U jednoj velikoj fioci, među gomilom šarenih čarapa, živela su dva brata blizanca, dve čarape po imenu Levko i Desko.
Bili su potpuno isti. Imali su istu boju, iste pruge i čak isto malo žuto dugme izvezeno na vrhu.
Ali postojala je jedna velika razlika.
Nijedan od njih dvojice nije mogao da se seti ko je levi, a ko desni!
„Ja sam oduvek bio levi!“ tvrdio bi jedan brat, ponosno podižući svoj prugasti vrh.
„Nisi!“ odmah bi odgovorio drugi. „Ja sam levi! Ti si oduvek bio desni, samo to svako jutro zaboraviš!“
„Nisam zaboravio!“
„Jesi!“
„Nisam!“
„Jesi!“
I tako bi počinjala njihova svađa svakog jutra, čim bi devojčica Sara otvorila fioku da izabere čarape za taj dan.
Jednog jutra, Sara je posegnula rukom u fioku.
„Danas ću obući vas dvojicu“, rekla je veselo.
Čim je to čuo, jedan brat se brzo ušunjao u njenu ruku.
„Ja idem na levu nogu!“
„Ne, ne! Ja idem na levu!“ povikao je drugi i gurnuo se pored njega.
„Ja sam levi!“
„Nisi, ja sam!“
Gurali su se, okretali i zapetljavali jedan oko drugog.
Sara ih je pokušavala razdvojiti.
„Hajde, smirite se!“
Ali braća nisu slušala.
Na kraju ih je Sara, potpuno zbunjena, samo uzela i stavila na noge. Jednog na jednu, drugog na drugu nogu.
„Eto! Sad ste obojica obučeni“, rekla je i otrčala u školu.
Ali braća ni tada nisu bila zadovoljna.
Ako bi jedan završio na levoj nozi, drugi bi se odmah naljutio.
„Vidiš! Opet si ti dobio levu nogu!“
„Pa nisam ja birao!“
„Ali ti si na levoj!“
„I šta sad?“
„Trebalo je ja da budem na levoj nozi!“
Tako su se prepirali čitavog dana.
Sledećeg jutra svađa je počela još pre nego što ih je Sara uopšte dohvatila.
„Ja sam levi!“
„Nisi!“
„Jesam!“
„Nisi!“
„Jesam!“
U toj gužvi braća su se toliko zapetljala da nisu mogla da se razdvoje.
Sara je pokušala da ih izvuče iz fioke, ali uzalud.
„Jao, vas dvojica ste baš nemogući!“ rekla je.
Pošto je žurila u školu, uzela je drugi, sasvim neobičan par čarapa – jednu crvenu i jednu plavu – i otrčala.
Levko i Desko ostali su ispod kreveta, zapetljani jedan oko drugog.
Tamo je bilo mračno i tiho.
Barem na trenutak.
A onda je opet počela svađa.
„Vidi šta si napravio!“ gunđao je jedan brat. „Zbog tvoje tvrdoglavosti obojica smo završili ispod kreveta!“
„Moje tvrdoglavosti?“ naljutio se drugi. „Ti si taj koji se gurao!“
„Ti si počeo!“
„Nisam!“
„Jesi!“
„Nisam!“
„Jesi!“
Baš tada se iz jednog ugla začulo:
„Ej, vas dvojica!“
Braća su odmah zaćutala.
Pored njih je živela jedna stara papuča. Odavno je bila sama i izgubljena ispod kreveta. Bila je malo izgrebana, malo prašnjava i pomalo kriva na jednom mestu, ali je zato bila veoma mudra.
„Celo jutro slušam vašu svađu“, rekla je papuča. „Mogu li nešto da vas pitam?“
Braća su je pogledala.
„Možeš“, rekoše uglas.
„Kada ste na nogama, da li se ikada razdvajate?“
Braća su se pogledala.
„Pa… ne“, rekao je jedan.
„Nikada“, dodao je drugi.
„Da li jedan od vas ide negde sam, a drugi ostane kod kuće?“
„Ne.“
„Da li jedan ide u školu bez drugog?“
„Ne.“
„Da li jedan ide u cipele, a drugi ostane u fioci?“
„Ne.“
Papuča se nasmešila.
„Pa onda mi recite – zašto vam je toliko važno ko je levi, a ko desni?“
Braća su ćutala.
To pitanje ih je baš zateklo.
„Vas dvojica ste uvek zajedno“, nastavila je papuča. „Ako jedan ide negde, ide i drugi. Ako jedan trči, trči i drugi. Ako jedan skače, skače i drugi. Uveče se zajedno vraćate i idete zajedno na pranje u mašinu. Čak i kada vas Sara obuje, vi ste opet zajedno.“
Braća su se zamislila.
Jedan je pogledao drugog.
I prvi put nisu imali šta da kažu jedan drugom.
„Znaš…“ rekao je najzad jedan brat, „nikada nisam tako razmišljao.“
„Ni ja“, priznao je drugi.
„Sve vreme sam želeo da budem levi.“
„A ja sam sve vreme želeo isto.“
„A zapravo…“
„…uopšte nije važno ko je levi!“
Obojica su se nasmejala.
„Važno je da smo zajedno“, rekao je jedan.
„I da smo par!“ dodao je drugi.
Papuča je zadovoljno klimnula.
„E, to već zvuči mnogo pametnije.“
Od tog dana braća više nisu želela da se svađaju.
Čak su odlučila da naprave jedno posebno pravilo.
„Ako jedan od nas bude levi“, rekao je jedan brat, „drugi će biti desni.“
„A ako sutra želimo da promenimo mesta, možemo i to!“ dodao je drugi.
„Dogovoreno!“
Sledeće jutro Sara je tražila svoje čarape.
Pogledala je u fioku.
Nije ih bilo.
Pogledala je ispod stolice.
Nije ih bilo.
Pogledala je iza vrata.
Ni tamo ih nije bilo.
Onda se sagnula i pogledala ispod kreveta.
„Aha! Evo vas!“
Pronašla je Levka i Deska kako mirno leže jedan pored drugog.
„Mislila sam da sam vas zauvek izgubila“, nasmejala se Sara.
Obukla ih je.
Jedan je završio na levoj nozi, a drugi na desnoj.
I ovog puta niko se nije bunio.
Nije bilo guranja.
Nije bilo svađe.
Nije bilo: „Ja sam levi!“
Samo su veselo krenuli zajedno u školu.
Dok su prolazili kroz školsko dvorište, brat sa desne noge tiho je rekao:
„Znaš šta? Nije uopšte loše biti desni.“
„A nije loše ni biti levi“, odgovorio je brat sa druge noge.
„A znaš šta je najbolje?“
„Šta?“
„To što smo zajedno.“
„Da!“
I nastavili su da koračaju jedan pored drugog.
Korak levo.
Korak desno.
Pa opet levo.
Pa desno.
Zajedno.
Jer su konačno shvatili nešto veoma važno:
Nije važno ko je levi, a ko desni. Važno je da imamo nekoga ko je uz nas. Kada smo zajedno, lakše je rešiti svaki problem, a i svaki korak je mnogo veseliji.
A ako ih nekada sretnete u Sarinoj fioci, nemojte ih pitati ko je Levko, a ko Desko.
Možda ni oni sami nisu sasvim sigurni.
Ali jedno sigurno znaju:
Najbolji par je onaj koji uvek ostaje zajedno.
