Te večeri, dok su se u kućama jedno po jedno gasila svetla, u Janinoj sobi još je gorela mala noćna lampa.
Jana je ležala u svom krevetu i gledala u plafon.
Sutra je bio njen prvi školski dan.
Sve je bilo spremno.
Nova školska torba stajala je pored vrata. U njoj su bile sveske, bojice i pernica puna šarenih olovaka. Nova odeća bila je pažljivo složena na stolici.
Ali Jana nikako nije mogla da zaspi.
Okrenula se na jednu stranu.
Pa na drugu.
Pokrila se ćebetom do brade, pa ga opet spustila.
U glavi su joj se rojila pitanja.
“Hoću li znati gde je moja klupa?”
“Hoću li pronaći svoju učionicu?”
“Da li će učiteljica biti stroga?”
A onda joj je na pamet palo nešto još važnije.
“Šta ako ne budem imala s kim da sedim za ručkom?”
Jana je zagrlila svog plišanog zeku i tiho uzdahnula.
Baš tada začulo se tiho kucanje na vratima.
“Jano, još si budna?”
Bio je to tata.
Ušao je u sobu i seo pored nje na krevet.
“Ne mogu da zaspim”, priznala je Jana.
“Znam taj osećaj”, rekao je tata.
Jana ga je pogledala.
“Stvarno?”
“Stvarno.”
“Ali ti si veliki.”
Tata se nasmejao.
“Jesam sada. Ali jednom sam i ja bio mali i išao prvi put u školu.”
Jana se malo podiže u krevetu.
“I ti si se plašio?”
“Jesam.”
“Čega?”
Tata se zamisli.
“Plašio sam se da neću znati gde treba da sednem. Brinuo sam se da neću znati šta treba da radim. A najviše sam se pitao da li ću pronaći nekog druga.”
Jana širom otvori oči.
“Baš kao ja!”
“Baš kao ti.”
Jana se malo nasmešila.
“A šta si uradio?”
Tata se nasmeja.
“Imam jednu malu tajnu.”
“Kakvu?”
Tata ustade i priđe polici. Posle nekoliko trenutaka vratio se sa malom drvenom zvezdicom.
Bila je stara i pomalo izgrebana, ali se još uvek lepo sjajila.
“Znaš li čija je ovo zvezdica?”
“Čija?”
“Moja.”
“Ti si je imao kad si išao u školu?”
“Jesam. Dobio sam je od svoje mame.”
Jana pažljivo uze zvezdicu u ruku.
“I šta si radio s njom?”
“Stavio bih je u džep. Kada bih se uplašio, samo bih je dodirnuo.”
“Zašto?”
“Zato što bih tada pomislio na mamu i tatu. Znao sam da su oni kod kuće i da me čekaju.”
Jana je gledala malu zvezdicu.
“Misliš da bi meni pomogla?”
“Možemo da probamo.”
Tata joj pruži zvezdicu.
Jana je stavi u dlan.
Bila je glatka i topla.
“Može da bude moj školski talisman?”
“Može.”
“Hoće li stvarno raditi?”
Tata se nasmeja.
“Ne znam da li zvezdica ima neku posebnu čaroliju. Ali znam da ponekad mali podsetnik može da nam pomogne da se setimo da nismo sami.”
Jana klimnu.
“Staviću je sutra u džep.”
“Dogovoreno.”
Tata je pokrio Janu ćebetom.
“Ali znaš šta još možeš da uradiš ako ti sutra bude malo teško?”
“Šta?”
“Udahneš polako.”
Jana udahnu.
“Izdahneš.”
Jana polako izdahnu.
“Pa napraviš jedan mali korak.”
“Jedan?”
“Jedan je sasvim dovoljan za početak.”
Jana se nasmešila.
“Ne moram sve odmah?”
“Ne moraš ništa odmah.”
“Ne moram odmah da znam gde je sve?”
“Ne moraš.”
“Ne moram odmah da imam najbolju drugaricu?”
“Ne moraš.”
Jana se ušuška pod ćebe.
“A ako mi baš, baš budete nedostajali ti i mama?”
“Onda staviš ruku u džep i dodirneš svoju zvezdicu.”
Jana stavi zvezdicu ispod jastuka.
“Čekaće me sutra.”
“Čekaće te”, reče tata.
Tata je poljubi u čelo i ugasi lampu.
“Laku noć, Jano.”
“Laku noć, tata.”
Te noći Jana je još jednom pomislila na školu.
I dalje je imala malo leptirića u stomaku.
Ali sada joj se činilo da ti leptirići nisu baš toliko strašni.
Sledećeg jutra Jana je ustala ranije nego obično.
Obukla je novu odeću, stavila školsku torbu na leđa i pažljivo stavila malu drvenu zvezdicu u džep.
Tata ju je otpratio do škole.
Kada su stigli do kapije, Jana je zastala.
Ispred nje je bilo mnogo dece.
Neko se smejao.
Neko je pričao sa mamom.
Neko je već trčao prema školi.
Janino srce počelo je brzo da kuca.
“Tata…”
“Tu sam.”
“Mislim da se malo plašim.”
Tata je čvrsto uhvati za ruku.
“To je u redu.”
Jana stavi ruku u džep.
Napipa malu zvezdicu.
Bila je tu.
Onda udahnu.
Pa polako izdahnu.
Pogleda školsku kapiju.
I napravi jedan mali korak.
Pa još jedan.
Tata je krenuo za njom do vrata, a onda zastao.
Jana se okrenula.
“Vidimo se posle škole!”
“Vidimo se”, nasmejao se tata.
Jana je zakoračila unutra.
Još nije znala gde je njena učionica.
Nije znala kako se zove učiteljica.
Nije znala s kim će sedeti u klupi.
Ali to više nije bilo toliko važno.
Jer je znala da će sve to polako otkriti.
Jedno po jedno.
Kao kada se otvara nova knjiga.
A Jana je upravo otvorila svoju prvu školsku stranicu.
U džepu je imala malu drvenu zvezdicu.
U srcu malo straha.
Ali i mnogo uzbuđenja.
I shvatila je da jedno ne mora da nestane da bi drugo postojalo.
Možeš da se plašiš i da ipak budeš spreman.
Možeš da imaš leptiriće u stomaku i da napraviš prvi korak.
A ponekad je za hrabrost dovoljno samo da znaš da te mama i tata vole.
Ne moramo da prestanemo da se plašimo da bismo bili hrabri. Ponekad je dovoljno da udahnemo, napravimo jedan mali korak i hrabro krenemo dalje.
