Na peščanom dnu toplog, bistrog mora živela je mala školjka po imenu Bisera. Oko nje su se nežno njihale zelene morske trave, šarene ribice jurile su kroz vodu, a sitni mehurići veselo su putovali ka površini.
Bisera je u sebi čuvala nešto veoma posebno.
Duboko u njenoj školjci nalazio se mali, sjajni biser. Nije nastao preko noći. Bisera ga je strpljivo stvarala iz dana u dan, dugo, dugo vremena. Bio je njen najveći dragulj i najveća tajna.
Ali Bisera je živela sa jednom brigom.
Stalno je razmišljala:
„Ako se otvorim, neko će videti moj biser. A ako ga vidi, možda će poželeti da mi ga uzme.“
Zbog toga je svoje dve ljušture držala čvrsto zatvorene.
Nije ih otvarala čak ni kada bi zlatni sunčevi zraci dopirali do morskog dna. Nije ih otvarala ni kada bi blaga morska struja donosila svežu vodu. Čak ni kada bi oko nje prolazile razigrane ribice, Bisera bi ostajala sasvim zatvorena.
Jednog jutra doplivala je mala šarena ribica.
„Dobro jutro, Bisera! Hoćeš li danas malo da se otvoriš? Sunce tako lepo sija! Videćeš kako je divno kada malo svetlosti uđe unutra.“
Bisera je još jače stisnula svoje ljušture.
„Ne, hvala. Ovako sam sigurnija.“
Ribica je tužno zamahnula repićem i otplivala dalje.
Sutradan je naišao morski konjić, njen dobri komšija, koji je živeo na obližnjoj algi.
„Bisera“, rekao je blagim glasom, „ne moraš širom da se otvoriš. Dovoljno je sasvim malo, tek da vidiš koliko je more lepo.“
Ali Bisera je odmah odgovorila:
„Ne. Plašim se. Ovako mi je bezbednije.“
Morski konjić je razumeo da je ne može naterati. Samo joj je poželeo lep dan i otplivao.
Vreme je prolazilo.
Dolazilo je leto, pa jesen. More je nekada bilo mirno, a nekada razigrano. Druge školjke su se svakoga dana otvarale i zatvarale. Uživale su u toplim zracima, hranile se, razgovarale sa morskim zvezdama, rakovima i ribicama.
Samo je Bisera ostajala sama.
Njen biser bio je siguran, ali ona više nije bila srećna.
Ponekad bi čula smeh drugih stanovnika mora i poželela da im se pridruži.
Ali strah bi uvek bio jači.
Jednog toplog letnjeg dana more je postalo nemirno. Veliki talas nežno je podigao Biseru sa peščanog dna i odneo je sve do obale.
Kada se talas povukao, Bisera je ostala na toplom, mekanom pesku.
Nije prošlo mnogo vremena, a tuda je protrčala devojčica po imenu Mila. Tog dana došla je na more sa mamom i tatom.
Dok je skupljala školjkice, ugledala je Biseru.
Pažljivo ju je podigla svojim malim rukama.
Okrenula ju je levo, pa desno i nežno se osmehnula.
Nije pokušala da je otvori.
Nije je tresla.
Nije je gurkala.
Sela je na pesak pored nje i tiho rekla:
„Baš si lepa. Pitam se šta kriješ unutra. Volela bih da vidim… ali samo ako ti to želiš.“
Bisera je prvi put čula tako nežan glas.
U njemu nije bilo ni žurbe, ni sile, ni želje da joj nešto uzme.
Bio je pun strpljenja i dobrote.
To je zagrejalo njeno malo srce.
Posle dugog razmišljanja, Bisera je skupila hrabrost.
Polako…
Sasvim polako…
Tek toliko da proviri…
Malo je odškrinula svoje ljušture.
Istog trenutka jedan sunčev zrak ušao je unutra.
Njen biser zasijao je prelepim, srebrnastim sjajem.
Činilo se kao da se u njemu presijavaju more, sunce i nebo zajedno.
Svetlost se rasula po pesku kao hiljade sitnih zvezdica.
Mila je oduševljeno pljesnula rukama.
„Jao! Kako je prelep! Nikada nisam videla tako divan biser!“
Ali nije posegnula da ga uzme.
Samo ga je gledala sa osmehom punim divljenja.
Tada je Bisera shvatila nešto veoma važno.
To što je nekome pokazala svoju lepotu nije značilo da će je izgubiti.
Naprotiv.
Njen biser kao da je sijao još jače kada ga je neko gledao sa ljubavlju i dobrotom.
Mila je pažljivo spustila Biseru nazad u more.
Jedan talas ju je nežno poneo do njenog peščanog doma.
Kada su je ugledale ribice i morski konjić, radosno su joj doplivali u susret.
Ovoga puta Bisera se nije sakrila.
Otvorila je svoje ljušture taman toliko da ih pozdravi.
Sunčevi zraci ponovo su obasjali njen biser.
Od tada se više nije plašila kao ranije.
Znala je da ne mora svakome da pokaže svoj biser, ali je naučila da postoje dobri prijatelji koji će ga gledati sa divljenjem, a ne sa željom da ga uzmu.
I zato je svakog dana bila sve srećnija.
Njena svetlost nije dolazila samo od bisera.
Dolazila je i od hrabrosti koju je pronašla u svom srcu.
Ono što je lepo u nama ne postaje manje vredno kada ga podelimo sa drugima. Naprotiv, kada svoju dobrotu, talenat ili osmeh delimo sa ljudima koji nas vole i poštuju, oni zasijaju još jače.
