Marko je imao baku kakvu nije imao niko drugi u celoj ulici.
Baka je pravila najbolje palačinke na svetu. Znala je da ispriča hiljadu priča, čak i one koje je Marko već čuo mnogo puta. U džepu svog mekog, pletenog prsluka uvek je imala neku bombonu „za svaki slučaj“.
A baka je imala još nešto posebno.
Marko je to otkrio sasvim slučajno.
Njegova baka nije umela da bude stroga.
Prvi put je to primetio jednog jutra, dok je trčao kroz kuhinju.
Baka je upravo poređala kolačiće na sto da se ohlade.
„Samo polako, Marko“, rekla je. „Nemoj da trčiš po kuhinji.“
Ali Marko je, naravno, nastavio da trči.
Trčao je levo, pa desno, pa se okrenuo kao da je trkač na pravom takmičenju.
I onda — tras!
Zakačio je čašu mleka.
Čaša se prevrnula, a mleko se prosulo pravo preko čistog stola, baš između kolačića.
Marko je zastao.
Baka je zastala.
Oboje su gledali u mleko.
A onda je baka pokušala da napravi najstrože lice koje je umela.
Nabrala je obrve.
Stisla je usne.
Ispravila leđa.
Čak je i podigla kažiprst.
„Marko! Koliko puta sam ti rekla da ne trčiš kroz kuhinju? Ovo stvarno nije u redu!“
Marko je spustio glavu.
Ali onda se dogodilo nešto veoma čudno.
Bakin strogi izraz počeo je da se menja.
Najpre joj je zadrhtao jedan ugao usana.
Onda drugi.
Obrazi su joj se naduvali.
A zatim je baka prasnula u smeh.
„Izvini, izvini!“ rekla je, brišući suze od smeha. „Pokušavam da budem stroga. Stvarno pokušavam! Ali nešto mi nikako ne ide!“
Marko ju je zbunjeno pogledao.
A onda se i on nasmejao.
„Bako, mislim da ti je pokvareno dugme za strogo lice.“
„Dugme?“ upitala je baka, dok je krpom brisala mleko sa stola.
„Da! Svi imaju to dugme.“
„Svi?“
„Pa… mama i tata sigurno imaju. Kad nešto zabrljam, mama pritisne svoje dugme i odmah napravi strogo lice. Tata isto.“
Baka se zamislila.
Kucnula je prstom po bradi.
„A gde se nalazi to dugme?“
Marko je pokazao na njeno lice.
„Pa ovde negde.“
Baka je počela da pipka obraze.
„Ovde?“
„Ne.“
„Ovde?“
„Ni tu.“
„Možda iza uha?“
Marko je prasnuo u smeh.
„Ne, bako! To je dugme koje se ne vidi.“
Baka je ozbiljno klimnula.
„Aha. Tajanstveno dugme.“
„Da. Ali kod tebe izgleda ne radi.“
Baka je uzdahnula.
„Onda ćemo morati da ga popravimo.“
I tako je počela jedna sasvim neobična nedelja u Markovoj kući.
Nedelja u kojoj su baka i njen unuk pokušavali da poprave bakino strogo lice.
Prvo su odlučili da vežbaju pred ogledalom.
Baka je stala ispred velikog ogledala u hodniku.
Duboko je udahnula.
Ispravila ramena.
Nabrala obrve.
Stisla usne.
Oči je suzila koliko god je mogla.
Marko ju je posmatrao.
„Još malo ozbiljnije, bako.“
Baka se još više namrštila.
„Ovako?“
Marko je nekoliko trenutaka ćutao.
A onda je počeo da se smeje.
„Šta je sad?“ upitala je baka.
„Izgledaš kao ljuti krompir!“
Baka je pogledala sebe u ogledalu.
I zaista — kada je tako nabrala nos i obrve, izgledala je pomalo kao krompir koji se naljutio na ceo svet.
Baka je pokušala da ostane ozbiljna.
Jednu sekundu.
Dve sekunde.
Tri sekunde.
A onda je i sama počela da se smeje.
„Ovo ne ide“, rekla je. „Hajde da probamo nešto drugo.“
Sledećeg dana napravili su spisak strogih rečenica.
Pošto nisu imali nikakvu knjigu sa takvim rečenicama, baka je uzela svoju staru svesku sa receptima.
Na prvoj strani pisalo je:
„Palačinke sa vanilom.“
Baka je precrtala naslov i napisala:
„STROGE REČENICE.“
Marko joj je diktirao:
„Marko, koliko puta sam ti rekla…?“
Baka je pokušala ozbiljno:
„Marko… koliko puta sam ti rekla…?“
„Dobro je“, rekao je Marko. „Ali moraš još ozbiljnije.“
Baka je udahnula.
„MARKO! KOLIKO PUTA SAM TI REKLA DA…“
Zastala je.
„…da ne jedeš kolače pre ručka!“
Marko ju je pogledao.
„Bako, ti si upravo izmislila strogu rečenicu, a onda si mi rekla nešto što i sama radiš.“
Baka je pogledala u kolačić koji je držala u ruci.
„Dobro“, priznala je. „To je mala greška.“
Marko se nasmejao.
„A sad probaj ponovo.“
Baka je podigla prst.
„Marko Vasiljeviću!“
Čim je izgovorila njegovo prezime, počela je da se smeje.
„Šta je sad?“ pitao je Marko.
„Zvučim kao učiteljica koja proziva đaka!“
Oboje su se smejali toliko da su morali da sednu.
Trećeg dana smislili su još bolju ideju.
Baka će obući kostim stroge bake.
Stavila je kuhinjsku kecelju.
Naočare je spustila na vrh nosa.
U ruku je uzela veliku drvenu kašiku i držala je kao da je učiteljski pokazivač.
Stala je ispred Marka.
„Marko“, rekla je dubokim glasom, „molim te da odmah skloniš igračke.“
Marko je pokušao da se ne smeje.
„Da, bako.“
„I nemoj više da ih ostavljaš na podu.“
„Da, bako.“
Baka je pokušala da bude još ozbiljnija.
„I…“
U tom trenutku kecelja joj je skliznula sa ramena.
Naočare su joj skliznule sa nosa.
A zatim su se, nekako, zakačile za njenu kosu.
Baka je pokušala da ih vrati na mesto, ali je samo još više zapetljala kosu.
Marko je počeo da se smeje.
Baka se pogledala u ogledalo.
„Pa…“, rekla je, „izgleda da sam mnogo strašnija kad sam raščupana.“
Na vrata su provirili mama i tata.
„Šta se ovde dešava?“ upitala je mama.
Marko je pokazao na baku.
„Pokušavamo da popravimo njeno dugme za strogo lice!“
Tata je pogledao baku.
Baka je pokušala da se namršti.
Ali čim je tata video naočare u njenoj kosi, počeo je da se smeje.
Ubrzo su se svi smejali.
Čak se i baka smejala najglasnije od svih.
Posle svih tih pokušaja, Marko i baka seli su za kuhinjski sto.
Oko njih su ležali recepti, kecelja, naočare i drvena kašika.
Marko je bio umoran od smejanja.
Baka je obrisala oči i duboko uzdahnula.
„Bako“, rekao je Marko, „mislim da tvoje dugme nikada neće proraditi.“
Baka je slegnula ramenima.
„Bojim se da si u pravu.“
Marko ju je pogledao.
Baka je sedela, raščupane kose, sa naočarima na čelu i mrljom od brašna na obrazu.
Izgledala je smešno.
Ali Marko je znao da je to njegova najdraža baka na svetu.
„Znaš šta, bako?“
„Šta?“
„Meni to uopšte ne smeta.“
Baka ga je nežno pogledala.
„Kad mama ili tata budu strogi, ja se malo uplašim“, nastavio je Marko. „Ali kada ti pokušaš da budeš stroga, ja se samo nasmejem.“
Baka ga je slušala.
„A onda mi bude žao što sam nešto uradio. Ne zato što se plašim da ćeš da vičeš, nego zato što vidim da si tužna ako sam napravio nešto što nije trebalo.“
Baka je ćutala nekoliko trenutaka.
A onda je raširila ruke.
Marko joj je odmah potrčao u zagrljaj.
Baka ga je čvrsto zagrlila.
Mirisala je na brašno, vanilu i palačinke.
„Znaš, dušo“, šapnula je, „možda postoji više načina da nekoga naučimo šta je dobro.“
„Kako?“
„Možemo vikati i plašiti se. A možemo i razgovarati, pokazati šta nije dobro i pomoći jedno drugom da to popravimo.“
Marko je razmislio.
„Znači, ne moramo da imamo dugme za strogo lice?“
Baka se nasmešila.
„Izgleda da ne moramo.“
Od tog dana Marko i baka više nisu pokušavali da poprave bakino strogo lice.
Umesto toga, smislili su novo pravilo.
Kad god bi Marko nešto zabrljao, baka bi prvo duboko udahnula.
Onda bi ga pogledala pravo u oči i rekla:
„E, sada ćemo to zajedno da popravimo.“
Ako bi prosuo mleko — zajedno bi obrisali sto.
Ako bi razbacao igračke — zajedno bi ih pokupili.
Ako bi slučajno pocepao nešto — zajedno bi smislili kako da to poprave.
A ako bi uradio nešto što nije bilo dobro, baka bi mu objasnila zašto to nije trebalo da uradi.
Nije uvek bilo lako.
Ponekad bi Marko i dalje pravio nestašluke.
Ponekad bi baka morala da ponovi isto pravilo dva, tri, pa čak i deset puta.
Ali nikada nije odustajala od njega.
I nikada nije odustajala od svog osmeha.
A Marko je vremenom shvatio nešto veoma važno:
Nije potrebno da se nekoga plašimo da bismo naučili šta je dobro.
Ponekad je dovoljno da znamo da nas neko voli, čak i onda kada pogrešimo.
A bakino dugme za strogo lice?
Ono je zauvek ostalo pokvareno.
I niko u toj kući nije želeo da ga popravi.
Jer Marko je imao nešto mnogo bolje od stroge bake.
Imao je baku koja ga je učila da se greške mogu popraviti, da se o svemu može razgovarati i da je ljubav uvek tu — čak i kada prospeš mleko po stolu, razbacaš igračke po sobi ili napraviš neku sasvim novu nestašluk-avanturu.
A baka je imala dugme koje nikada nije prestajalo da radi.
Dugme za ljubav.
