje sedeo pored svojih semenki.
„Stanko, zašto sediš sam?“
„Hteo sam da napravim nešto bolje“, odgovori Stanko. „Ali sada niko ne zna gde su semenke.“
Trnko ga pogleda.
„A da pozoveš drugare da zajedno vratite zalihe?“
Stanko se nasmeši.
„To je dobra ideja.“
Ubrzo su svi mravi počeli da rade zajedno.
Bora i Milan ponovo su uzeli veliki list.
Đura i Ilija nastavili su da kopaju jedan zajednički tunel.
Stanko je pozvao ostale mrave da zajedno vrate semenke u veliko skladište.
Jedan po jedan, mravi su se vraćali svom poslu.
Ali ovog puta niko nije radio sam.
Do večeri je mravinjak ponovo bio uredan.
Kraljica je pozvala sve mrave oko sebe.
„Danas ste svi nešto naučili“, rekla je.
Mravi su pažljivo slušali.
„Svaki mrav je važan. Svaki od vas ume nešto posebno. Ali kada svako radi samo onako kako on želi, bez dogovora sa drugima, posao može postati mnogo teži.“
Mravi su klimnuli glavama.
„A kada radimo zajedno“, nastavila je kraljica, „možemo da uradimo mnogo više nego kada svako radi sam.“
Bora pogleda Milana.
„Hoćemo li sutra zajedno po još jedan veliki list?“
„Hoćemo!“, odgovori Milan.
Đura se nasmeja.
„A mi ćemo zajedno kopati tunel.“
„I bez sudaranja!“, dodade Ilija.
Svi su se nasmejali.
Trnko je sedeo na vrhu mravinjaka i posmatrao svoje drugare.
Bio je mali, ali je tog dana shvatio nešto veliko.
Nije važno ko je najjači.
Nije važno ko je najbrži.
Nije važno ko je prvi.
Najvažnije je da jedni drugima pomažemo.
Jer kada svi rade zajedno, čak i mali mravi mogu da urade velike stvari.
A njihov mravinjak ponovo je postao mesto u kojem su se rad, prijateljstvo i zajedništvo čuvali kao najveće blago.
Kada radimo zajedno, ono što je teško postaje lakše, a ono što jedan ne može sam – mogu svi zajedno.
