Na velikoj afričkoj savani, gde je trava bila visoka, a sunce uvek toplo, živela je mala slonica po imenu Tola.
Kada se rodila, bila je zaista sićušna. Mogla je da se sakrije iza mamine noge, a njene uši bile su jedva veće od dva lista. Ali vreme je prolazilo. Tola je lepo jela, rasla i rasla, sve dok jednog dana nije postala skoro velika kao njena mama.
Samo što je Tola to potpuno zaboravila.
U njenoj glavi i dalje je živela mala beba slon. Mislila je da joj je potrebna pomoć za svaku sitnicu i da može da se sakrije gde god poželi.
Jednog jutra odlučila je da se sakrije od svoje drugarice, zebre Zoe, iza malog žutog cvetića.
„Tola“, rekla je Zoe, jedva zadržavajući smeh, „vidim te. Cela glava ti viri iza cvetića!“
„Ne vidiš me“, ozbiljno je odgovorila Tola. „Potpuno sam se sakrila. Mala sam kao ovaj cvetić.“
Zoe je pokušala da joj objasni da je mnogo porasla, ali Tola je samo odmahnula surlom i otišla, ubeđena da je još sasvim mala.
Malo kasnije stigla je do mišje rupe ispod velikog drveta, gde je živela porodica miševa.
„Ušunjaću im se u posetu“, pomislila je.
Ali čim je pokušala da provuče surlu, pa uvo, pa glavu…
BUM!
Zemlja se zatresla, rupa se malo urušila, a iz oblaka prašine pojavila se Tolina glava. Na njenom uhu bilo je malo zemlje, a na vrhu glave sedeo je jedan potpuno iznenađeni miš.
„Jao, Tola!“, uzviknula je mama Mišica otresajući prašinu sa brkova. „Ti više nisi mala kao mi. Ti si veliki slon!“
„Pa… možda sam danas samo malo veća nego obično“, promrmljala je Tola stidljivo.
Sve životinje na savani primetile su da Tola ne shvata koliko je porasla.
Žirafa Nera samo se osmehivala gledajući sve sa svog dugog vrata.
„Naša Tola još misli da je beba“, rekao je lav Simba uz veliki zev.
Ali niko nije uspevao da je ubedi.
Sve dok se jednog popodneva nije dogodilo nešto neobično.
Tola je odlučila da odspava ispod svog omiljenog drveta. Kada je bila mala, cela je mogla da stane u njegovu hladovinu.
Legla je, zatvorila oči i zadovoljno uzdahnula.
Ali kada ih je otvorila, videla je da joj noge vire sa jedne strane senke, uši sa druge, a sunce joj greje stomak.
„Baš čudno“, rekla je. „Kao da se senka ovog drveta smanjila.“
Tada je prišla njena mama.
„Tola, dušo“, rekla je nežno, „nije se senka smanjila. Ti si porasla.“
„Nisam…“, tiho je odgovorila Tola, ali više nije bila sasvim sigurna.
Mama se nasmešila.
„Hajde da probamo nešto. Stani leđima uz moja leđa.“
Tola je poslušala.
Kada se okrenula, oči su joj se širom otvorile. Njena glava bila je skoro do maminog ramena.
„Ja… stvarno sam porasla?“, iznenađeno je upitala.
„Jesi“, rekla je mama. „I znaš šta je najlepše? Sada možeš da radiš mnogo stvari koje ranije nisi mogla. Možeš da dohvatiš najslađe lišće na vrhu drveta. Možeš da pomogneš prijateljima kada im zatreba pomoć. A možeš i da napraviš veliku hladovinu za druge.“
Tola je pogledala svoje snažne noge, veliku surlu i široke uši. Prvi put ih je videla onakve kakve zaista jesu.
Bile su velike, snažne i spremne za nove avanture.
Sledećeg dana, kada je prošla pored mišje rupe, nije pokušala da uđe unutra. Umesto toga, surlom je nežno donela nekoliko slatkih bobica do ulaza, pa su se miševi svi zajedno obradovali.
Kada je Zoe tražila hlad, Tola je stala pored nje i napravila veliku, prijatnu senku.
A kada je ugledala mali žuti cvetić iza kog je nekada pokušavala da se sakrije, pažljivo ga je zalila vodom iz svoje surle, pazeći da ne zgnječi nijednu laticu.
„Vidiš“, rekla je Zoe, „nije uopšte loše biti veliki.“
„Nije“, nasmejala se Tola. „Baš mi se sviđa što sam porasla!“
Od tog dana Tola više nije želela da bude mala. Shvatila je da je divno odrastati, jer što više rastemo, to više možemo da pomognemo drugima.
A to je jedna od najlepših stvari na svetu.
