U Zemunu, gde ulice i parkovi vrve od dečje graje tokom dana, živeo je osmogodišnji dečak Uroš. Crna, uredno podšišana kosa i radoznale crne oči uvek su odavale utisak da u njegovoj glavi neprestano niču nove ideje i planovi.
Uroš nije bio poput većine svojih vršnjaka. Dok su se druga deca jurila po parkovima, on bi sate provodio rastavljajući stare radio-aparate i druge uređaje koje bi pronašao na tavanu. Tehnički uređaji za njega nisu bili samo obične stvari – bili su to mali svetovi koji kriju tajne koje je želeo da otkrije.
„Mama, pogledaj šta sam napravio!“ uzviknuo je jednom prilikom, pokazujući prezentaciju sa animacijama koje je sam napravio za čas iz Digitalnog sveta.
„Divno, Uroše,“ osmehnula se mama, ponosno gledajući svog sina.
Međutim, Uroš nije bio sam u svojim avanturama. Imao je mlađeg brata Vukašina, koji je često bio tvrdoglav i naprasit, ali je duboko u srcu obožavao svog starijeg brata. Tu je bila i Helena, njegova sestra od tetke, koja je za Uroša bila, kako je on govorio, „voda i vazduh“.
„Helena, danas ćeš biti moja učenica, a ja ću ti biti učitelj,“ govorio bi Uroš, smišljajući razne zadatke za svoju dragu sestru. Ona bi se samo nasmejala i pristala na sve njegove ideje, znajući da će se zajedno uvek slatko smejati.
Jedne subote, dok su Uroš i Helena šetali kroz pijacu starih stvari u Zemunu, nešto je privuklo Urošev pogled.
„Helena, vidi! Stari računar!“ uzviknuo je, pokazujući na prašnjavu kutiju koja je stajala na jednoj od tezgi.
„Izgleda baš staro,“ rekla je Helena, zagledajući sivkastu kutiju sa ogromnim monitorom.
„Baš zato mi se sviđa!“ Uroš se uzbuđeno okrenuo prema prodavcu, starijem čoveku sa sedom kosom i ljubaznim osmehom. „Izvinite, gospodine, da li je ovaj računar ispravan?“
Prodavac je počešao bradu. „Pa, da ti kažem iskreno, dečko, uključivao sam ga u struju, ali nije hteo da se upali. Ali mislim da je neki manji kvar u pitanju, sigurno može da se popravi. Verovatno je napajanje u pitanju.“
Uroševe oči su zablistale. Upravo takav izazov je tražio! „Mislite da bih ja mogao da ga popravim?“
„Pa, ako se razumeš u takve stvari, zašto da ne?“ odgovorio je prodavac, uz ohrabrujući osmeh.
„Koliko košta?“ upitao je Uroš, već zamišljajući kako će rastavljati računar i pronalaziti problem.
Nakon što su se dogovorili oko cene, Uroš je pozvao tatu da im pomogne da odnesu računar kući. Bio je presrećan – konačno je imao pravi projekat na kojem će raditi.
„Siguran si da ovo može da se popravi?“ pitao je tata, gledajući staru mašinu.
„Naravno, tata! Samo mi daj priliku,“ odgovorio je Uroš s potpunim samopouzdanjem. „Prodavac kaže da je verovatno napajanje problem.“
Čim su doneli računar kući, Uroš i Helena su se bacili na posao. Pažljivo su pregledali svaki deo, posebno kabl za napajanje.
„Pogledaj, ovaj kabl izgleda pohabano,“ primetio je Uroš, pokazujući na mesto gde je izolacija bila oštećena.
Vukašin je provirio glavu u sobu. „Šta to radite?“
„Popravljamo računar,“ odgovorio je Uroš ponosno.
Vukašin je pogledao staru mašinu i prezrivo frknuo. „Glupi računar! Nikad ga nećete popraviti,“ rekao je, ljutito izlazeći iz sobe.
„Ne slušaj ga,“ rekla je Helena. „Mi znamo da možemo.“
Uroš je pogledao oštećeni kabl i nasmešio se. „Mislim da je prodavac bio u pravu. Pogledaj ovaj kabl – sigurno je zbog njega problem. Samo treba da ga zamenimo.“
„Imaš li drugi kabl?“ upitala je Helena.
„Setio sam se da je tata pomenuo da ima stare kablove u svojoj radionici,“ odgovorio je Uroš. „Hajde da proverimo!“
Zajedno su otišli do tatine radionice. Tata nije bio kod kuće, ali Uroš je znao gde drži svoje stvari. Pogledao je unaokolo i uočio kutiju sa različitim kablovima koja je stajala na visokoj polici.
„Tamo je!“ pokazao je Uroš prema polici. „Vidim kutiju sa kablovima!“
„Ali to je dosta visoko,“ zabrinuto je primetila Helena.
„Nema problema,“ rekao je Uroš samouvereno. „Doneću stolicu.“
Dogurao je stolicu do police, popeo se na nju i počeo da se propinje da dohvati kutiju. Bio je toliko uzbuđen da nije primetio da je stolica nestabilna.
„Uroše, pazi!“ viknula je Helena, ali bilo je prekasno.
Stolica se zaljuljala, i Uroš je pao, udarivši ruku o ivicu stola. Bol je bila jaka, a suze su mu navrle na oči.
Mama i tata su ga brzo odveli kod doktora. Srećom, nije bilo ničeg slomljenog, ali je zadobio modricu koja je bolela i trebalo je da miruje nekoliko dana.
Dok je ležao u krevetu, Uroš je razmišljao. „Možda sam bio previše žustar. Trebalo je da pazim gde stajem i da dobro razmislim pre nego što sam se popeo na nestabilnu stolicu.“
Tata je seo pored njegovog kreveta. „Znaš, Uroše, divim se tvojoj upornosti i želji da popraviš taj računar. Ali ponekad je važno da prvo dobro razmisliš, pa onda deluješ.“
Uroš je klimnuo glavom. „Shvatio sam to, tata. Obećavam da ću ubuduće biti oprezniji.“
Nakon što se oporavio, Uroš je nastavio rad na računaru, ali ovog puta s više opreza. Tata mu je pomogao da na siguran način dohvati kutiju sa kablovima, i zajedno su pronašli odgovarajući kabl za napajanje.
„Ovaj bi trebalo da odgovara,“ rekao je tata.
Uroš je pažljivo zamenio stari kabl novim, i nadao se da će to rešiti problem. Ipak, bio je malo nervozan dok je Helena stajala pored njega, čekajući da vidi da li će računar proraditi.
„Spreman?“ upitao je Uroš.
Helena je klimnula glavom. „Spreman.“
Uroš je duboko udahnuo i pritisnuo dugme za uključivanje. Na trenutak, ništa se nije dogodilo, a onda… svetlo! Monitor je zasvetleo plavičastom bojom, a računar je počeo da zuji.
„Radi!“ povikao je Uroš oduševljeno. „Helena! Vukašine! Mama! Tata! Dođite brzo!“
Svi su dotrčali u njegovu sobu, gde ih je dočekalo plavo svetlo monitora starog računara. Uspeo je! Računar je radio!
„Neverovatno!“ uskliknula je Helena, zagrlivši svog brata.
Čak je i Vukašin bio impresioniran. „Stvarno si to uradio, brate. Nisam verovao da ćeš uspeti.“
„Uspeli smo zajedno,“ rekao je Uroš, uključujući Helenu i Vukašina u svoj uspeh. „I naučio sam važnu lekciju – da budem uporan, ali i da dobro razmislim pre nego što nešto uradim.“
Mama i tata su se ponosno osmehivali, gledajući kako njihov sin raste ne samo u visinu već i u mudrosti.
Kad se računar potpuno upalio, na ekranu se pojavio program koji je za Uroša bio potpuno nepoznat. Umesto šarenih ikonica i prozora na koje je navikao, bio je tu samo crni ekran sa belim slovima i čudnim komandama.
„Šta je ovo?“ upitala je Helena, zbunjeno gledajući u ekran.
„Ne znam,“ odgovorio je Uroš, ali u njegovim očima sijala je iskra znatiželje. „Izgleda drugačije od svega što sam do sada video na računarima.“
Tata se nasmešio. „To je operativni sistem koji se koristio pre mnogo godina, kada sam ja bio mlad. Tada nisu postojali svi ovi savremeni programi koje vi danas koristite.“
Urošu su oči zasijale. Nije samo popravio stari računar – otvorio je prozor u prošlost, u vreme kada su računari tek počinjali da menjaju svet.
„Tata, možeš li mi pokazati kako ovo radi?“ upitao je Uroš uzbuđeno.
„Naravno,“ odgovorio je tata, sedajući pored sina. „Ovo će biti putovanje kroz istoriju računara.“
A stari računar? Nije postao samo centralni deo Uroševe sobe, već i njegova vremenska mašina koja mu je omogućila da istražuje i uči kako su računari nekada radili. Svako veče, Uroš bi seo za svoj stari računar i otkrivao nove stvari – kako su ljudi nekada pisali programe, kako su čuvali podatke, kako su se igrice nekada igrale. Bio je to prozor u jedan drugi svet, koji mu je pružao znanje kakvo nijedan savremeni računar ne bi mogao.
Za Uroša, to nije bio samo stari računar – bio je to novi početak avanture učenja koja će ga možda jednog dana zaista dovesti do njegovih snova da postane učitelj i programer.
Jedne večeri, dok su sedeli za večerom, mama je upitala Uroša: „Šta si danas novo naučio na svom starom računaru?“
Uroš se široko osmehnuo. „Naučio sam da pravim jednostavne programe! Tata mi je pokazao kako se pišu komande, i uspeo sam da napravim program koji crta kvadrat na ekranu!“
„To je sjajno, sine,“ rekla je mama ponosno.
„Znaš, mama,“ rekao je Uroš zamišljeno, „kad sam pao sa stolice i povredio ruku, pomislio sam na trenutak da možda neću uspeti da popravim računar. Ali onda sam shvatio nešto važno.“
„Šta to?“ upitala je mama.
„Shvatio sam da se sve može postići u životu ako se potrudiš i daš sve od sebe,“ rekao je Uroš odlučno. „I da nema odustajanja nakon neke prepreke!“
Tata je klimnuo glavom. „Tako je, Uroše. To je jedna od najvažnijih lekcija koju možeš naučiti. Život je pun prepreka i padova, ali ono što te čini uspešnim nije to koliko puta padneš, već koliko puta ustaneš i nastaviš dalje.“
„Kao kad sam popravljao računar,“ dodao je Uroš. „Imao sam problem, ali nisam odustao. Smislio sam plan, bio sam oprezan i na kraju uspeo.“
Vukašin, koji je dotad ćutke jeo, podigao je pogled. „A ja sam mislio da nećeš uspeti. Izvini što sam rekao da je to glupi računar.“
Uroš se nasmešio bratu. „Nema veze. Sada znam da mogu da popravim bilo koji računar!“
Helena, koja je te večeri večerala s njima, dodala je: „I da možeš da budeš odličan učitelj. Meni si već pomogao da razumem kako radi taj stari sistem.“
Uroš je pogledao svoju porodicu i Helenu, osećajući toplinu u srcu. Shvatio je da je popravljanje starog računara bilo mnogo više od običnog projekta – bio je to važan životni put koji ga je naučio da upornost, razmišljanje i vera u sebe mogu dovesti do ostvarenja svih snova.
I zaista, u godinama koje su sledile, Uroš je nastavio da istražuje svet tehnologije, nikada ne odustajući kad bi naišao na teškoće. Jer znao je tajnu uspeha – daj sve od sebe, veruj u sebe i nikada ne odustaj posle prepreke. Sa tom životnom mudrošću, znao je da ga čeka svetla budućnost.
