Na jednoj polici, u učionici koja je još mirisala na nove knjige i drvene bojice, stajao je veliki, šareni bukvar.
Bio je zatvoren i strpljivo je čekao svoj veliki dan.
Čekao je da dođu deca.
Čekao je da ga male ruke otvore, da ga radoznale oči prelistaju i da se iz njega začuju prva slova, prve reči i prve pročitane rečenice.
A dok je čekao, u njegovim stranicama živela su sva slova azbuke.
Svako slovo imalo je svoje mesto i svoju posebnu stranicu.
Ali jedno slovo bilo je posebno uzbuđeno.
Bilo je to slovo A.
Slovo A bilo je veliko i ponosno. Imalo je dve čvrste noge koje su se pri vrhu spajale, a u sredini jednu malu prečku.
A je bilo prvo slovo u bukvaru.
I to mu se veoma dopadalo.
“Ja sam prvo!” govorilo je svaki put kada bi pogledalo svoju stranicu. “Prvo slovo u bukvaru! Prvo slovo azbuke! Deca će mene prvog upoznati!”
Slovo B, koje je mirno stajalo na sledećoj stranici, slušalo ga je i smeškalo se.
“Zašto se toliko hvališ, A?” upitalo je.
“Zato što sam najvažnije slovo!” ponosno odgovori A. “Kada deca počnu da uče slova, prvo će naučiti mene.”
Slovo B malo se zamisli, a onda reče:
“Možda ćeš biti prvo slovo koje će upoznati. Ali to ne znači da si zbog toga najvažnije.”
A se iznenađeno okrenu prema njemu.
“Kako nisam najvažnije? Pa ja sam prvo!”
“Videćemo”, nasmeja se B. “Možda svako slovo ima svoju važnu ulogu.”
A nije bilo sasvim zadovoljno tim odgovorom.
“Videćeš ti, B! Kada deca dođu, svi će prvo gledati mene!”
I tako je A nastavilo da čeka.
Došao je prvi školski dan.
Rano ujutru škola je bila puna neobičnih zvukova.
Čuli su se dečji koraci, smeh, šapat i glasovi roditelja.
Neka deca bila su vesela, neka su bila pomalo zbunjena, a neka su čvrsto držala mamine ili tatine ruke.
Među njima bio je i jedan dečak po imenu Filip.
Filip je prvi put dolazio u školu.
Na leđima je nosio ranac koji mu je izgledao skoro veći od njega.
U njemu su bile sveske, bojice, pernica i potpuno novi bukvar.
Filip je gledao veliku školsku zgradu i duboko udahnuo.
Bilo mu je uzbudljivo, ali i malo strašno.
Sve je bilo novo.
Nova učiteljica.
Nova učionica.
Nova deca.
Nova klupa.
A onda je zazvonilo školsko zvono.
Filip je seo u svoju klupu i pažljivo izvadio bukvar.
Polako ga je otvorio.
I šta je ugledao?
Baš slovo A!
Veliko, lepo i nasmejano, na prvoj stranici bukvara.
Filipu se učinilo kao da ga slovo A pozdravlja.
“Zdravo, Filipe!” kao da mu je šapnulo. “Čekao sam te!”
Filip se nasmešio.
Odjednom mu učionica više nije izgledala tako nepoznato.
Prepoznao je nešto.
Slovo A je već negde video.
Na slici.
Na znaku.
U nekoj knjizi.
Učiteljica je prišla tabli i počela da pokazuje kako se slovo A piše.
“Prvo povučemo jednu liniju”, objasnila je. “Zatim drugu. A onda ih spojimo malom linijom po sredini.”
Filip je pažljivo gledao.
Onda je uzeo olovku.
Stisnuo ju je malo jače.
Pogledao je u svoju svesku.
I počeo.
Prva linija.
Druga linija.
Mala prečka.
Filip je zastao i pogledao šta je nacrtao.
Njegovo slovo A bilo je malo krivo.
Jedna strana bila je viša od druge.
Prečka je bila malo nakrivljena.
Ali Filip se široko nasmešio.
“Ja sam napisao A!” rekao je ponosno.
Slovo A u bukvaru gotovo da je zaigralo od sreće.
“Jesi!” pomisli A. “Zaista jesi!”
Tog trenutka A je prvi put osetilo nešto što ranije nije razumelo.
Nije bilo srećno zato što je prvo.
Bilo je srećno zato što je pomoglo Filipu.
Pomoglo mu je da uradi nešto što mu se u početku činilo teško.
Pomoglo mu je da napravi prvi korak.
Kada je čas bio gotov, Filip je pažljivo spakovao svoju svesku.
Te večeri kod kuće, otrčao je do mame.
“Mama, pogledaj!” rekao je i otvorio svesku. “Ovo sam danas napisao!”
Mama se nasmešila i pažljivo pogledala prvi red.
“Kako je lepo!” rekla je.
Filip je bio toliko ponosan da je još jednom pogledao svoje prvo slovo.
A za to vreme, u bukvaru na školskoj polici, slovo A je ćutalo i razmišljalo.
Nije više želelo da se hvali.
Nije više želelo da govori kako je prvo.
Jer je shvatilo nešto mnogo važnije.
Biti prvi ne znači biti najbolji.
Ponekad biti prvi znači samo pružiti nekome ruku i reći:
“Ne brini. Hajde da pokušamo zajedno.”
Nekoliko dana kasnije, Filip je učio i druga slova.
Došlo je na red i slovo B.
Kada ga je Filip prvi put napisao, slovo B se ponosno nasmešilo.
“Vidiš, A?” šapnulo je. “Sada je došao i moj red.”
Slovo A se nasmejalo.
“Da. I znaš šta? Sada razumem ono što si mi rekao.”
“Šta?”
“Da nijedno slovo nije najvažnije samo zato što se nalazi prvo.”
B se zadovoljno nasmešilo.
“A šta je onda važno?”
A pogleda prema Filipovoj svesci.
“Važno je da svakom detetu pomognemo da nauči nešto novo. Jedno slovo može biti prvi korak, drugo može biti sledeći, a zajedno mogu da naprave reč, priču i čitav jedan svet.”
Slovo B klimnu.
“Sad si stvarno postalo mudro, A.”
A se nasmejalo.
“Možda zato što sam konačno shvatio da nije lepo hvaliti se što si prvi.”
Od tog dana slovo A više se nikada nije hvalilo svojim prvim mestom u bukvaru.
Umesto toga, radovalo se svaki put kada bi neko dete otvorilo prvu stranicu.
Radovalo se kada bi dete prvi put prepoznalo njegov oblik.
Radovalo se kada bi ga nesigurnom rukom napisalo u svesci.
A najviše se radovalo kada bi dete, baš kao Filip, shvatilo:
“Ja ovo mogu!”
Jer tada je znalo da je uradilo nešto mnogo važnije nego što je bilo prvo.
Pomoglo je jednom malom detetu da napravi svoj prvi hrabri korak.
A ponekad je baš taj prvi korak početak jedne velike i lepe avanture.
Nije važno biti prvi da bismo se time hvalili. Važno je pomoći nekome da hrabro napravi svoj prvi korak.
