Ilija je sedeo na svom krevetu i gledao kroz prozor. Imao je četiri godine i bio je pomalo zabrinut. Pre tri dana mama i tata su doneli kući malu bebu po imenu Matija.
„To je tvoj brat”, rekli su roditelji sa osmehom.
Ali Ilija nije bio siguran da li mu se to dopada.
„Vaso!” povikao je Ilija kada je ugledao svog brata od tetke kako ulazi kroz kapiju.
Vasilije je bio Ilijin stariji brat i uvek je imao neku dobru ideju na umu.
„Šta ima?” upita Vasa dok je ulazio u Ilijinu sobu.
„Imam problem”, uzdahnu Ilija. „Mama stalno drži Matiju. Tata mu peva pesme. A šta ako više ne vole mene?”
Vasa se zamislio i ozbiljno klimnuo glavom.
„To jeste problem”, reče on. „Moramo nešto da smislimo.”
„Baš tako!” složi se Vasa.
Dečaci su počeli da šapuću i prave plan. Na vrata bebine sobe zalepili su veliki papir.
Na njemu su nacrtali bebu sa velikim okruglim očima, a preko crteža veliku crtu, znak koji je ličio na zabranu, a oko svega su dodali krugove, cik-cak linije i tačkice.
„Odlično”, reče Vasa. „Sad će svi znati da beba ne sme ovuda.”
Ilija se nasmejao, ali se onda zamislio.
„Ali… beba je već u kući”, reče tiho.
„Uh, tačno”, reče Vasa i počeša se po glavi.
Tada je Ilija ugledao veliku crnu kutiju u uglu sobe. Bio je to poklon koji je dobio kada se Matija rodio – veliki crni robot sa svetlucavim lampicama.
„Vaso, pogledaj! Robot!” uzviknu Ilija.
Prišli su crnom robotu sa velikim zelenim očima koje su svetlucale.
Odjednom, robot je progovorio dubokim, ali ljubaznim glasom:
„Zdravo, Ilija. Zdravo, Vasilije. Vidim da ste zabrinuti.”
Dečaci su se trgli od iznenađenja.
„Ti… ti govoriš?” upita Ilija širom otvorenih očiju.
„Naravno”, reče robot. „I čuo sam vaš plan. Plašite se da će roditelji manje voleti Iliju sada kada se rodila beba. Je l’ tako?”
Ilija je lagano klimnuo glavom.
„Ali Ilija, nema razloga da se brineš”, reče robot. „Hajde da vam pokažem nešto.”
Robot ih je poveo u dnevnu sobu. Mama je tamo uspavljivala malog Matiju.
„Ilija”, reče mama tiho, „dođi da sediš pored mene.”
Ilija je polako prišao. Robot mu je ohrabrujuće namignuo zelenim okom.
„Znaš li šta sam danas pomislila?” upita mama. „Setila sam se kada si ti bio beba. Kako si bio mali i sladak. I shvatila sam da je moje srce puno ljubavi za tebe.”
„Ali sada imaš Matiju”, reče Ilija tihim glasom.
Mama se nasmeši i privuče ga bliže.
„Ilija, ljubav nije kao igračka, ne možemo da je polomimo i odbacimo”, reče ona. „Ljubav je čarobna. Što više volimo, to je imamo više. Kada sam rodila Matiju, moje srce je postalo još veće.”
„Stvarno?” upita Ilija.
„Stvarno”, reče tata koji je upravo ušao u sobu. „Mi volimo i tebe i Matiju. I ta ljubav svakog dana raste.”
Robot priđe bliže.
„Vidite”, reče on, „ljubav roditelja je kao sunce. Što više sija, to je jača. Nikada se ne potroši.”
Ilija je pogledao mamu, tatu i bebu Matiju koja je mirno spavala.
„A mogu li i ja da ga volim?” upita.
„Naravno!” rekoše mama i tata zajedno.
Ilija je pažljivo dodirnuo Matijinu malu ruku. Beba mu je stegla prst.
„Vaso, vidi!” šapnu Ilija tihim glasom „Beba me drži za prst!”
Vasa se nasmejao.
„Možda ovaj naš novi brat ipak nije tako loš”, šapnu on.
Te večeri dečaci su skinuli crtež sa vrata. Umesto toga, nacrtali su novu sliku: na njoj su bili Ilija, Vasa, Matija i veliki crni robot – svi zajedno i nasmejani.
„Hvala ti, robote”, reče Ilija pre spavanja.
„Nema na čemu”, odgovori robot. „Zapamti: ljubav u porodici se ne deli – ona se uvećava.”
Ilija je zaspao sa osmehom. Znao je da ima mamu, tatu, malog brata Matiju, brata od tetke Vasu i jednog mudrog robota.A ljubav?
Ljubav je bila svuda oko njih – svakog dana sve veća.
