Na jednoj peščanoj obali, među toplim stenama, malim baricama i školjkama koje je more ostavljalo za sobom, živeo je mali rak pustinjak po imenu Klješa.
Kao i svi rakovi pustinjaci, Klješa je na leđima nosio svoju kućicu. Bila je to stara školjka koju je nasledio od svog dede. Bila je izbledela od sunca, imala je nekoliko ogrebotina i sitnih pukotina, a na nekim mestima bila je sasvim glatka od dugog nošenja.
Klješa je svoju kućicu dobro poznavao. Znao je svaku njenu neravninu i svaku malu pukotinu. Bila mu je udobna i sigurna.
Ali Klješa nije tako mislio.
Na plaži su živeli i drugi rakovi pustinjaci, a njihove kućice bile su veoma lepe. Neke su bile šarene i prugaste, neke su blistale na suncu, a neke su bile ukrašene sitnim koralima i školjkicama.
Najviše se isticao rak po imenu Biserko. Njegova kućica bila je velika, sjajna i prelepa. Kada bi sunce obasjalo njene glatke površine, izgledalo je kao da je napravljena od bisera.
Klješa bi svaki put pogledao svoju staru školjku i poželeo da je može sakriti.
Jednog jutra, dok su rakovi skupljali hranu među stenama, Biserko je prišao Klješi. Pogledao je njegovu kućicu i počeo da se kikoće.
„Pogledajte Klješinu kućicu! Zar ne izgleda kao da ju je more pronašlo na otpadu?“ rekao je.
Nekoliko rakova se nasmejalo.
Klješa je pognuo glavu.
Biserko se još više razmahao.
„Pogledaj samo moju kućicu! Zar nije prelepa? Kako uopšte možeš da izađeš pred druge sa tom starom školjkom na leđima?“
Klješa nije ništa odgovorio. Samo se tiho okrenuo i otpuzao dalje.
Te večeri dugo je razmišljao o Biserkovim rečima.
„Možda je stvarno vreme da pronađem novu kućicu“, pomislio je. „Ako budem imao lepu i sjajnu školjku, možda me više niko neće zadirkivati.“
Kada je mesec izašao iznad mora, Klješa je krenuo u potragu.
Puzio je uz obalu, zavirivao među kamenje i gledao u svaku školjku koju bi pronašao.
Jedna je bila premala.
Druga je bila polomljena.
Treća mu se nije dopala.
A onda je ugledao nešto neverovatno.
Među stenama je ležala velika školjka, ružičasta i sjajna, sa tankim zlatnim prugama. Mesec ju je obasjavao tako da je izgledala kao malo blago.
Klješi su oči zasijale.
„Ovo je najlepša kućica koju sam ikada video! Biserko će mi sigurno zavideti“, pomislio je.
Brzo se izvukao iz svoje stare školjke i uvukao u novu.
U početku je bio oduševljen.
„Kako sam sada lep!“ veselo je rekao i pogledao svoj odraz u mirnoj morskoj vodi.
Ali kada je pokušao da krene, shvatio je da nešto nije u redu.
Školjka ga je stezala sa strane.
Klješa je pokušao da se pomeri.
Ali nikako nije mogao da se kreće onako lako kao ranije.
„Čudno…“, pomislio je.
Ipak, bio je toliko srećan zbog svog novog izgleda da nije želeo da odustane.
U tom trenutku začuo je šum velikih krila.
Iznad njega je kružio galeb.
Klješa se uplašio.
Brzo je pokušao da se sakrije u svoju novu kućicu, ali nije mogao da se uvuče dovoljno duboko. Unutrašnjost školjke bila je neobičnog oblika i nije mu odgovarala.
„Jao! Moram da se sakrijem!“
Pokušao je da pobegne do obližnjih stena, ali mu je tesna kućica otežavala kretanje. Puzio je sporo i nespretno, dok se galeb sve više približavao.
Klješa je ugledao malu pukotinu između dve stene.
„Tamo!“
Skupio je svu svoju snagu i uspeo da se uvuče u pukotinu baš na vreme.
Galeb je nekoliko trenutaka kružio iznad stena, a zatim odleteo.
Klješa je ostao sakriven i drhtao od straha.
Kada je bio siguran da je opasnost prošla, polako je izašao.
Pogledao je svoju prelepu, ružičastu školjku.
Odjednom mu više nije izgledala tako divno.
„Lepa je… ali nije za mene.“
Tada se setio svoje stare kućice.
„Moja kućica možda nije sjajna, ali u njoj sam bezbedan. I mogu brzo da se krećem i da se sakrijem.“
Klješa se odmah vratio po svoju staru školjku.
Kada se uvukao u nju, osetio je veliko olakšanje.
Bila mu je savršeno udobna.
Nije ga stezala.
Mogao je lako da se pomera.
Mogao je brzo da pobegne i da se sakrije.
A unutra je sve bilo baš onako kako je navikao.
Klješa se nasmešio.
„Ovo je moja kućica. Možda nije najlepša na plaži, ali je savršena za mene.“
Sutradan je Klješa veselo puzao po obali.
Ubrzo je naišao Biserko.
Biserko je pogledao njegovu staru školjku i već otvorio usta da nešto kaže.
Ali Klješa ga je mirno pogledao i prvi progovorio:
„Znaš, Biserko, tvoja kućica je zaista lepa. Ali ona odgovara tebi. Moja je možda stara i izgrebana, ali meni savršeno pristaje.“
Biserko je ćutao.
Klješa je nastavio:
„Sinoć sam pokušao da nosim lepšu kućicu samo zato što sam mislio da će se drugima više dopasti. Ali shvatio sam nešto važno. Nije najvažnije kako nešto izgleda drugima. Važno je da se u tome osećamo dobro i sigurno.“
Biserko je pogledao svoju sjajnu kućicu, pa Klješinu staru školjku.
„Nisam o tome razmišljao“, tiho je rekao.
Klješa se nasmešio.
„Nema veze. Sada znaš.“
Od tog dana Klješa više nikada nije pokušavao da sakrije svoju kućicu.
Ponosno je puzao po plaži, istraživao stenovite barice, skupljao školjke i igrao se sa drugim rakovima.
A kada bi sunce obasjalo njegovu staru, izbledelu školjku, ona mu više nije izgledala ružno.
Izgledala mu je baš onako kako treba.
Jer bila je njegova.
I savršeno mu je odgovarala.
Ono što nam savršeno odgovara ne mora biti najsjajnije ni najlepše u tuđim očima. Važno je da se u tome osećamo dobro, sigurno i svoji.
