Na jednoj toploj, sunčanoj plaži, gde je pesak bio mekan i zlatan, svakog popodneva igrao se jedan dečak po imenu Luka.
Luka je mnogo voleo da pravi peščane zamkove.
Pravio ih je od ranog popodneva pa sve dok sunce ne počne da se spušta prema moru. Njegovi zamkovi imali su visoke kule, male tornjiće, široke kapije i duboke jarke oko zidina. Ponekad bi napravio i mostić preko jarka, a pored zamka bi poređao male peščane loptice koje su ličile na topove.
Ali Luka je uvek gradio na istom mestu.
Daleko od mora.
Tamo gde je pesak bio potpuno suv i gde talasi nisu mogli da priđu.
Jednog dana napravio je svoj najveći i najlepši zamak do tada. Imao je četiri visoke kule i velike kapije kroz koje bi, da je bio pravi, mogla da prođu čitava kolona vitezova.
Luka je pažljivo zagladio zidove i zadovoljno ga pogledao.
“Baš si lep”, rekao je.
A onda je, kao i uvek, pogledao prema moru.
Talasi su se ljuljuškali i šuškali, približavali obali i vraćali se nazad.
Lukin zamak ih je posmatrao ćutke.
Imao je jednu tajnu koju Luka nije znao.
Zamak se plašio mora.
Veoma se plašio.
Dok su drugi peščani zamkovi stajali bliže vodi, Lukin zamak bio je daleko od nje. Zato su talasi drugim zamkovima često donosili male poklone.
Jednom bi na kulu zamka more donelo sjajnu školjku.
Drugi put gladak, beli kamenčić.
Ponekad bi se na zidovima zadržala morska pena, pa bi izgledala kao najmekši beli ukras.
Drugi zamkovi su se ponosili svojim morskim poklonima.
“Vidi moj kamenčić!” hvalio se jedan.
“A ja imam dve školjke!” govorila je druga kula.
Lukin zamak je sve to posmatrao izdaleka.
Bio je veći od svih njih. Imao je najviše kula i najčvršće zidove.
Ali nije imao nijedan morski ukras.
Bio je potpuno suv i prazan.
Jednog dana, mali talas je prišao plaži malo više nego inače. Sa sobom je doneo jednu sitnu školjku i ostavio je nedaleko od Lukinog zamka.
Školjka se zakotrljala po pesku i zaustavila baš pored njegovih vrata.
“Zdravo”, rekla je školjka.
Zamak se iznenadio.
“Zdravo.”
“Zašto si tako daleko od mora?” upitala je školjka.
“Zato što mi je ovde lepo”, odgovorio je zamak.
Školjka se malo nagnula.
“Stvarno?”
“Stvarno.”
Ali zamak je spustio svoje male peščane kapke i tiho dodao:
“Pa… ovde je bezbednije.”
Školjka je pogledala prema moru, pa opet prema zamku.
“Zar se plašiš talasa?”
“Ne plašim se!” brzo je odgovorio zamak.
A onda je tiho dodao:
“Možda… samo malo.”
Istina je bila da se zamak plašio da će ga talas srušiti.
Plašio se da će voda odneti njegove zidove.
Plašio se da će nestati njegove kule.
Plašio se da će od svega što je Luka tako pažljivo napravio ostati samo obično brdo peska.
Zato je svaki put kada bi ugledao veći talas čvrsto stisnuo svoje peščane zidove.
“Ne prilazi!” kao da bi govorio moru.
A Luka je, ne znajući šta njegov zamak oseća, uvek birao isto mesto.
Daleko od vode.
Dani su prolazili.
Luka je svakog dana pravio nove kule, nove kapije i nove mostove.
A njegov zamak je bio sve veći i lepši.
Ipak, nešto mu je nedostajalo.
Gledao je druge zamkove kako se ukrašavaju poklonima iz mora i poželeo da i on jednom dobije neku školjku.
“Možda bih voleo jednu malu školjku”, pomislio je.
Ali čim bi talas prišao malo bliže, zamak bi se uplašio.
“Ne, ne! Samo neka ostane tamo!”
Jednog popodneva more je bilo nemirnije nego obično.
Talasi su bili malo veći.
Šuštali su, kotrljali se i približavali obali.
Luka je sedeo pored svog zamka i posmatrao more.
Odjednom je primetio da se voda približava.
Sve bliže.
I još bliže.
Zamak je zadrhtao.
“To je to”, pomislio je. “Sada će me srušiti.”
Pokušao je da bude hrabar.
“Ja sam veliki i čvrst zamak”, govorio je sebi. “Ja imam četiri kule. Imam debele zidove. Ja mogu…”
Ali glas mu je zadrhtao.
Talas je prišao.
Zamak je zatvorio svoje zamišljene kapije i prozorčiće i pripremio se za najgore.
Šššššš…
Talas je stigao do njega.
Ali…
Ništa se nije dogodilo.
Zamak je otvorio jedno zamišljeno oko.
Njegov zid je još stajao.
Otvorio je i drugo.
Kule su bile na svom mestu.
Nije se srušio!
A onda je primetio nešto neobično.
Na vrhu njegove najviše kule ležala je prelepa, ružičasta školjka.
Talas ju je doneo baš njemu.
Zamak je dugo ćutao.
“Je li… to poklon?” upitao je.
“Jeste”, šapnulo je more dok se vraćalo nazad.
Zamak nije mogao da veruje.
Prvi put nije osećao strah kada je talas otišao.
Osećao je nešto sasvim drugo.
Radost.
Sledeći talas bio je malo veći.
Zamak ga je ugledao.
Srce mu je malo brže zakucalo.
Ali ovoga puta nije zatvorio kapije.
Samo je čekao.
Šššššš…
Talas je prišao i ostavio jedan gladak, beli kamenčić na ulazu.
Zamak se nasmešio.
“Još jedan poklon!”
Treći talas doneo mu je malu školjku.
Četvrti je ostavio komadić morske pene na njegovom zidu.
A onda je Luka, koji je sve vreme sedeo pored zamka, iznenada primetio koliko je lep.
“Vidi ti ovo!” rekao je. “Mislio sam da će te more srušiti, a ono te samo ukrašava.”
Zamak je ćutao, ali kao da je duboko u sebi odgovorio:
“Možda more nije tako strašno.”
Luka se nasmejao.
A zamak je prvi put pogledao prema moru bez straha.
Do kraja tog popodneva, njegov zamak više nije bio samo najveći na plaži.
Bio je ukrašen ružičastim i belim školjkama, glatkim kamenčićima i nežnom morskom penom.
Bio je predivan.
A najvažnije od svega bilo je to što je otkrio jednu veliku tajnu.
Nije svaki talas tu da nešto odnese.
Neki talasi dolaze da donesu poklon.
Od tog dana Luka više nije gradio zamkove tako daleko od mora.
Nije ih gradio ni sasvim blizu.
Pronašao je lepo mesto na kojem su talasi mogli da im priđu, ali ne i da ih lako sruše.
A kada bi se prvi talas približio, Luka bi se samo nasmešio i rekao:
“Da vidimo šta si nam danas doneo.”
I more bi šuštalo:
“Šššššš…”
Možda školjku.
Možda kamenčić.
A možda samo malo bele morske pene.
Ali Luka i njegov zamak više nisu bežali od svakog talasa.
Jer su naučili da ponekad ono čega se najviše plašimo nije tu da nas povredi.
Ponekad samo čeka da mu pružimo priliku.
I tada nam može doneti najlepše poklone koje bismo inače propustili.
