Jednog sunčanog prolećnog dana baka je pozvala svoje unučiće, Maju i Luku u svoju baštu. Pokazala im je mali deo bašte koji je pažljivo pripremila za njih.
„Odlučila sam da vam poklonim ovaj kutak moje bašte“, rekla je baka. „Ovde ćete moći da posadite svoje biljke i da brinete o njima.“
Maja i Luka su radosno pogledali komadić zemlje. Bio je taman toliko velik da u njemu mogu da uzgajaju nekoliko biljaka.
„A šta ćemo da posadimo?“, upitala je Maja.
Baka je iz džepa izvadila malu papirnu kesicu i pružila im je.
„Za početak, posadićete seme paradajza. Ako budete pažljivi i strpljivi, jednog dana ćete moći da uberete svoj prvi plod paradajza.“
Maja je zavirila u kesicu. Unutra je ugledala samo jedno sićušno seme, manje od mrvice hleba.
„Iz ovoga će da izraste paradajz?“, začudio se Luka. „Pa ovo je premalo čak i za mrava!“
Baka se nasmejala i namignula im.
„Videćete! Samo zapamtite da biljkama treba vremena da porastu.“
Zatim je otišla da spremi ručak, a Maja i Luka su se bacili na posao.
Iskopali su malu rupicu, pažljivo spustili seme u zemlju, pokrili ga i nežno potapšali tlo.
A onda su seli pored bašte i počeli da čekaju.
Čekali su minut. Pa još jedan. Pa još jedan…
„Ništa se ne dešava!“, uzdahnuo je Luka.
Sutradan su istrčali u dvorište još pre doručka. Pogledali su u baštu, ali tamo je bila samo zemlja.
„Možda seme spava i treba da ga probudimo“, predložila je Maja.
Pažljivo su malo razgrnuli zemlju i potražili seme. Ležalo je mirno, kao da im poručuje: „Molim vas, pustite me da spavam!“
Maja i Luka su ga ponovo pokrili zemljom i nežno potapšali tlo.
Prošlo je još jedno jutro, ali klice i dalje nije bilo.
„Možda je žedno!“, dosetio se Luka.
Otrčao je po kofu i počeo da donosi vodu. Jedna kofa, pa druga, pa treća… Maja mu je pomagala, pa su zajedno zalivali i zalivali, sve dok se njihova bašta nije pretvorila u veliku baru!
Luka je zakoračio u blato i začulo se:
„Klop!“
Papuča mu je ostala zaglavljena u blatu, a on je počeo da skakuće na jednoj nozi, baš kao roda.
„Upomoć!“, smejala se Maja i pružila mu ruku. „Naša bašta je postala jezero!“
U tom trenutku preko ograde se nagnula komšinica Rada. Nosila je veliki slamnati šešir i toliko se smejala da je jedva mogla da govori.
Kada je konačno došla do daha, rekla je:
„Deco moja, pa vi ćete da napravite bazen, a ne baštu!“
Maja i Luka su se malo zacrveneli, a onda su se i sami nasmejali.
„A šta je onda našem semenu potrebno?“, upitala je Maja.
Rada je prišla bašti i čučnula pored njih.
„Semenu su potrebne tri stvari“, objasnila je. „Malo vode, mnogo sunca i, najvažnije od svega, strpljenje.“
„A gde se kupuje strpljenje?“, upitao je Luka. „U prodavnici?“
„Ne kupuje se“, nasmejala se Rada. „Strpljenje znači da umeš da čekaš, a da se ne ljutiš i ne odustaješ. A dok čekate da vaša biljka poraste, možete da posmatrate sve što se dešava u bašti. Videćete da tamo ima mnogo vrednih pomagača!“
Maja i Luka su legli na stomak i pažljivo počeli da zagledaju zemlju i biljke.
Prvo su ugledali debelu, ružičastu glistu koja se polako provlačila kroz zemlju.
„Zdravo, glisto! Šta to radiš?“, pozdravio ju je Luka.
„Glista pravi male hodnike u zemlji“, objasnila je Rada. „Tako vazduh lakše stiže do korenja biljaka. Ona je pravi mali podzemni baštovan!“
Malo kasnije, na jedan list sletela je bubamara, crvena kao kapljica boje, sa sitnim crnim tačkicama na leđima.
Bubamara je počela da traži male bubice koje su grickale biljke.
„Pogledaj, Majo!“, uzviknuo je Luka. „Bubamara čuva našu baštu!“
„Baš tako!“, rekla je Rada. „I ona je jedan od naših malih pomagača.“
Maja i Luka su sada imali mnogo toga da posmatraju. Ipak, svakog jutra prvo su proveravali svoju baštu.
A onda se, jednog lepog jutra, dogodilo nešto posebno.
„Luko! Dođi brzo!“, povikala je Maja.
Iz zemlje je provirila sićušna zelena klica. Bila je savijena kao mala kukica.
„Stvarno je poraslo!“, obradovao se Luka. „Naše seme se probudilo!“
Sutradan je klica dobila dva mala lista, koja su se raširila kao dve zelene ručice.
Maja i Luka su joj poželeli dobro jutro i pažljivo je zalili. Ovoga puta sipali su samo malo vode, tek toliko da zemlja bude vlažna, a ne da se pretvori u baru.
Od tada su svakog dana brinuli o svojoj biljci. Posmatrali su je, zalivali kada je bilo potrebno i merili njen rast malim štapićem.
Biljka je rasla polako, ali svakog dana pomalo.
Maja i Luka su se radovali svakom novom listu i svakoj novoj grančici. Ubrzo je paradajz porastao toliko da je bio viši od Luke!
A onda su se pojavili žuti cvetići.
Oko njih je jednog dana počela da zuji velika pčela.
„Zdravo, pčelo!“, mahnula joj je Maja. „Šta ti radiš na našoj biljci?“
Pčela je nastavila da zuji i vredno obilazila cvetove.
Baka, koja je baš tada izašla u dvorište, objasnila je:
„Pčela prenosi polen sa jednog cveta na drugi. Tako pomaže biljkama da stvore plodove. Zahvaljujući njoj, na našoj biljci može da poraste paradajz!“
Maja i Luka su se pogledali i nasmešili.
„Znači, svi nam pomažu!“, rekla je Maja.
„I glista, i bubamara, i pčela!“, dodao je Luka.
„Tako je“, rekla je baka. „U prirodi svako ima svoj važan posao.“
Prošlo je još nekoliko dana. Žuti cvetovi su polako opadali, a na njihovom mestu pojavile su se male zelene loptice.
To su bili prvi paradajzi!
Maja i Luka su ih svakoga dana pažljivo posmatrali.
Bili su zeleni… pa su počeli da menjaju boju… prvo su postali pomalo žućkasti, zatim narandžasti, a onda je jednog jutra jedan paradajz postao crven kao vatrogasno vozilo.
Luka je prišao biljci i tiho upitao:
„Majo, je l’ sada vreme?“
Maja je pažljivo pogledala paradajz, a zatim klimnula glavom.
„Sada!“
Zajedno su ga ubrali, nežno ga držeći u rukama, kao da je nešto veoma dragoceno.
Baka je donela nož, so i svež hleb. Pozvali su i komšinicu Radu da im se pridruži.
Seli su za sto u dvorištu, a baka je isekla njihov prvi paradajz na male komade, tako da svako dobije po jedan deo.
Paradajz je bio topao od sunca, sladak i sočan. Luki je sok čak curio niz bradu!
„Mmm!“, uzviknuo je. „Nikada nisam jeo ukusniji paradajz!“
Dok su se svi smejali i uživali u svom malom ručku, pored Lukine noge pojavio se mrav.
Pronašao je sićušnu mrvicu paradajza, zgrabio je i odneo prema svom mravinjaku.
Luka ga je posmatrao i nasmejao se.
„Znaš šta, Majo? Sećaš se kada sam rekao da je seme premalo čak i za mrava?“
„Sećam se!“, odgovorila je Maja.
„Pa, izgleda da je seme bilo sasvim dovoljno veliko da od njega poraste paradajz za sve nas! A mrav je dobio i svoju mrvicu!“
Svi su se nasmejali.
Baka je zagrlila Maju i Luku i rekla:
„Vidite šta se dogodi kada se brinemo o nečemu, pomažemo mu i imamo strpljenja.“
Maja i Luka su pogledali svoju baštu. Sada su znali da iza svakog ukusnog paradajza stoje sunce, voda, mali pomagači i mnogo dana pažljivog rada.
A sledećeg proleća već su imali novu ideju: da posade još nekoliko biljaka i naprave baštu punu ukusnih plodova.
Jer lepe stvari rastu polako. A kada smo strpljivi, pažljivi i spremni da brinemo o drugima, radost postaje još veća kada je podelimo sa prijateljima.
