Ova priča je posebna jer prati stvarnog junaka – Mihajla. On nije lik iz mašte, već dete koje svojim avanturama i karakterom inspiriše oca koji je ovu priču osmislio samo za njega.
Jednog popodneva, kada su imali vremena za predah, Mihajlov tata i čika Ivan, Filipov i Natašin tata, su udobno sedeli na kauču, zadubljeni u uzbudljiv film o borbenim avionima. Mihajlo, Filip i Nataša su se igrali na šarenom tepihu dnevne sobe – gradili su ogroman toranj od kockica i smišljali nove avanture za svoje omiljene igračke.
Odjednom, pažnju im je privukao film koji su tata i čika Ivan gledali, začula se snažna buka motora aviona. Na ekranu se pojavio moćni vojni avion koji je sekao nebo neverovatnom brzinom.
„Vau!“ uzviknuo je Filip, ispustivši autić iz ruke. Svo troje dece je istog trenutka prekinulo igru i pogledalo prema televizoru. Mihajlo je čak ustao i napravio nekoliko koraka bliže ekranu, potpuno očaran prizorom.
Čim se scena sa avionom završila, deca su se vratila svojoj igri. Ali ne zadugo – kad god bi se začula buka avionskih motora, njihove igračke bi ostale zaboravljene na tepihu. Kao po komandi, tri para radoznalih očiju bi se prikovalo za ekran.
„Eno ga opet!“ uzviknula je uzbuđeno čak i stidljiva Nataša, pokazujući prstićem ka televizoru gde je veliki bombarder leteo kroz oblake.
Svaki put kada bi se pojavio novi avion, deca bi sve duže ostajala da gledaju. Mihajlo se polako približavao kauču, Filip je već sedeo na naslonu fotelje, a Nataša se ušuškala pored tate Ivana. Njihove igračke su ostale zaboravljene na tepihu.
„Tata, kako to oni tako brzo lete?“ pitao je Mihajlo, ne skidajući pogled sa ekrana.
„A zašto neki avioni imaju one šarene znakove na sebi?“ dodao je Filip, mašući rukama kroz vazduh kao da i sam leti.
Male pametne glavice su bile pune pitanja.
Tata je sa osmehom gledao njihova ozarena lica i raširene oči pune čuđenja. Pogledao je svog brata Ivana, koji je preko svojih naočara posmatrao kako deca uživaju u prizorima moćnih letilica.
„Da li biste voleli da vidite prave avione?“ upitao je tata.
„DAAAA!“ povikali su uglas, skačući od uzbuđenja.
Tata i čika Ivan su rešili da narednog dana decu odvedu na jedno posebno mesto, u Muzej vazduhoplovstva.
Kada su stigli ispred muzeja, deca su ostala bez daha. Njihove male glavice su se zabacile unazad pokušavajući da sagledaju ogromne avione i helikoptere koji su bili izloženi ispred zgrade.
„Tata, tata, vidi koliki su!“ uzviknuo je Mihajlo, pokazujući prstom ka srebrnom avionu čija su krila bila šira od njihove kuće.
Filip je već trčao oko velikog zelenog helikoptera. „Tata, je l’ može ovaj da nas odveze do oblaka?“
Čak je i tiha Nataša širom otvorila svoje svetlo braon oči, čvrsto držeći tatu za ruku dok je zadivljeno posmatrala džinovske letelice.
Bilo je potrebno dosta ubeđivanja da decu uvedu u muzej – nisu mogli da se odvoje od eksponata ispred zgrade. Ali unutra ih je čekalo još više iznenađenja.
„Ovo je dvokrilac,“ objašnjavao je čika Ivan, pokazujući na stari avion napravljen od drveta i platna. „Nekada su svi avioni bili ovakvi.“
„Od drveta?!“ začudio se Mihajlo. „A kako je mogao da leti?“
„A što ima dva krila?“ dodao je Filip, vrteći se oko aviona i gledajući sve što je na njemu bilo neobično.
Nataša je nežno dodirnula staru jedrilicu. „A gde je motor?“ pitala je tiho.
Sa svakim novim eksponatom, pitanja su bila sve brojnija. Deca su trčala od aviona do aviona, njihovi glasići su odjekivali velikom salom muzeja. „Zašto ovaj ima propelere? Ko vozi ovakve avione? Kako leti kad nema propeler?“
Ali najveće uzbuđenje je tek sledilo. Čika Ivan ih je doveo do malog sportskog aviona čija je kabina bila otvorena. Pre nego što su odrasli stigli išta da kažu, Filip je već jurnuo ka njemu, a Mihajlo i Nataša su bili samo korak iza.
„Možemo li da uđemo u kabinu? Molimo vas, molimo vas!“ molili su svi uglas.
Uz pomoć tate i čika Ivana, svo troje su se smestili u tesnu kabinu. Njihova mala lica su sijala od sreće dok su razgledali sve tastere i dugmiće pred sobom.
„Šta radi ovo dugme?“ pitao je Mihajlo, pažljivo dodirujući komandnu tablu.
„A gde je volan?“ čudila se Nataša.
„Ovo je palica za upravljanje,“ objašnjavao je čika Ivan, pokazujući im kako piloti kontrolišu avion.
Dok su deca maštala o tome kako lete visoko među oblacima, čika Ivan je prišao propeleru i počeo da ga okreće. „Paaa-li-mooo!“ vikao je u ritmu okretanja.
„Upalili smo avion! Upalili smo avion!“ vikala su deca oduševljeno, praveći zvuke motora svojim glasićima.
Nakon što su se fotografisali u kabini („za uspomenu“, kako je rekao tata), nastavili su obilazak. Stigli su do dela sa modernim vojnim avionima. Tata je pričao o super soničnom avionu MiG-29 kada su stigli do aviona po imenu „Orao“. Deca su bila oduševljena, ali u isto vreme i pomalo tužna što nisu mogla da sednu u njega i da ga provozaju, makar malo.
Odjednom je Mihajlo primetio nešto neobično na jednom od izloženih aviona.
„Tata, šta je ono?“ upitao je radoznalo, pokazujući prstom ka delu krila aviona F-117.
„Ima jako dugačka priča iza tog eksponata, ali nju ćemo pričati kada budeš porastao, važi?“ odgovorio je tata sa osmehom.
„Kada budem imao 10 godina?“ pitao je Mihajlo sa nadom u glasu.
„Ne sine, za ovu priču ćeš morati da imaš bar 14,“ nasmejao se tata.
Mihajlo je klimnuo glavom razumevajući. „U redu, tata.“ A onda je njegov pogled privuklo nešto drugo. „A šta je ono?“ pokazao je prema vojnoj bespilotnoj letelici.
„Kada je tvoj tata bio mali, zvali su ih bespilotna letilica, danas ih prosto zovu dron,“ objasnio je čika Ivan.
„To nije dron!“ uzviknuo je Mihajlo u neverici. „Imamo drona kod kuće, naš dron je dosta manji!“
Nakon što su obišli muzej i izašli iz njega, deca su bila pomalo umorna od pešačenja i od silnih novih stvari koje su videli i naučili. Ali čika Ivan je imao još jedno iznenađenje za njih.
„Ko bi želeo da vidi velike avione u akciji? Kako sleću i poleću?“ upitao je čika Ivan sa osmehom.
Umor je u trenu nestao sa njihovih lica. „Ja! Ja! Mii!!!“ povikali su svi uglas.
Stigli su do neobičnog mesta, Avio vidikovca Pista 011, nedaleko od aerodroma. Deca su zastala u čudu – Avio vidikovac Pista 011 je izgledao kao da je napravljen od nekoliko pravih aviona! Kroz veliki prozor videla su se prava avionska sedišta, a na zidovima su visili propeleri i drugi zanimljivi predmeti iz aviona.
„Vidi, vidi!“ uzviknuo je Filip pokazujući na stjuardesu koja je nosila poslužavnik. „Ona teta izgleda baš kao one tete iz pravih aviona!“
Seli su za sto na terasi, odakle se pružao savršen pogled na pistu. Dok su deca pijuckala svoje sokiće sa slamčicama, razgledali su sve oko sebe. Mihajlo je bio oduševljen malim modelima aviona koji su visili sa plafona, Nataša je zadivljeno gledala u pravi avionski prozor ugrađen u zid pored njihovog stola, a Filip nije prestajao da priča o tome kako bi on želeo da postane pilot kad poraste.
Odjednom se začula glasna tutnjava koja je dolazila iz pravca aerodroma! Deca su se istog trenutka okrenula prema pisti. Veliki AirBus avion se spremao za poletanje.
„Koliki je!“ prošaptala je Nataša, čvrsto stežući svoju čašu soka.
„Gledajte, gledajte!“ uzviknuo je Mihajlo, skočivši sa stolice.
Dok su fascinirano posmatrali, ogromni avion je počeo da se kreće sve brže i brže niz pistu. A onda, kao da je to najlakša stvar na svetu, lagano se odvojio od zemlje i vinuo u nebo.
„Neverovatno!“ uzdahnuo je Filip sa širom otvorenim očima.
Ali iznenađenjima nije bio kraj. Ubrzo se začuo još jedan avion, ali pista je bila prazna… A onda su ga ugledali – ogroman Boing se približavao za sletanje. Deca su u tišini pratila kako se velika metalna ptica polako spušta. Kada je avion dotakao pistu, uz škripu guma i snažnu buku motora, cela terasa je zadrhtala.
„Ovo je bolje od bioskopaaa!“ vikao je Filip, poskakujući na stolici.
Dok su sedeli na terasi Avio vidikovca Pista 011, posmatrajući velike avione kako poleću i sleću, u malim glavama su se rađali veliki snovi. Svaki novi avion koji bi protutnjao pistom palio je iskru u njihovim očima, a svako novo poletanje budilo je želju da jednog dana i oni budu tamo gore, među oblacima.
„Tata,“ rekao je Mihajlo ozbiljnim glasom, gledajući kako se veliki putnički avion lagano odvaja od zemlje, „kad porastem, biću pilot. Hoću da letim ovakvim velikim avionom!“
„I ja! I ja!“ dodao je Filip odmah, mašući rukama kao da već upravlja avionom. „Mogu li piloti da voze sve vrste aviona?“
„Za svaki tip aviona potrebna je posebna obuka,“ objasnio je čika Ivan. „Moraćete puno da učite.“
„Nije važno!“ odgovorio je Mihajlo odlučno. „Učiću koliko god treba!“
Nataša je samo klimnula glavom, još uvek hipnotisana prizorom velikog aviona koji je upravo nestajao među oblacima. U njenim očima videlo se da i ona sanja iste snove kao njena braća.
Tata i čika Ivan su se nasmešili, razmenjujući značajne poglede. Znali su da je ovo popodne bilo mnogo više od običnog izleta. Bila je to prva stranica u novoj životnoj avanturi ove dece. Od trenutka kada su prvi put prekinuli igru da bi gledali avione na televiziji, pa sve do ovog trenutka na terasi Avio vidikovca Pista 011, u njihovim malim srcima se rodila ljubav prema nečemu velikom i važnom.
A možda je najlepše bilo to što njihovi snovi nisu bili samo puste želje. Bili su to prvi koraci na putu ka nečemu što bi jednog dana zaista moglo postati stvarnost. Jer najveća putovanja počinju malim koracima, baš kao što i najveći piloti počinju kao mala deca koja su se jednom zagledala u nebo.
Te večeri, kada su se vratili kućama, nisu više bili ista deca koja su predhodnog dana gradila kule od kockica. Bili su mali istraživači koji su otkrili čarobni svet avijacije. I ko zna? Možda će jednog dana nekim velikim putničkim avionom ili moćnim lovcem zaista pilotirati neko od njih. Jer snovi, baš kao i avioni, nemaju granica – mogu da polete visoko, sve do zvezda.
