Bila jednom jedna torta.
Ne bilo kakva torta, već rođendanska torta sa kremom od vanile, sočnim jagodama i šarenim šećernim zvezdicama koje su svetlucale na suncu.
Mama ju je napravila dan pre Ninine rođendanske proslave i pažljivo stavila na kuhinjsku policu da se ohladi.
Te noći, dok su svi spavali, torta nije mogla da zaspi.
Razmišljala je o sutrašnjem danu.
„Sutra će doći Nina i njeni drugari. Doći će baka i deka, stric Marko i tetka Vesna.“
Odjednom joj je pala jedna važna misao na pamet.
„Jao! Zaboravila sam da pozovem one bez kojih ne bih ni postojala!“
Brašno je bilo u ostavi. Jaja su bila u frižideru. Šećer je stajao u staklenoj tegli pored šporeta. Tu su bili i maslac, mleko, vanilin šećer i prašak za pecivo.
Niko od njih nije bio pozvan na proslavu!
„To nije lepo“, rekla je torta. „Bez njih ne bih bila ovako ukusna.“
Pažljivo je sišla sa police i krenula u noćnu šetnju kroz kuhinju.
Prvo je otišla do ostave.
„Brašno, jesi li tu?“ tiho je pozvala.
Začulo se šuštanje, a zatim se pojavila velika bela vreća brašna.
„Ko me zove usred noći?“ promrmljalo je Brašno.
„Ja sam, tvoja torta! Došla sam da te pozovem na Nininu proslavu. Bez tebe ne bi bilo ni mene.“
Brašno se nasmejalo.
„Naravno da ću doći! Mene retko ko zove na proslave.“
Zajedno su krenuli do frižidera.
Unutra su jaja spokojno spavala jedno pored drugog.
„Jaja, probudite se! Hoćete li doći na proslavu?“ šapnula je torta.
Najstarije jaje je otvorilo jedno oko.
„Na proslavu? Mi?“
„Naravno! Bez vas ne bi bilo ni mrvice mene.“
Jaja su se odmah razbudila i veselo zagugutala od uzbuđenja.
Torta je zatim pozvala Šećer, koji je bio srećan jer je konačno dobio zahvalnost.
Pozvala je i Maslac, koji se od radosti skoro istopio.
Mleko je rado prihvatilo poziv, a Vanilin šećer je zamirisao još lepše nego inače.
Mali Prašak za pecivo toliko je poskočio od sreće da je umalo probudio mamu.
Na kraju je torta došla do prozora koji je gledao u baštu.
Tamo su rasle crvene jagode.
„Drage Jagode“, rekla je torta, „vi ste moj najlepši ukras. Bez vas ne bih bila ni približno ovako lepa.“
Jagode su pocrvenele još više od stida i radosno prihvatile poziv.
Kada je svanulo, mama je ušla u kuhinju i zastala.
Torta je stajala na stolu, lepa kao i uvek.
A oko nje su bili poređani brašno, jaja, šećer, maslac, mleko, vanilin šećer, prašak za pecivo i grančica sa jagodama.
Mama je začuđeno trepnula.
„Kako ste svi dospeli ovde?“
Baš tada je Nina utrčala u kuhinju u pidžami.
Pogledala je tortu i nasmešila se.
„Torta ih je pozvala, mama“, rekla je ozbiljno. „Oni su njeni prijatelji.“
Mama se nasmejala i zagrlila Ninu.
„Onda ih moramo i mi počastiti“, rekla je.
Za doručak je napravila ukusne palačinke.
Kasnije, na Nininoj proslavi, svi su jeli tortu i govorili koliko je divna.
A Nina je znala njenu malu tajnu.
Ta torta nije bila posebna samo zato što je bila ukusna.
Bila je posebna zato što nije zaboravila da kaže hvala svojim prijateljima.
Jer kada znaš da budeš zahvalan, sve postaje još slađe.
