Mila je bila devojčica koja nikad nije mirovala. Od jutra do večeri trčala je po dvorištu, skakala preko malih prepreka, penjala se na drvo, igrala žmurke i vozila bicikl uzbrdo i nizbrdo brzo kao vetar.
A uz nju je uvek bila njena senka, verna kao najbolji drug.
Gde god da Mila krene, išla je i senka. Kad Mila skoči, skoči i senka. Kad Mila potrči, potrči i senka. I tako je bilo svaki dan.
Mila nikad nije razmišljala o tome da bi njena senka mogla da bude umorna.
Ali jednog jutra dogodilo se nešto čudno.
Kad je Mila ustala iz kreveta i otrčala napolje, njena senka nije pošla za njom.
Umesto toga, ostala je da leži, mirno i tiho, kao da odmara.
Mila je zastala i iznenađeno rekla:
„Hej! Zašto me ne pratiš?“
Senka se samo malo protegla i ostala da leži.
Mila je potrčala levo. Senka se nije pomerila. Potrčala je desno. Opet ništa. Skakala je, okretala se, trčala u krug — ali senka je i dalje mirno ležala.
„Ovo je baš čudno“, pomislila je Mila. I prvi put se osetila malo usamljeno.
Otrčala je do table za crtanje i nacrtala telefon.
„Halo? Senko, zašto me ne pratiš?“ rekla je Mila.
Na njeno iznenađenje, senka se polako podigla i pokazala pokretima da je umorna.
„Umorna si?“ pitala je Mila zbunjeno. „Ali ti samo ležiš! Ja trčim!“
Senka je tada, kao u igri, pokazala sve što je Mila radila tog dana: trčanje, skakanje, penjanje, vožnju bicikla — sve dok se na kraju nije „srušila“ na travu, kao da kaže: dosta je!
Mila se nasmejala.
„Aaa, sad razumem“, rekla je tiho i sela pored nje. „Ti si sve to radila sa mnom?“
Senka je lagano „klimnula“.
Mila je zamislila kako bi bilo da moraš da pratiš nekoga ceo dan, bez odmora. Odjednom joj je postalo jasno da to može biti baš naporno.
„Izvini“, rekla je Mila nežno. „Nisam znala da si umorna. Mislila sam da senke samo prate.“
Senka se malo pomerila, kao da kaže: „U redu je, samo mi treba odmor.“
Tog dana Mila je odlučila nešto novo.
Umesto trčanja, sela je ispod drveta i crtala. Senka je ležala pored nje i odmarala.
Posle nekog vremena, Mila je ustala i polako krenula do ljuljaške. Senka je krenula za njom, ali sada lagano, bez žurbe.
Od tog dana Mila i njena senka su imale novo pravilo: posle igre uvek ide i odmor.
Sedale su zajedno ispod drveta, gledale oblake i uživale u tišini.
„Znaš“, rekla je Mila jednog dana, „ti si najbolji drug koji me je naučio da je u redu da se nekad stane.“
Senka se samo mirno protegla na suncu.
I tako su Mila i njena senka naučile da su i igra i odmor podjednako važni — kada ih deliš sa prijateljem.
