U jednom velikom ormanu za kapute, između čizama koje su još mirisale na blato i šarenih kabanica koje su visile jedna preko druge, živeo je neobičan kišobran.
Zvao se Kiško.
Bio je crven kao najzreliji paradajz i imao je bele tačkice koje su ličile na male pahuljaste oblake. Pripadao je devojčici Leni i obično je visio na svojoj kukici, zajedno sa ostalim stvarima koje su čekale da nekome zatrebaju.
Ali Kiško je imao jednu veliku tajnu.
Plašio se kiše.
Da, baš kiše!
Dok su ostali kišobrani iz susednih ormara jedva čekali da čuju prve kapi kako udaraju o prozore, Kiško bi se sav naježio čim bi kroz prozor ugledao sive oblake.
“Kiša dolazi”, šaputao bi kabanicama. “Opet dolazi ono strašno, glasno i mokro vreme!”
Kabanice bi samo prevrnule svoje rukave i pogledale ga u čudu.
“Ali, Kiško, zar kišobrani ne služe baš za kišu?” upitala bi jedna žuta kabanica.
“Znam”, uzdahnuo bi Kiško. “Ali to ne znači da moram da je volim!”
Kad bi se začulo prvo:
Tap!
Kiško bi se stresao.
Tap-tap!
Još jače bi se pribio uz jakne.
A kada bi kiša počela da pada svom snagom:
Tap-tap-tap-tap-tap!
Kiško bi poželeo da se sakrije negde gde nijedna kap ne može da ga pronađe.
Jednog sivog jutra, oblaci su prekrili celo nebo. Vetar je duvao oko kuće, a sitne kapi počele su da klize niz prozorsko staklo.
Kiško je odmah znao šta sledi.
“Ne opet!” prošaputao je i još se više privukao uz jednu veliku zimsku jaknu.
U tom trenutku otvorila su se vrata ormara.
Lena je stajala ispred njega, obuvajući svoje čizme.
“Hajde, Kiško! Danas ćeš mi trebati!” rekla je veselo.
Kiško se sledio od straha.
“Ne, ne, molim te… Ne danas”, mrmljao je tiho.
Pokušao je da se sakrije iza jakne, ali mu je jedan kraj crvenog platna ipak virio napolje.
Lena ga je odmah ugledala.
“Tu si!”
Uzela ga je sa kukice i pošla prema vratima.
Kiško je drhtao sve više.
Čim su izašli napolje, nekoliko krupnih kapi palo je na njegovu zatvorenu kupolu.
Pljas! Pljas!
“Jao!” pomislio je Kiško.
Lena je pritisnula dugme.
Klik!
Kišobran se otvorio.
Kiško je raširio svoju crvenu kupolu i pokušao da bude hrabar.
Ali tada je kiša počela da pada još jače.
Tap-tap-tap-tap!
Kapi su skakutale po njegovom platnu kao mali nestašni prstići.
Kiško je zamišljao kako će ga svaka sledeća kap preplašiti još više.
“Sad će početi!” mislio je. “Sada će kiša biti sve glasnija! A šta ako me vetar okrene naopačke? Šta ako se savijem? Šta ako nikada ne prestane?”
“Šta ti je, Kiško?” upitala je Lena.
Primila je dršku čvršće i pogledala ga.
“Izgledaš kao da se treseš od hladnoće.”
Kiško, naravno, nije mogao da joj odgovori. Ali je njegova kupola tako smešno zadrhtala da se Lena nasmejala.
“Hajde, mali moj! Ne boj se. Tu sam ja.”
Kiško je čuo njene reči.
Tu sam ja.
Možda će ipak biti sve u redu.
Nastavili su da hodaju ulicom. Kiša je padala sve jače, a barice su se širile po trotoaru.
Kiško je pokušavao da ne misli na kapi.
Gledao je kako Lena preskače jednu baricu.
Pljus!
Zatim drugu.
Pljus!
A onda je ugledao nešto zbog čega je zaboravio na svoj strah.
Pored parka stajao je Lenin drug Nikola.
Bio je potpuno mokar.
Kosa mu je bila slepljena uz čelo, rukavi kaputa su mu bili mokri, a cipele su mu pravile male lokvice svaki put kada bi zakoračio.
“Zaboravio sam kišobran kod kuće”, rekao je tužno.
Lena mu je odmah prišla.
“Nikola! Dođi! Ima mesta ispod mog kišobrana.”
Nikola je potrčao prema Leni.
“Stvarno?”
“Naravno!”
Stao je pored Lene i uvukao se ispod Kiškove široke kupole.
Kiško je osetio nešto neobično.
Do tog trenutka mislio je samo na kišu.
Ali sada je prvi put primetio nešto drugo.
Nikola više nije drhtao.
Njegovo lice se razvedrilo.
Lena se smejala.
Oboje su hodali zajedno, pričali i smejali se, a nijedna kap nije mogla da ih pokvasi.
Kiško je iznenađeno razmišljao.
“Čekaj malo…”
Pogledao je svoju crvenu kupolu.
“Zar ja ovo radim?”
Raširio se još malo, kako bi deca imala više prostora.
Jedna kap je pala na njega.
Tap!
Kiško se nije uplašio.
Još jedna.
Tap-tap!
Ništa.
A onda je čuo kišu kako sve brže udara po njegovom platnu.
Tap-tap-tap-tap-tap!
Kiško je zastao u mislima.
Pažljivo je slušao.
Odjednom je shvatio da taj zvuk uopšte nije strašan.
Bio je nežan.
Ritmičan.
Kao da neko svira malu pesmu.
Tap-tap… tap-tap-tap…
“Pa ovo zvuči kao muzika!” pomislio je Kiško.
Prvi put nije poželeo da pobegne od kiše.
Prvi put je poželeo da je sluša.
Vetar je pokušao da zaljulja njegovu kupolu.
Kiško se malo nagnuo, ali se nije uplašio.
“Nećeš me tako lako preplašiti”, pomislio je ponosno.
Čak je pokušao da se još bolje namesti iznad dece.
“Moram da ih čuvam.”
Kada su stigli do škole, Nikola je bio potpuno suv.
Skinuo je mokru kapuljaču i široko se nasmejao.
“Hvala ti, Leno!”
Zatim je pogledao Kiška.
“I tebi hvala, kišobrane! Ti si pravi heroj!”
Kiško je osetio nešto toplo u sebi.
Da je mogao, verovatno bi pocrveneo još više nego što je već bio crven.
Lena ga je zatim sklopila i pažljivo odnela do mesta gde su deca ostavljala kišobrane.
Kiško je poslednji put tog jutra pogledao kroz prozor.
Kiša je još padala.
Ali sada je izgledala sasvim drugačije.
Više nije bila strašna.
Bila je samo kiša.
A Kiško je konačno razumeo zašto kišobrani postoje.
Ne da bi se sakrili od kiše.
Već da bi nekoga zaštitili od nje.
Od tog dana, kada bi kroz prozor ugledao sive oblake, Kiško se više nije skrivao iza jakni.
Naprotiv!
Isturio bi se sa svoje kukice i nestrpljivo čekao da ga Lena uzme.
A kada bi čuo prve kapi:
Tap… tap… tap…
tiho bi se nasmešio.
Kabanice bi ga začuđeno posmatrale.
“Kiško, zar se više ne plašiš kiše?”
“Pomalo”, odgovorio bi ponosno. “Ali sada znam nešto važno.”
“Šta?”
Kiško bi raširio svoju crvenu kupolu i rekao:
“Ne moramo da čekamo da strah nestane da bismo bili hrabri. Dovoljno je da pokušamo.”
A zatim bi veselo dodao:
“I još nešto! Kiša po kišobranu zvuči kao najlepša muzika na svetu!”
I tako je Kiško, kišobran koji se nekada plašio kiše, postao najhrabriji kišobran u celom ormanu.
Jer ponekad ono čega se najviše plašimo nije tu da nas povredi.
Ponekad nas baš to čega se plašimo čeka da nam pokaže koliko možemo da budemo hrabri, korisni i dobri.
