Visoko, visoko na planini, tamo gde su se bele stene presijavale na jutarnjem suncu, a hladan vazduh mirisao na travu i divlje cveće, živelo je veselo stado jaraca.
Svako jutro, čim bi sunce provirilo iza planinskih vrhova, jarci bi krenuli u svoju omiljenu avanturu.
Skakali su sa stene na stenu.
„Hop!“
„Hajde za mnom!“
„Pogledaj kako sam skočio!“
Jedan bi preskočio malu pukotinu, drugi bi se popeo na visoku stenu, a treći bi se zatrčao i skočio preko širokog kamenog useka.
Svi su se smejali i hvalili svojim skokovima.
Svi osim jednog.
Zvao se Rogonja.
Bio je mlad jarac, vedar i dobar, sa malim, sjajnim rogovima i velikim radoznalim očima. Voleo je planinu, voleo je zelenu travu, sunce i druženje sa ostalim jarcima.
Ali jedno nije voleo.
Visinu.
Kada bi stao na ivicu visoke stene i pogledao dole, stomak bi mu se stegao, a noge bi počele da drhte.
„Ne mogu“, šapnuo bi sebi i napravio korak unazad.
Jednog jutra, najstariji i najjači jarac u stadu, Kamenko, pozvao ga je da skoči preko uske provalije.
„Hajde, Rogonjo! Nije to ništa! Samo jedan mali skok!“
Rogonja je pogledao provaliju.
Bila mu je sve samo ne mala.
„Ja… ne mogu“, tiho je rekao.
Kamenko se nasmejao.
„Samo zatvori oči i skoči!“
„Ali ako zatvorim oči, neću videti gde skačem“, odgovorio je Rogonja.
Ostali jarci prasnuli su u smeh.
„Kukavica!“
„Plašljivko!“
„Rogonja nikada neće biti pravi planinski jarac!“
Rogonja je spustio glavu.
Nije želeo da plače pred svima, pa se polako okrenuo i krenuo niz stazu.
Dok su se ostali jarci bezbrižno igrali visoko na stenama, Rogonja je pažljivo tražio svaki mali oslonac za noge.
Nije žurio.
Jedan korak.
Pa drugi.
Pa još jedan.
Znao je da bude oprezan.
Vremenom je naučio svaku stazu na planini. Znao je gde je kamen čvrst, gde je zemlja rastresita, gde se krije mala pukotina, a gde postoji bezbedan prolaz.
Ostali jarci to nisu ni primećivali.
Za njih su te staze bile samo dosadni putevi kojima su prolazili kada više nisu mogli da skaču.
Za Rogonju su bile nešto drugo.
Bile su njegova mapa planine.
Ipak, svako veče, kada bi se stado okupilo na livadi, Rogonja bi sedeo malo dalje.
Jarci bi prepričavali svoje dnevne skokove.
„Ja sam danas preskočio onu veliku stenu!“
„A ja sam skočio preko dve pukotine!“
„A ja sam stigao do samog vrha!“
Rogonja bi ih slušao i ćutao.
Ponekad bi pomislio:
„Možda zaista nisam dovoljno hrabar.“
A onda bi pogledao svoje male, pažljive noge i tiho dodao:
„Možda samo nisam hrabar na isti način kao oni.“
Jednog jutra planinu je prekrila gusta magla.
Stene se gotovo nisu videle.
Jarci su tog dana ostali bliže livadi.
Odjednom se iz daljine začulo:
„Meeeee! Meeeee!“
Svi su se okrenuli.
„Šta je to?“
Zvuk je ponovo dopro do njih.
„Meeeee!“
Bilo je to malo jare iz obližnjeg stada.
Jare se izgubilo u magli i skliznulo na usku stazu ispod velike litice. Nije moglo ni napred ni nazad.
„Upomoć!“
Jarci su požurili do litice.
Kamenko je pogledao dole.
„Drži se! Dolazimo!“
Pokušao je da se spusti.
Napravio je jedan veliki korak, pa drugi, ali staza je bila preuska za njegova široka kopita.
Kamenko se okliznuo i brzo se vratio na sigurno.
„Ne mogu ovuda“, rekao je zabrinuto.
Drugi jarac je pokušao.
Ni on nije uspeo.
Svi su gledali uplašeno jare.
„Šta ćemo sada?“
Rogonja je prišao ivici.
Noge su mu drhtale.
Visina ga je i dalje plašila.
Veoma.
Ali onda je pogledao stazu ispod sebe.
Prepoznao je prvi kamen.
Pa drugi.
Pa mali zeleni busen trave koji je rastao između dve stene.
Tu stazu je poznavao bolje nego iko.
Duboko je udahnuo.
„Ja mogu“, rekao je.
Kamenko ga je pogledao.
„Jesi li siguran?“
Rogonja je klimnuo.
„Plašim se. Ali znam ovu stazu.“
Polako je spustio jednu nogu.
Pa drugu.
Nije skakao.
Nije žurio.
Pažljivo je birao svaki oslonac.
„Ovde je kamen čvrst“, šapnuo je.
Korak po korak, spuštao se niz stazu.
Kamenko i ostali jarci ćutali su i posmatrali.
Prvi put niko se nije smejao.
Kada je stigao do jareta, Rogonja mu se nežno približio.
„Ne brini. Došao sam po tebe.“
Jare je drhtalo.
„Plašim se.“
„I ja se ponekad plašim“, rekao je Rogonja. „Zato ćemo polako.“
Jare se privilo uz njega.
„Samo prati mene.“
Rogonja je krenuo nazad.
Jedan mali korak.
Pa drugi.
Jare ga je pratilo.
„Ovde stani.“
„Sada ovde.“
„Polako.“
I tako, korak po korak, stigli su do vrha.
Kada su se konačno popeli na sigurno, celo stado je odahnulo.
Kamenko je prišao Rogonji.
Neko vreme ga je samo gledao, a onda se nasmešio.
„Rogonjo“, rekao je, „mi smo mislili da je tvoj strah slabost.“
Rogonja je spustio pogled.
Kamenko je nastavio:
„A danas smo shvatili da si baš zato naučio ono što niko od nas nije znao.“
Jedan mali jarac dodao je:
„Ti znaš sve bezbedne staze!“
Drugi je rekao:
„I znaš kako da ideš tamo gde mi ne možemo da skačemo!“
A jare je veselo zablejalo :
„Rogonja me je spasao!“
Rogonja se prvi put tog dana široko nasmešio.
„Nisam morao da skačem“, rekao je.
„Nisam morao ni da budem najbrži.“
„Samo sam morao da budem pažljiv.“
Od tog dana, niko ga više nije zvao kukavicom.
Naprotiv.
Kada bi trebalo proći uskom stazom, preći preko klizavog kamenja ili pronaći bezbedan put kroz strme litice, jarci bi govorili:
„Pozovite Rogonju! On zna kuda treba.“
A Rogonja je i dalje osećao strah kada bi pogledao sa visoke stene.
Samo što se više nije stideo zbog toga.
Naučio je nešto važno:
Hrabrost ne izgleda uvek kao veliki skok.
Ponekad hrabrost izgleda kao mali, pažljiv korak.
I svako od nas može imati neku posebnu osobinu koju drugi ne primećuju odmah.
Možda baš ono zbog čega se ponekad osećamo drugačije jednog dana postane naša najveća snaga.
Jer ono što nas čini drugačijima ponekad je baš ono što nas čini posebnima.
