Bilo je rano jutro na Badnji dan. Jelena je bila veoma uzbuđena. Danas ide sa tatom u šumu po badnjak!
„Tata, hoćemo li naći najlepši badnjak?“ pitala je Jelena, skačući od radosti.
„Hoćemo, mila moja. Ali moramo da nađemo baš pravi – od hrasta“, rekao je tata i uzeo malu sekiru.
Šuma je bila bela od snega. Jecine cipele su upadale u sneg dok je hodala pored tate. Sve je bilo tiho i čarobno.
„Evo ga!“ pokazao je tata na mlado hrastovo drvo. „Ovaj je savršen!“
Tata je pažljivo posekao badnjak, a Jelena mu je pomogla da ga ponesu kući.
„Zašto mora baš hrast?“ pitala je Jeca.
„Zato što je hrast jako i snažno drvo. Donosi zdravlje, snagu i sreću u dom“, objasnio je tata.
Kod kuće je divno mirisalo! Mama je pekla kolače, a baba je mesila testo.
„Jeco, dođi da vidiš!“ pozvala je baba.
U testu je bio sakriven novčić, umotan u foliju.
„Ovo je česnica. Ko sutra pronađe novčić, imaće srećnu godinu“, rekla je baba i stavila hleb u rernu.
Mama je donela snop slame i raširila je po podu u dnevnoj sobi.
„Mama, zašto unosimo slamu u kuću?“ pitala je Jelena.
„Da se podsetimo da je mali Isus rođen u štali, na slami“, nežno je objasnila mama.
Jeca je veselo skakala po slami. Bilo je to kao posebna praznična igra!
Uveče se okupila cela porodica. Došli su deda i baba, stric i strina sa bratićima. Kuća je bila puna smeha i radosti.
„Vreme je da unesemo badnjak“, rekao je deda.
Tata je doneo badnjak do vrata a deda ga je uneo u kuću. Kada je deda zakoračio u kuću s badnjakom, deca su veselo zapijučala:
„Piju, piju, piiii!“ – baš kao mali pilići, kako nalaže stari srpski običaj.
Deda je stavio badnjak u kamin, polio ga malo vinom i zapalio vatru. Badnjak je počeo tiho da pucketa, a varnice su poletele na sve strane.
„Pogledajte varnice!“ uzviknuo je Luka.
Deda se nasmešio i rekao svečanim glasom:
„Koliko varnica, toliko zdravlja, sreće i radosti u ovoj kući!“
Varnice su blistale kao male zvezde, a Jelena je gledala u vatru i osećala kako joj je srce puno topline i radosti.
„Badnjak treba da gori celu noć“, tiho je rekla baba Jeci. „On čuva dom i porodicu.“
Sledećeg jutra mama je nežno probudila Jelenu „Jeco, probudi se! Božić je!“ mama je radosno rekla.
„Hristos se rodi!“ pozdravili su svi.
„Vaistinu se rodi!“ odgovorila je Jelena, ponosna što zna pravi odgovor.
U kući je još mirisalo na badnjak. Slama je bila razbacana jer su se deca sinoć dugo igrala i skakala.
„Vreme je za česnicu“, rekao je deda.
Svi su seli za sto. Deda je uzeo česnicu, a zatim su je zajedno okrenuli tri puta. Posle toga, svako je odlomio po jedan komad za sebe.
Jelena je zagrizla – i osetila nešto tvrdo!
„Novčić! Jeca je našla novčić!“ uzviknuo je Luka.
Svi su zapljeskali, a Jelena se široko nasmejala.
Ispod jelke su čekali pokloni. Jelena je dobila novu lutku, Luka knjigu sa slikama, a njen mali brat omiljeni autić.
Ali najlepše od svega bilo je to što su svi bili zajedno – mama, tata, baba, deda i cela porodica.
„Srećan Božić, Jeco“, rekao je tata i zagrlio je.
„Srećan Božić! Ovo je bio najlepši Božić“, odgovorila je Jelena.
I zaista – bio je.
