Jedne tihe večeri u Atini, mama i tata su spremali kuću, a mali Dušan je sedeo kraj prozora i gledao napolje. Bio je zamišljen i malo tužan.
Nedostajala mu je njegova baba Nela. Nije je video već dugo. Sećao se njenog toplog glasa, ukusnog kolača od jabuka i njenih nežnih zagrljaja.
Mama je primetila da je Dušan tužan pa ga je pitala:
„Dušane, zašto si tuža?“
Dušan tiho odgovori:
„Nedostaje mi baba Nela.“
Mama se nasmeši i reče:
„Hajde da je pozovemo!“
Dušan odmah skoči od radosti.
Telefon zazvoni, i baba Nela se javi veselim glasom:
„Halo, moje zlato!“
„Baba!“ uzviknu Dušan i nasmeja se.
Pričali su i smejali se, a onda Dušan pogleda kroz prozor i ugleda veliki, okrugli mesec.
„Baba, vidi! Eno ga mesec na nebu. Veliki je. Imaš li i ti mesec?“
Baba Nela priđe prozoru u Srbiji i pogleda u nebo.
„Imam, srećo moja. Isti je mesec. Gleda i mene i tebe u isto vreme.“
Dušan se iznenadi i širom otvori oči:
„Znači, mesec je između nas?“
Baba se nasmeši i reče:
„Tako je, moje zlato. Mesec je naš most.“
Od tog dana, Dušan je postao mali istraživač meseca.
Svaki dan je imao nova pitanja:
„Tata, zašto mesec ne padne?“
„Mama, da li mesec spava?“
Crtao je mesec žutom bojom i govorio:
„Ovo šaljem babi!“
Jedne večeri nebo je bilo puno oblaka i mesec se nije video. Dušan se zabrinuo.
„Mama, gde je mesec?“
Mama ga pomilova po kosi i reče:
„Mesec je tu, samo se sakrio iza oblaka. Baš kao što je baba tu, čak i kad je ne vidiš.“
Dušan se nasmeši. Razumeo je.
Svake večeri su zvali babu Nelu. Svake večeri su zajedno gledali mesec — Dušan iz Atine, a baba iz Srbije.
Jednog jutra mama i tata su rekli:
„Dušane, baba Nela dolazi za tri dana!“
Dušan je bio presrećan. Svake večeri je brojao:
„Još dva meseca… još jedan mesec…“
On je mislio na noći, ali za njega su noć i mesec sada bili isto.
Kada je baba konačno stigla, Dušan je potrčao i čvrsto je zagrlio.
„Baba!“
Zatim je uhvatio za ruku i odveo do prozora:
„Baba, gledaj! Evo ga naš mesec! Sad smo zajedno!“
Baba Nela ga podiže u naručje. Zajedno su gledali mesec kroz prozor.
Tiho je šapnula:
„Vidiš, Dušane, čekao nas je.“
Posle nekoliko dana, baba se vratila kući. Dušan je opet sedeo kraj prozora. Ali sada nije bio tužan.
Gledao je mesec i smeškao se.
Znao je da baba Nela, baš u tom trenutku, gleda isti mesec.
Uzeo je telefon i rekao:
„Mama, zovi babu. Vreme je za mesec.“
Mama Nevena je nežno Dušanu relka: „Ljubav ne poznaje razdaljinu. Ispod istog neba uvek smo povezani sa onima koje volimo.“
