Jovana, osmogodišnja devojčica, tog popodneva je žurila niz stepenice svoje zgrade. Beli rajf sa velikom mašnom nosila je na glavi, a smeđa kosa, ošišana na paž, sijala je na suncu. Išla je u drugi razred i najviše je volela da se igra u parkiću iza zgrade, zajedno sa svojim najboljim drugaricama.
„Jovana, stigla si!“ viknula je Martina i veselo joj mahnula. I ona je imala osam godina, kao i Simona i Kristina.
Pored Martine stajala je Simona, sa kosom vezanom u rep, i Kristina, čija je duga crna kosa padala niz ramena.
„Hajde da se ljuljamo!“ predložila je Simona.
Devojčice su krenule ka ljuljaškama, ali je Jovana iznenada zastala.
„Čekajte… čujete li to?“ upitala je tiho.
Ispod grmlja pored klupe čulo se slabo mjaukanje.
Sve četiri su se približile i razmaknule lišće. Među granama ugledale su malo mače. Bilo je crno belo, sa belim šapicama, i gledalo ih je krupnim, zelenkastim očima.
„Jao, kako je malo“, rekla je Simona.
„I skroz samo“, dodala je Kristina zabrinuto.
Martina je pažljivo čučnula i pružila ruku. Mače se najpre uplašilo, ali je onda polako prišlo. Martina ga je nežno podigla.
„Mršavo je“, rekla je. „I gladno.“
„Moramo da mu pomognemo!“ rekla je Jovana bez razmišljanja.
Simona i Kristina su brzo otrčale kući po mleko i hranu dok su Jovana i Martina ostale da pričuvaju mače. Kada su se vratile sa hranom, mače je jelo pohlepno, a zatim počelo tiho da prede.
„Nazvaćemo je Mica“, rekla je Jovana.
„Lepo ime“, složile su se ostale.
Nastala je kratka tišina. Sve četiri su gledale macu Micu, a svaka je u sebi želela isto.
„Volela bih da je povedem kući“, rekla je Simona tiho.
„I ja“, dodala je Kristina. „Uvek sam želela mače.“
„Ali ja sam je prva uzela“, rekla je Martina.
„A ja sam je prva čula“, dodala je Jovana.
Devojčice su se namrštile. Mica je sedela između njih i radoznalo ih posmatrala.
„Mica je moja!“ rekla je Kristina.
„Ne, ja ću je uzeti!“ uzvratila je Simona.
Jovana je osetila knedlu u grlu. Nije volela svađe, naročito ne sa svojim najboljim drugaricama.
Tada je Martina napravila korak unazad.
„Stanite“, rekla je. „Sve živimo u stanovima. Mica ne može ceo dan da bude zatvorena, a ne možemo ni da je ostavimo samu.“
Jovana je klimnula glavom.
„Mace vole slobodu i igru.“
„Ali ne smemo da je ostavimo bez zaklona, mala je i nemoćna“, rekla je Kristina.
Devojčice su sele u krug. Mica se popela Jovani u krilo i zaspala, tiho predući.
„Imam ideju!“ rekla je Jovana. „Napravimo joj kućicu odmah. Danas. I da se sve brinemo o njoj.“
„Zajedno?“ pitala je Simona.
„Da. Da Mica bude naša zajednička maca.“
„To je super!“ obradovala se Kristina.
„I nećemo se svađati“, dodala je Martina. „Izvinite što sam se naljutila.“
Iako su imale samo osam godina, devojčice su odmah krenule u akciju. Svaka je otrčala kući i donela šta je mogla.
Martina je donela veliku kartonsku kutiju. Simona je donela stari jastuk. Kristina je našla malo ćebence, a Jovana činije za hranu i vodu.
Pravile su kućicu tog istog popodneva. Isekle su otvor za ulaz, stavile jastuk i ćebence unutra i nacrtale šarena srca sa strane na kutiji.
„Sada još da napravimo raspored naših obaveza“, rekla je Martina ozbiljno.
Izvadila je svesku i napisala:
Ponedeljak — Jovana
Utorak — Martina
Sreda — Simona
Četvrtak — Kristina
Petak — Jovana
Subota — Martina
Nedelja — sve zajedno!
„Tako ćemo znati ko donosi hranu i vodu“, rekla je Simona.
„I niko neće zaboraviti“, dodala je Kristina.
Kućicu su stavile pored zgrade, ispod stepeništa, na mesto gde je bilo suvo i zaštićeno od vetra. Pozvale su Micu. Mače je ušlo unutra, okrenulo se u krug i zadovoljno mjauknulo.
„Mislim da joj se sviđa“, nasmejala se Jovana.
Te večeri su se devojčice razišle kućama mirne i srećne. Znale su da je maca Mica na sigurnom.
Sledećih dana su se držale rasporeda. Ona koja je bila na redu donosila je hranu, sipala svežu vodu i mazila Micu. Vikendom su dolazile sve četiri.
Maca Mica je rasla i jačala. Čim bi ugledala Jovanu, Martininu, Simonu ili Kristininu, potrčala bi im u susret, radosno mjaučući.
„Znate šta?“ rekla je jednog dana Kristina. „Mnogo mi je draže ovako.“
„I meni“, dodala je Simona. „Mica ima četiri drugarice.“
Jovana se osmehnula.
„Moja mama kaže da je drugarstvo najveće blago.“
Martina je stavila ruku na Jovanino rame.
„Srećna sam što smo se dogovorile.“
„Drugarice uvek mogu da se dogovore“, rekla je Jovana.
I dok je sunce zalazilo iza zgrade, četiri devojčice i jedna mala crno bela maca sa belim šapicama znale su da ih spaja nešto veoma vredno — prijateljstvo.
