Na ivici šume, na sunčanoj livadi punoj šarenog cveća, živeo je mali leptir po imenu Mimi.
Pre samo nekoliko dana izašao je iz svoje čahure i prvi put ugledao svet.
Mimi je imao prelepa krila. Bila su svetloplava, sa malim belim tačkicama, kao zvezdice.
Ali Mimi nije bio srećan. Bio je uplašen.
„Šta ako padnem?
Šta ako ne mogu da letim?“
tiho je govorio sam sebi.
Svako jutro Mimi je gledao druge leptire kako lete sa cveta na cvet. Leteli su lako i veselo.
„Hajde, Mimi!“ zvala ga je njegova sestra Lili, ljubičasti leptir.
„Poleti sa mnom do crvenog maka!“
Mimi bi samo odmahnuo glavom.
„Ne danas… možda sutra.“
Jednog toplog dana, Mimi je sedeo na kamenu obraslom mahovinom. Bio je sam i zamišljen.
Tada mu je prišla buba Brundo. Bio je velik i sjajan.
„Dobar dan, Mimi“, rekao je Brundo.
„Zašto si tužan?“
„Plašim se da letim“, priznao je Mimi.
„Moja krila su mala.“
Brundo se nasmešio.
„I ja sam se nekada plašio“, rekao je.
„Ali naučio sam da se sve uči polako.“
„Kako?“ upitao je Mimi.
„Prvo raširi krila“, rekao je Brundo.
Mimi je polako raširio krila. Lagani povetarac ih je nežno pomilovao.
„Bravo!“ rekao je Brundo.
„A sada malo zamahni.“
Mimi je zamahnuo krilima. Jednom. Pa još jednom.
„Mogu!“ iznenadio se.
„Sada mali skok“, rekao je Brundo.
Mimi je zatvorio oči, zamahnuo krilima i skočio.
I… nije odmah pao!
Malo je lebdio u vazduhu.
„Letim!“ povikao je srećno.
Svakog dana Mimi je vežbao.
Leteo je sve dalje i dalje.
Do lista. Do cveta. Do maka.
Jednog jutra, Mimi je raširio krila i poletio visoko iznad livade.
Sunce je sijalo, a cveće je bilo šareno kao tepih.
„Letim!“ pevao je Mimi.
Spustio se pored svoje sestre Lili.
„Znala sam da možeš!“ rekla je Lili.
„Bojao sam se“, rekao je Mimi.
„Ali sam ipak pokušao.“
Uveče je Mimi sedeo sa Brundom.
„Hvala ti“, rekao je.
„Pomogao si mi.“
„Ti si uspeo“, odgovorio je Brundo.
„Samo si verovao u sebe.“
Mimi je pogledao svoja svetloplava krila sa belim tačkicama.
Bila su prelepa.
I jaka.
Od tog dana, Mimi leptir je leteo radosno i hrabro, znajući da može više nego što je mislio.
