Bio jednom jedan dečak po imenu Vuk. Imao je četiri godine, smeđu kosu i najlepše manire od svih dečaka u vrtiću. Vuk je voleo dinosauruse više od svega na svetu. U njegovoj sobi nalazile su se police pune figura dinosaurusa, a pred spavanje mu je mama pričala priče o tim velikim i čudesnim stvorenjima.
Jednog jutra, dok je Vuk doručkovao, njegova verna kuca Hani počela je neobično da laje.
Hani je bila pas koji je ličio na vuka — imala je gustu sivkastu dlaku, šiljate uši i pametne, sjajne oči. Iako je izgledala pomalo divlje, bila je nežna, verna i veoma hrabra. Najviše je volela da čuva Vuka i da ga liže po licu kad god bi imala priliku.
„Šta je, Hani?“ upita Vuk.
U tom trenutku, u dnevnoj sobi pojavi se svetlucava vila sa krilima u bojama duge.
„Zdravo, Vuče! Ja sam Ivana, dobra vila. Treba mi tvoja pomoć!“ reče zabrinuto.
Vuk se nije uplašio. Naprotiv, oči su mu zasijale od uzbuđenja.
„Šta se desilo?“ upita hrabro.
„Na dalekoj planeti Eris, gde žive dinosaurusi, dogodilo se nešto strašno. Moj prijatelj, vilenjak Duda, otišao je tamo da pomogne malom dinosaurusu, ali ga je zarobio zli kralj Vujke i ukrao mu čarobni kristal. Bez tog kristala nemam sve svoje moći i ne mogu da pomognem dinosaurusima.“
„Ja ću vam pomoći!“ viknu Vuk. „Dobro uvek treba da pobedi!“
Hani radosno zalaja i mahnu repom.
Vila Ivana dodirnu štapićem pod i pred njima se pojavi svetlucavi teleport — velika, okrugla vrata koja su sijala kao duga.
„Samo prođite kroz ova vrata i stići ćete na planetu Eris,“ reče vila.
Vuk uhvati Hani za ogrlicu i zajedno zakoračiše u teleport. Zatvorili su oči, a kada su ih otvorili — našli su se na potpuno drugačijem mestu.
Oko njih je rasla ljubičasta trava, nebo je bilo narandžasto, a na njemu su sijala dva sunca. U daljini se čula snažna tutnjava.
„Vau! Pravi dinosaurusi!“ ushićeno povika Vuk.
U tom trenutku pojavi se mali zeleni dinosaurus sa crvenim pegama. Bežao je od mame i tate dinosaurusa i ljuto vikao:
„Neću! Neću!“
Zatim se okrenu i repom udari mamu.
„Jao!“ uzdahnu mama dinosaurus.
Vuk se namršti.
„Hej, mali dinosauruse! To nije lepo. Ne smeš udarati mamu i tatu.“
Mali dinosaurus se zaustavi.
„Ko si ti?“ upita.
„Ja sam Vuk. Kada udariš roditelje ili ih slažeš, to ih povredi. Oni te vole. Zar ne bi bilo lepše da im kažeš istinu i zagrliš ih?“
Mali dinosaurus spusti glavu.
„Bio sam gladan i pojeo sam svo voće koje su ostavili za celu porodicu a onda sam slagao da to nisam ja uradio.“
„Hvala ti što si rekao istinu,“ reče Vuk.
Mali dinosaurus priđe roditeljima.
„Izvinite. Neću vas više lagati.“
Roditelji ga zagrliše.
Tada se zemlja snažno zatrese.
Pojavi se ogroman dinosaurus Rex.
„Rex radi za zlog kralja Vujketa!“ viknu mali dinosaurus.
Dinosaurusi počeše da beže. Vila Ivana se pojavi pored Vuka.
„Bez kristala ne mogu da ga zaustavim,“ reče tužno.
Vuk razmisli.
„Moramo prvo da oslobodimo vilenjaka Dudu. Hani, pođi sa mnom.“
Zajedno se popeše do tamne kamene kule. Na njenom vrhu stajao je kralj Vujke, mrkog lica, ali nemirnih očiju.
„Ko se usuđuje da dođe ovamo?“ zagrme.
U tom trenutku, iz pukotine u zidu istrča mali sivi miš.
„Aaaa!“ vrisnu kralj Vujke i skoči na sto. „Miš!“
Hani hitro potrča i nežno uhvati miša, držeći ga pažljivo u zubima.
Kralj se tresao.
„Odnesite ga! Molim vas!“
Vuk pogleda kralja.
„Vi ste se plašili miševa, zar ne? I zato ste postali zli.“
Kralj spusti glavu.
„Jeste… bilo me je sramota. Mislio sam da ću, ako budem strašan, sakriti svoj strah.“
Hani iznese miša napolje i pusti ga, a kralj uzdahnu s olakšanjem.
„Hvala vam,“ reče. „U znak zahvalnosti, oslobodiću vilenjaka Dudu.“
Otključa tamnicu i Duda izađe noseći čarobni plavi kristal.
„Hvala ti, Vuče!“ reče radosno.
Kada se vratiše u dolinu, vila Ivana dobi sve svoje moći. Zamahnu štapićem i Rex se pretvori u malog, umiljatog guštera.
„Bio je samo začaran,“ reče vila.
Svi se obradovaše. Mali dinosaurus priđe Vuku i nežno ga dodirnu njuškom.
„Hvala ti. Naučio si me da budem iskren.“
Vila Ivana otvori teleport.
„Vreme je da se vratiš kući, hrabri Vuče.“
Vuk zagrli Hani i mahnu novim prijateljima.
„Doviđenja!“
Kada su se vratili kući, Vuk se umio, obukao pidžamu i legao u krevet. Hani se smestila pored njega.
Mama uđe u sobu i nežno ga pomilova po kosi.
„Kakav si imao dan, Vuče?“ upita.
Vuk se osmehnu.
„Avanturistički. Naučio sam da je najvažnije govoriti istinu, biti hrabar i lepo se ponašati.“
Mama ga poljubi u čelo.
„Baš sam ponosna na tebe.“
Dok je tonuo u san, Vuk je sanjao planetu Eris, dinosauruse i nove avanture koje ga čekaju.
Zapamti: Pravi junak je onaj ko govori istinu, pomaže drugima i ne krije svoje strahove — baš kao Vuk.
