Sunce je provirilo kroz prozor i nežno zagrejalo kuhinju. U fioci, među viljuškama i noževima, ležala je mala kašičica po imenu Kaša. Protegla se i zevnula.
„Jao… opet jutro“, rekla je tiho. „Sigurno će me zvati za doručak. A doručak znači — kaša. A kaša znači — ja moram da je nosim. Fuj!“
„Kašo, nemoj tako“, rekla je viljuška Vila veselo. „Kaša je ukusna!“
„Tebi je lako“, uzdahnu Kaša. „Ti nosiš palačinke! Ja uvek završim u supi ili kaši. Nikad sladoled, nikad torta…“
U tom trenutku fioka se otvorila. Mama je uzela Kašu.
Za stolom je sedeo mali dečak Miša. Ispred njega je bio tanjir tople supe. Para se lagano dizala.
„Neću supu! Hoću čips!“ rekao je Miša i namrštio se.
„Mišo, supa je zdrava i pomaže ti da porasteš“, rekla je mama blago.
Miša je odgurnuo tanjir. Kašičica je skliznula sa stola i — BUM! — pala na pod.
„O, baš lepo“, rekla je Kaša ležeći na podu. „Sada ni supu ne nosim. Sada sam na podu.“
Dok je ležala, Kaša je pogledala oko sebe. Videla je mrvice, malo prašine i jednog malog mrava koji je nosio zrno šećera.
„Hej, mravko! Kuda ideš?“ upitala je.
„Nosim hranu svojoj porodici!“ odgovori mrav. „Radim svaki dan!“
„A da li ti se to sviđa?“ pitala je Kaša.
Mrav se nasmešio. „Kada vidim da su svi siti i srećni — to je najlepše na svetu!“
I mrav je otišao dalje.
Kaša je ostala da razmišlja.
Mama je podigla Kašu, oprala je i stavila pored šerpe. Šerpa Šera je tiho krčkala.
„Zdravo, Kašice“, rekla je Šera. „Čula sam šta pričaš. Misliš da je lako biti šerpa? Ja stojim na vatri ceo dan!“
„Pa zašto to radiš?“ pitala je Kaša.
„Zato što, kada Miša pojede supu, postane jak i može da trči i skače“, rekla je Šera. „A ti si ta koja mu prinosi supu. Bez tebe — supa bi ostala u meni.“
Kaša je ćutala. Prvi put je ozbiljno razmislila.
Mama je sipala novu supu. Miša je i dalje bio namrgođen.
„Dobro“, šapnula je Kaša. „Pokušaću nešto.“
Mama je uzela Kašu i približila je Miši. Kaša je počela da se ljuljuška levo-desno.
„Psst! Ja sam mali brodić“, šapnula je Kaša. „A supa je more! Hajde, otvori luku!“
Miša se nasmejao i otvorio usta.
Jedan zalogaj.
Drugi.
Treći.
„Mmm… ukusna je!“ rekao je iznenađeno.
Kaša je osetila toplinu — ali ne od supe, već od sreće.
Uveče, fioka se zatvorila. Kaša je ležala pored viljuške Vile.
„Kako je prošao dan?“ pitala je Vila.
Kaša se nasmešila. „Znaš šta… supa i nije tako loša. A ja sam zapravo važna.“
„To sam ti i rekla!“ nasmejala se Vila.
„Ali sladoled bi i dalje bio lep… ponekad“, namignula je Kaša.
Obe su se nasmejale. Svetlo se ugasilo. Kuhinja je utonula u san.
