U jednom veselom seoskom dvorištu, tamo gde su kokoške od jutra do mraka čeprkale po zemlji, patke pljuskale po bari, a svinje se sa najvećim uživanjem valjale u blatu, živelo je jedno malo žuto pile po imenu Žućko.
Žućko je bio radoznao, veseo i brz na nogama. Voleo je da istražuje svaki ćošak dvorišta, da juri leptiriće i da zaviruje tamo gde mu mama kokoška nije dozvoljavala.
Ali Žućko je imao jedan veliki san.
Želeo je da, kada poraste, postane pravi, veliki i ponosni petao.
Baš kao stari petao Petko.
Petko je bio najpoznatiji petao u celom kraju. Svakog jutra, čim bi sunce provirilo iza zelenog brežuljka, Petko bi se popeo na ogradu, ispravio leđa, naduvao grudi i snažno zapevao:
“KU-KU-RI-KUUUU!”
Njegov glas čuo se nadaleko.
Kokoške bi podigle glave, patke bi zakvakale, krave bi zamukale, a čak bi se i psi iz susednog dvorišta ponekad oglasili kao da žele da mu odgovore.
Žućko je svakog jutra posmatrao Petka sa velikim divljenjem.
“Jednog dana i ja ću tako da kukuričem!” govorio je sebi.
A onda je jednog jutra odlučio da počne da vežba.
Popeo se na malu drvenu daščicu iza kokošinjca. Ispravio je leđa. Napeo grudi. Podigao glavu i otvorio kljun najšire što je mogao.
Udahnuo je duboko.
“KU-KU-RI…”
Ali umesto glasnog kukurikanja začulo se:
“Pi… pi…”
Žućko je zbunjeno trepnuo.
“Pokušaj ponovo”, šapnuo je sebi.
Još jednom je naduvao grudi.
“PI-PI!”
Još jače:
“PI-PI-PI!”
Ništa.
Nije zvučao ni najmanje kao Petko.
Žućko je pogledao oko sebe da vidi da li ga je neko čuo. Na sreću, činilo se da nije.
“Možda moj glas jednostavno nije dovoljno dobar”, pomislio je.
Ali nije želeo da odustane.
Ako već nije mogao da ima Petkov glas, možda bi mogao da pozajmi nečiji drugi.
Prvo je otišao do bare, gde je patka Kaća veselo plivala.
Kaća je bila poznata po svom glasnom:
“KVA! KVA! KVA!”
Žućko ju je pažljivo posmatrao, a onda pokušao da je oponaša.
“KVA… KU… RI… KU!”
Ali iz njegovog kljuna izašlo je nešto toliko smešno da se Žućko sam sapleo od iznenađenja.
Patke su se uznemireno okrenule prema njemu.
“To uopšte nije kao Kaćino kvakanje”, pomislio je.
Ali nije odustajao.
Sledeći je bio prase Buba.
Buba je umeo da skviči toliko glasno da su ga čuli čak i ljudi u susednom dvorištu.
Žućko je duboko udahnuo.
“SKVI-KU-RI-KUUU!”
Pokušao je da skviči.
Ali umesto toga:
“Pi… piiii… APĆIH!”
Žućko je tako snažno kinuo da je jedna mala bubamara koja je prolazila pored njega poletela pravo uvis.
“Jao!” začuo se Žućko.
Buba ga je pogledao i prasnuo u smeh.
“Mislim da ti više ličiš na pile nego na prase!” rekao je.
Žućko se malo rastužio.
Ali tada se setio traktora koji je prethodnih dana prolazio putem pored dvorišta.
Traktor je pravio strašnu buku:
“BRUM! BRUM! BRRRRUM!”
“Možda ću zvučati kao traktor!” pomislio je Žućko.
Napeo je sve mišiće koje je imao.
“BRUUUUM!”
Ali iz njegovog kljuna izašlo je:
“Pi… brm… pi… br…”
Žućko se toliko trudio da mu se grlo zagolicalo.
“KAŠ-KAŠ!”
Zakašljao se, a zatim još jednom kinuo.
Mama kokoška, koja je sve to posmatrala iz daljine, odmah je dotrčala.
“Žućko! Jesi li dobro?”
“Jesam, mama”, odgovorio je Žućko, pomalo postiđeno.
Mama ga je pomilovala krilom.
“Nemoj toliko da se trudiš da budeš neko drugi.”
Ali Žućko još nije razumeo šta je mama htela da mu kaže.
Kasnije tog dana, otišao je ispod velikog bagrema i seo u hlad.
Spustio je krilca.
“Nikada neću naučiti da kukuričem”, tužno je pomislio. “Možda nikada neću biti pravi petao.”
Baš tada začuo je tihe korake.
Bila je to stara koka Milica, najstarija stanovnica dvorišta.
Milica je imala malo prosedo perje i mudre, blage oči. Znala je mnogo toga jer je u dvorištu živela duže nego što je Žućko mogao da zamisli.
Milica je sela pored njega.
“Zašto si tako tužan, Žućko?”
Žućko je spustio glavu.
“Ne umem da kukuričem.”
“Zašto misliš da moraš odmah da umeš?” upitala je Milica.
“Zato što želim da budem kao Petko.”
Milica se nasmešila.
“Znaš, kad sam ja bila mlada, mislila sam da nikada neću umeti lepo da kokodačem. Moj glas je bio tih i tanak.”
“Stvarno?” začudio se Žućko.
“Stvarno.”
“Ali ti sada najglasnije kokodačeš!”
“Da. Ali nisam postala glasna preko noći. Rasla sam, vežbala i učila. Svako ima svoje vreme.”
Žućko je ćutao i razmišljao.
“A šta da radim dok čekam da moj glas poraste?”
Milica ga je pogledala i blago se nasmešila.
“Koristi glas koji već imaš.”
“Ali moj glas je samo ‘pi-pi’.”
“Možda jeste tih i piskav”, rekla je Milica, “ali tih glas može da uradi velike stvari.”
Žućko je zbunjeno pogledao Milicu.
“Kako?”
“To ćeš već sam otkriti.”
Te večeri Žućko je dugo razmišljao o njenim rečima.
“Tih glas može da uradi velike stvari…”
Kada je pao mrak, celo dvorište je utonulo u tišinu.
Kokoške su spavale u kokošinjcu.
Patke su se sklupčale pored bare.
Svinje su zadovoljno hrkale u svom oboru.
Čak je i stari Petko spustio glavu pod krilo i zaspao.
Ali Žućko nije mogao da zaspi.
Nešto ga je žuljalo.
Okrenuo se na jednu stranu.
Pa na drugu.
A onda je začuo neobičan zvuk.
Šššš…
Žućko je provirio kroz mali otvor na kokošinjcu.
U mraku je ugledao dva sjajna oka.
Lisica!
Tiho se šunjala prema kokošinjcu.
Žućku je srce počelo brzo da lupa.
Moram da probudim sve!
Otvorio je kljun.
Hteo je da vikne:
“UPOZORENJE! LISICA!”
Ali iz njega je izašlo samo:
“Pi…”
Žućko se na trenutak uplašio.
A onda se setio Milicinih reči.
“Tih glas može da uradi velike stvari.”
Udahnuo je duboko i počeo da pišti koliko god je mogao:
“PI-PI-PI! PI-PI-PI!”
Lisica je zastala.
Žućko nije prestajao.
“PI-PI-PI-PI! PIIII-PI!”
Njegov glas nije bio snažan.
Nije bio dubok.
Nije bio ni najmanje sličan Petkovom kukurikanju.
Ali bio je uporan.
Toliko uporan da je konačno probudio starog Petka.
Petko je otvorio jedno oko.
“Šta je to?”
Začuo je:
“PI-PI-PI!”
Petko je skočio na noge.
Pogledao je kroz prozorčić kokošinjca i ugledao lisicu.
Odmah je raširio krila i glasno zakukurikao:
“KU-KU-RI-KUUUU!”
Kokoške su se probudile.
Patke su počele da kvakaju.
Svinje su se uznemirile.
Čak je i pas iz susednog dvorišta počeo da laje.
Lisica se uplašila sve te buke i pobegla koliko su je noge nosile.
Žućko je ostao na mestu, zadihan i iznenađen.
Uspeo sam!
Nije umeo da kukuriče.
Ali je uspeo da upozori sve.
Ujutru je celo dvorište pričalo samo o Žućku.
Petko mu je prišao i ponosno rekao:
“Žućko, da nije bilo tvog glasa, možda se ne bih probudio.”
Žućko je zbunjeno trepnuo.
“Ali moje ‘pi-pi’ je tako tiho.”
Petko se nasmejao.
“Možda jeste tiho i piskavo. Ali sinoć je bilo baš onoliko glasno koliko je trebalo.”
Žućko je prvi put pogledao svoj mali kljun sa ponosom.
Možda njegov glas nije bio kao Petkov.
Ali je bio njegov.
Od tog dana Žućko više nije pokušavao da zvuči kao patka, prase ili traktor.
Nije pokušavao da bude neko drugi.
Svakog jutra vežbao je svoj glas.
“Pi-pi!”
Pa malo glasnije:
“PI-PI!”
A onda još glasnije:
“PI-PI-PI!”
Prolazili su dani.
Žućko je rastao.
Njegovo žuto paperje polako je nestajalo, a pojavljivalo se lepo crveno-zlatno perje.
Jednog jutra, baš kada je sunce provirilo iza brežuljka, Žućko se popeo na ogradu.
Ispravio je leđa.
Naduvao grudi.
Podigao glavu.
Udahnuo je duboko.
A onda se dogodilo nešto neverovatno.
Iz njegovog kljuna začuo se snažan glas:
“KU-KU-RI-KUUUU!”
Celo dvorište je utihnulo.
Petko je širom otvorio oči.
Kokoške su prestale da čeprkaju.
Patke su prestale da kvaču.
Čak su i svinje podigle glave iz blata.
A onda se začuo aplauz krila, kljunova i papaka.
Žućko je ponosno stajao na ogradi.
Konačno je zakukurikao!
Ali najlepše od svega bilo je to što njegov glas nije bio potpuno isti kao Petkov.
Bio je malo drugačiji.
Bio je snažan, veseo i poseban.
Bio je baš njegov.
Kokoška Milica mu je prišla i nasmešila se.
“Vidim da je tvoj glas konačno stigao.”
Žućko se nasmejao.
“Da. Ali sada znam da je i moje malo ‘pi-pi’ bilo važno.”
“Naravno da jeste”, rekla je Milica. “Jer nije važno samo koliko je naš glas glasan. Važno je i šta njime kažemo i koliko smo hrabri da ga upotrebimo.”
Žućko je pogledao svoje prijatelje i zadovoljno zakukurikao još jednom:
“KU-KU-RI-KUUUU!”
Ovoga puta nije želeo da bude kao Petko.
Želeo je samo da bude Žućko.
I to mu je bilo sasvim dovoljno.
Svako ima svoj glas i svoje vreme da poraste. Zato ne moramo da budemo kao neko drugi. Dovoljno je da budemo hrabri, strpljivi i da verujemo u sebe. Jer ponekad i sasvim tih glas može da uradi velike stvari.
