U jednoj mirnoj ulici živela je porodica u jednoj staroj kući. Kuća je imala škripave podove i prozore koji su zveckali kada bi dunuo vetar. Bila je to sasvim posebna kuća.
Jedne noći, dok su svi čvrsto spavali, kuća je duboko uzdahnula.
„Uh, dosadilo mi je da je sve uvek isto. Kuhinja je stalno na istom mestu, kupatilo takođe. Volela bih malo promene!“
I tako je, sasvim tiho, počela da premešta sobe.
Kupatilo je otklizalo do kuhinje. Kuhinja se preselila u dnevnu sobu. A Filipov krevet, zajedno sa jastukom i ćebetom, lagano je izašao kroz balkonska vrata i našao se u bašti, pored paradajza.
Kada se Filip probudio, iznad sebe nije video plafon svoje sobe, već plavo nebo i bele oblake. Na grani je sedela ptičica i radoznalo ga posmatrala.
„Mama!“ povikao je. „Mislim da mi je soba pobegla!“
Iz kuće se začuo mamin glas.
„Filipe, dođi brzo! Moraš ovo da vidiš!“
Filip je utrčao unutra i nije mogao da veruje svojim očima.
Tata je stajao ispred frižidera sa četkicom za zube.
„Ovde bi trebalo da bude ogledalo, a ne mleko i jaja!“ rekao je zbunjeno.
Mama je pronašla šporet usred kupatila.
„Baš je teško kuvati kada voda iz tuša kaplje pravo u tiganj“, nasmejala se.
Jedino baka nije bila iznenađena. Mirno je sedela u fotelji koja se sada nalazila u ostavi.
„Naša kuća je oduvek bila posebna“, rekla je uz osmeh.
Porodica se okupila i razmišljala šta da radi.
Tada je Filip začuo kako kuća tiho škripi.
Nije to bila obična škripa. Zvučalo je kao da kuća pokušava nešto da kaže.
„Mislim da kuća želi da nam poruči nešto“, rekao je Filip.
Svi su pažljivo oslušnuli.
Baka je klimnula glavom.
„Možda samo želi malo pažnje. Ona nas svakog dana čuva od kiše, vetra i hladnoće, a mi nikada ne zastanemo da joj kažemo hvala.“
Filip je razmislio.
Zaista, kuća je uvek bila tu za njih.
Prišao je zidu i rekao:
„Hvala ti što nas čuvaš. Izvini što te nismo dovoljno primećivali. Molim te, vrati sobe na njihova mesta.“
Na trenutak je sve utihnulo.
A onda se začulo tiho škripanje, kao da se kuća zadovoljno proteže posle dugog sna.
Podovi su se lagano pomerili.
Kupatilo se vratilo na svoje mesto.
Kuhinja je ponovo bila tamo gde treba.
A Filipov krevet se veselo otkotrljao iz bašte nazad u njegovu sobu. Na ćebetu je ostao samo jedan mali paradajz, pa su se svi slatko nasmejali.
Od tog dana, svake večeri pre spavanja, neko iz porodice bi nežno potapšao zid i rekao:
„Laku noć, kućo. Hvala ti što nas čuvaš.“
Kuća se više nikada nije naljutila. Samo bi ponekad tiho zaškripala, kao da se zadovoljno smeška.
Jer i stvari koje nas svakoga dana okružuju zaslužuju pažnju i zahvalnost.
